Пише: Хавијер Блас
Превод за Журнал: М. М. Милојевић
Револуција коју је донела технологија експлоатације уљаних шкриљаца дала је САД већу слободу деловања на Блиском истоку – но досегнута предност је крхка
Једва да је неко запазио раније током месеца да је настала симболична напрслина на светској геополитичкој карти. Свачија пажња у том тренутку била је усмерена према разговорима између Техерана и Вашингтона. На тржишту нафте, неки су посматрали нешто друго: током отприлике недељу дана почетком јуна, САД нису увезле ниједан једини барел саудијске сирове нафте – нешто што је забележено само једном током претходна пола века.
Тренутак за овако нешто није могао бити згоднији. Дана 9. јуна, амерички председник Доналд Трамп обавио је поверљиви разговор са израелским премијером Бенјамином Нетанјахуом у којем му је овај рекао да рат против Ирана само што није почео. Још од почетка прве нафтне кризе 1973-74. године, генерације америчких политичара са неспокојством су ишчекивале сличне позиве, страхујући због могућих ризика око снабдевања нафтом. У глобалној економији тешко да има било каквих извесности, али једна од њих јесте да сукоб на Блиском истоку значи више цене енергије. У америчкој политици, такође, мало шта је извесно, али оно што јесте такво је америчка омраза према скупом гориву.
Ових дана, међутим, Вашингтон може мање да страхује од таквих ограничења. Америчка револуција црпљења нафте из шкриљаца је преобратила Америку у највећег светског произвођача нафте, по чему је надвисила Саудијску Арабију, Русију, Иран и сваку чланицу међународног картела ОПЕК Плус. Ова независност од блискоисточне нафте отворила је Трампу могућност да преобликују америчку спољну политику у мушичавом региону на начине на које су његови претходници могли само да прижељкују – а све без страховања од рецесије. У четвртак, Трамп је рекао да ће дати две недеље времена за дипломатско деловање пре него што одлучи да ли ће пружити помоћ Израелу у нападу ове земље на Иран. Нафта и даље можда представља препреку америчком ратном авантуризму, али није више главни ограничавајући чинилац, што је некада била.
‚Револуција шкриљаца‘ била је ‚прекретна тачка за тржише нафте, цене и енергетску сигурност‘, рекао ми је Фатих Бирол, шеф Међународне агенције за енергију.
Тржиште ово јасно показује. Цена референтног америчког типа нафте западнотексашки интермедијар порасла је 15 одсто током прошле недеље, и за њу се у петак трговало за 74 долара по барелу. У историјској перспективи, то је мала неугодност. WTI се трговало по истој цени пре око двадесет година и то по данашњим номиналним новчаним износима. У реалним ценама, односно када се у обзир узме кумулативна инфлација, цена нафте је данас на сличном нивоу на којем је била половином осамдесетих година 20. века.
Пре неколико година дошло се до консензуса да би израелски напад на ирански нуклеарни програм одбацио цене нафте преко њихове највише досадашње вредности од 147 долара по барелу која је досегнута половином 2008. године и да би можда цене могле да иду и до 200, 250 или чак 300 долара по барелу. Иранска пропагандна машинерија недавно је говорила о ризику да цена скочи на 400 дорала по барелу. ‚Ово су сви сагледавали као геополитички нафтни ризик највишег реда‘, рекао ми је Џејсон Бордов (Jason Bordoff), највиши саветник за нафтна питања председника Барака Обаме током његовог првог мандата у Белој кући.
‚А ипак, реакција је прилично стишана у поређењу са тврдњама о ‚свакако троцифреним ценама‘ о којима је безмало свако говорио‘. Још увек смо у почетним данима, али за сада су се ова предвиђања показала као врло непрецизна. Амерички возачи не осећају последице на бензинским пумпама. Цена бензина, најуочљивије свакодневне ставке потрошача у САД, је сада нижа него пре неколико месеци током васкршњих празника, најскоријег периода када је потрошња бензина нешто виша због путовања.
Иако је америчка нафтна хегемонија свакако изменила тржишну психологију, то не значи да прекид производње на Блиском истоку не би имао стварни утицај. То је разлог због чега пре пишем о америчком нафтном империјализму него о ‚нафтној слободи‘, једном од поклича МАГА покрета. И даље постоје многе опасности око америчког деловања у Ирану – очајнички Техеран би могао, макар на кратко, да омете велики део светског снабдевања нафтом. Уска грла дубоко су усађена у умове генерација трговаца нафтом: мореуз Ормуз, нафтнни терминал на острву Карг, саудијска прерађивачка постројења у Абкаику (Abqaiq), рафинерије Ал-Зур и Руваис у Кувајту односно у Уједињених Арапским Емиратима. Може се набрајати и даље. Списак је дуг.
Хавијер Блас: Може ли потражња за нафтом да одоли цијени од сто долара до барелу?
