Piše: Gideon Levi
Izrael ne vrši holokaust nad palestinskim narodom, ali se u poslednjih 19 meseci približava tome velikom brzinom. Ovo se mora izgovoriti, posebno na Dan Šoe. Stajao sam mirno dok su sirene zavijale kao i svake godine,1 a misli su mi lutale. Setio sam se bake i deke, Sofi i Huga, čija imena sam video uklesana na zidu sećanja na starom jevrejskom groblju u Pragu. Onda sam se setio prizora iz Gaze koji me progone. Kao dete sam tokom zavijanja sirena zamišljao veliku vatru koja guta sve. Do rata u Gazi u toj vatri su goreli Jevreji, a ove godine sam video izgorele bebe iz šatorskog naselja u Han Junisu i sa njima još hiljade dece, žena i muškaraca koje je izraelska vojska ubila bez milosti.
Kako je moguće stajati dok sirene zavijaju i ne pomisliti na tekst Janiva Kubovica iz Haretza o smaknuću 15 članova palestinskog tima hitne pomoći od strane izraelskih vojnika, koji su u njih hladnokrvno pucali, nakon toga uništili ambulantna kola i zakopali njihova tela u pesku. Mislim o stanovniku Sindžila na Zapadnoj obali kome su naseljenici zapalili kuću, a onda su došli vojnici i bacili suzavac na njega nakon čega je doživeo srčani udar i umro, kako je izvestila novinarka Hagar Šizaf. Mislim o stočarskim zajednicama Um al Hira na južnim padinama Hebrona, koje sam posetio i o neprekidnim pogromima koje ovi mirni ljudi trpe u svom selu od strane vojske i naseljenika koji su se udružili da ih proteraju sa njihove zemlje.
Treba pročitati hrabar i potresan članak Orit Kamir u Haretzu od 21. aprila o stavu Izraelaca o ovom ratu, koji ih po njenom mišljenju lišava prava da se žale na nemačke zločine protiv Jevreja. Zatim treba videti dirljiv članak Daniela Blatmana o deci Gaze i deci Šoe (Haretz, 22. aprila). Dan obnove rata u Gazi posle krhkog primirja, tvrdi Blatman, biće zapamćen kao nečastan dan u jevrejskoj istoriji. Nadajmo se da će tako biti. „Četrdeset godina se bavim istraživanjem Šoe“, piše Blatman, „i pročitao sam bezbroj svedočanstava o strašnom genocidu protiv jevrejskog naroda i drugih žrtava. Ali stvarnost u kojoj čitam svedočanstva o masovnim ubistvima koje je počinila jevrejska država, koja me po jezivoj sličnosti podsećaju na svedočenja iz arhiva Jad VaŠema, nisam mogao da zamislim ni u najgorim noćnim morama.“
Nije u pitanju poređenje sa Šoom već stravično upozorenje kuda stvari idu. Ne razmišljati o tome na današnji dan jeste izdaja Šoe i njenih žrtava. Ne razmišljati danas o Gazi znači izgubiti ljudskost i oskrnaviti sećanje na Šou. Svi treba da stanemo zbog Gaze.
U Izraelu naginjemo stavu da je 7. oktobar „najveća katastrofa koja se dogodila jevrejskom narodu od Šoe“. Ovo je naravno izopačeno poređenje koje obezvređuje sećanje na Šou. Nema nikakve sličnosti između ubistvenog jednokratnog oktobarskog napada i Šoe. Ali ono što je usledilo zapravo evocira sećanje na Šou.
Nema Aušvica i Treblinke u Pojasu Gaze, ali postoje koncentracioni logori. Ima izgladnjivanja, uskraćivanja vode, premeštanja ljudi sa mesta na mesto kao životinja i uskraćivanja lekova. Nema još uvek Šoe, ali jedan od njenih kamena temeljaca je odavno postavljen: dehumanizacija žrtava koju su sprovodili nacisti u punom je jeku u Izraelu. Otkako je nastavljen rat ubijeno je oko 1.600 Palestinaca. To je krvoproliće, a ne ratovanje. Dešava se nedaleko od naših kuća, od strane naših najboljih sinova. Događa se u tišini i odvratnoj ravnodušnosti većine Izraelaca.
Dobitnik nacionalne nagrade Izraela Ariel Rubinštajn je ove nedelje objavio potresan i inspirativan članak (Haretz, 22. aprila) u kom je objasnio zašto ove godine neće stajati tokom sirene. Ja ću stajati i misliću na baku i deku, ali pre svega o Gazi.
Izvor: Peščanik