Доба америчке нафте
Ипак, како рат улази у другу недељу, WTI остаје испод цене од скоро осамдесет пет долара по барелу која је достигнута у октобру 2023. године, када је Хамас извео напад на Израел који је потом довео до каскадне серије сукоба. Разлог је што има много нафте, за то су заслужни углавном шкриљци.
Данас, САД испумпавају више од једне петине светске нафте. Важно је то потцртати: два од свих десет барела широм света произведу се у САД. Прошли пут ова земља је имала тако велики удео на светском тржишту пре педесет пет година. Саудијска Арабија и Русија доста зауостају и свака од њих обухвата по 10 одсто светске производње.
Од када је развијено хидрауличко фрактурирање, или фракинг, пре отприлике двадесет година, америчка укупна производња нафте нагло је скочила. Досегла је рекордних 20,8 милиона барела у марту ове године, што је последњи месец за који су доступни подаци. То је преко 180 одсто више у односу на 7,4 милиона барела које је црпела две деценије раније.
Упоредо са бумом у црпљењу, нагло је опао увоз нафте. Током 2005. године САД су биле нето купац 12 милиона барела – сирове нафте и рафинисаних производа; прошле недеље оне су биле нето извозник четири милиона барела сваког дана.
Ново доба подсећа на хвалисаво изобиље у односу на године које су уследиле после нафтних криза 1973. и 1979. године, када су државе попут Саудијске Арабије и Кувајта контролисале више од половине светских нафтних резерви. Цене нафте скочиле су са мање од два долара по барелу на тридесет долара, ‚смрт Америци‘ постао је обједињујући поклич широм Блиском истока а картелска Организација земаља извозника нафте постала је стална тема вечерњих телевизијских извештаја. Америка је постала зависна од стране нафте (и страног уплитања) и свака регионална криза означавала је и економску пометњу код куће.
Ништа не приказује на сажетији начин тако добро однос између Вашингтона и блискоисточне нафте колико количина саудијске сирове нафте која се допрема у Америку. Након што је пала скоро на нулу почетком јуна, САД су увозиле просечно током овог године 259.000 барела дневно из [саудијског] краљевства. То је најнижи ниво још од 1986. године када је притицање нагло смањено пошто је Ријад умањио производњу настојећи да погура цене нафте навише. Да би се пронашло још неколико година тако ниског увоза, потребно је уназад прегледати податке све до краја шездесетих година 20. века, када је у Белој кући становао Линдон Б. Џонсон.
Не би требало много да изненађује да Саудијска Арабија покушава да поврати своју улогу на међународном нафтном тржишту, погурујући ОПЕК Плус који предводи заједно са Русијом, да повећа производњу како би се повратио тржишни удео земаља чланица групе изгубљен током неколико претходних година.
Ништа није без ризика
Али без обзира колико мало барела Америка купује у иностранству, цене нафте се утврђују на светском тржишту. Ремећење Блиског истока и даље значи више цене за Вашингтон. Најочигледнија опасност јесте да ће примирена реакција тржишта водити доношењу каприциозних одлука. Извештавао сам из Багдада почетком 2003. године уочи америчке инвазије и из Бенгазија половином 2011. године током грађанског рата – знао сам да важи ‚шта си сломио, то си и купио‘. Било би иронично уколико Трамп, који је водио кампању против такозваних ‚вечитих ратова‘, отпочне управо још један такав рат.
Други ризик представља нехајност у вези са ремећењем снабдевања нафтом. ‚Шкриљци су уљуљкали људе у уверењу да САД могу да одмене ОПЕК на месту највећег светског произвођача нафте са променљивом производњом те да Америка не мора да брине о Блиском истоку са енергетске тачке гледишта‘, каже Боб Макнели, водећи нафтни саветник бившег председника Џорџа В. Буша. ‚Ништа од тога није тачно‘, додаје. Уколико неко то зна, то је Макнели, који је седео у штабној просторији (Situation Room) Беле куће током Ирачког рата 2003. године.
И заиста, Вашингтон није потпуно слободан у односу на успоне и падове на тржишту нафте. Нафта је замењива роба и док САД можда више продају него што купују, цена код куће ће увек бити иста као што је вани. Уколико ирански режим, борећи се за свој опстанак и немајући ништа да изгуби, нападне регионална нафтна постројења и танкерски саобраћај у Ормузу, Америка ће осетити штету. А претња је аларматно озбиљна.
Уска грла су очигледна. Израел – уз помоћ САД – може да онеспособи 90 одсто иранске продаје нафте нападом на острво Карг, где је смештен главни нафтни извозни терминал. Али ако Израел има јасну мету, има је и Иран. Техеран би могао да покуша да блокира мореуз Ормуз, реметећи 20 одсто светског поморског транспорта сирове нафте.
Хавијер Блас: За нафту, ово није понављање 1973. године – али опет би могло бити незгодно
Ормуски мореуз
Потом су ту и пространа саудијска нафтна поља свега сто километара далеко од иранске обале на другој страни Персијског залива. У септембру 2019. године, Иран – путем свијих јеменских испостава Хута – напао је постројење Абкаик, које служи као највећи сабирни и обрађивачки центар за највећа саудијска нафтна поља, укључујући Гавар. Током неколико дана свет је остао без 5 процената залиха нафте.
Чак је и колапс исламске републике велика опасност. Иронично, ирански извоз нафте бележи највише вредности док бомбе падају, уз месечну количину у јуну која се кретала према седмогодишњем максимуму од више од 3,5 милиона барела дневно. Хаос који би уследио после окончања теократске владавине могао би да стрмоглави производњу, као што се то десило у Либији након пада четрдесет двогодишњег режима Моамера ел-Гадафија. Либијска криза одржавала је цене нафте преко сто долара по барелу пошто је свет остао без једног процента укупног снабдевања.
За сада, обе стране у највећем избегавају ремећење светског тржишта нафтом. Иран је погодио једну од две израелске рафинерије, док је његов архинеприајтељ напао техеранску домаћу енергетску индустрију, укључујући гасну електрану и два резервоара смештена недалеко од престонице. Ниједан напад није утицао на важна извозна постројења, и обе стране су се од тада уздржавале од напада на енергетску инфраструктуру.
Пазите се Хибриса
Бела кућа би такође морала да буде опрезна спрам очекивања да ће америчко нафтно изобиље потрајати занавек. Геолошко богатство земље је чудесно, али је коначно. Сви анегдотални наговештаји сугеришу да је бум шкриљаца углавном прошао те да су могућности будућих повећања црпљених количина прилично ограничене.
Нафтни сектор остаје индустрија коју карактеришу циклуси раста и пада (Boom-and-Bust), а црпљење нафте из шкриљаца је изузетно осетљиво на кретање цена. Разлика између раста и пада америчке производње нафте зависи од ценовних осцилација од свега неколико долара, можда само десет или двадесет долара по барелу. По цени од 50 долара америчке нафтне компаније налазе се пред финансијском катастрофом и производња нагло опада; на 55 долара могу да преживе; 60 долара није сјајно, али новац и даље може да одржи производни процес; на 65 долара сви се враћају бушењу; када је цена 70 долара индустрија се претвара у штампарију новца, сви зарађују добро и производња расте.
Ипак, чак и по садашњим ценама од 75 долара по барелу, тешко је видети како би америчка производња нафте могла значајније да порасте између 2028. и 2030. године. Када производња почне да стагнира и евентуално опада, Вашингтон ће морати да се носи са зјапећим проблемом високе домаће потражње за нафтом. Просечна америчка потрошња нафте је била 20,3 милиона барела дневно у првом кварталу, што је последњи временски период за који постоје поуздани подаци. То је упоредиво са бројкама за исто доба године пре пандемије и не много мање од највиших вредности забележених између 2004. и 2007. године.
Проблем додатно појачава Трампово уклањање свих пореских олакшица које су усмеравале транспорт и грејање од коришћења нафте према електричној енергији. Према садашњим трендовима, годишња америчка потрошња нафте остаће изнад 20 милиона барела дневно барем до 2030. године, према наводима Међународне агенције за енергију. До краја ове деценије, САД ће и даље трошити више нафте него што су то чиниле 2015. године. Међу највећим економијама, које брзо умањују своје ослањање на нафту путем електрификације, САД представљају аутсајдера.
Хавијер Блас: Може ли потражња за нафтом да одоли цијени од сто долара до барелу?
Империјалне епохе долазе и пролазе. Америка ужива редак тренутак своје нафтне моћи, који је без премца у последњих пола века. Али кладити се на његову дуговечност и његову неупитност – било би погрешно.
Трамп излгледа разуме колико су високи улози. Прошле недеље, један дан пре него што је Израел напао Иран, он је већ био строго усредсређен на раст цена нафте. На вечерњем састанку у Белој кући питао је америчког министра енергетике Криса Рајта, можда реторски, шта се дешава.
‘Крис, ти радиш сјајан посао. Али не волим што цене нафте скачу‘, рекао је председник док је Рајт седео у публици. ‚Зваћу те и заиста ћу морати да почнем да вичем на тебе‘, наставио је. ‚Оне ће наставити да се смирију, јел тако? Зато што држимо инфалцију под контролом‘.
Чак и нафтне империје суочене су са сопственим ограничењима.
Аутор је колумниста Блумберга који пише о енергији и трговини природним добрима; коаутор је књиге The World for Sale: Money, Power and the Traders Who Barter the Earth’s Resources (Свет на продају: Новац, моћ и трговци који послују са Земљиним ресурсима)
Извор: Bloomberg
