„Строга штедња је била нужно зло… Незапослени ће радити само ако су приморани на то“. Ово нису делови разговора за кафанским столом, већ подразумеване премисе британске политике и медијског извештавања о њој. Недавно су изашла два извештаја: један је објавио ББЦ, а други Институт за фискалне студије (ИФС) и оба откривају улогу скривених предрасуда у обликовању нашег живота и наше перцепције стварности.
Први извештај, који су написали новинар Мајкл Бластланд и економиста Ендру Дилнот, наручио је одбор ББЦ-а за потребе ревизије извештавања овог медија о економији, након притужби које су му упутили неки угледни економисти. Бластланд и Дилнот су потврдили квалитет и озбиљност ББЦ-а и нису пронашли доказе о „систематској политичкој пристрасности“, али су открили нешто много подмуклије: неупитно преузимање претпоставки о томе како функционишу економија и јавне финансије и о томе шта је „добро“ а шта „лоше“ у свему томе.
Ту је можда најпогубније готово инстинктивно уверење да је јавни дуг „напросто лош и тачка“. Ретко се разматра питање колики дуг је лош и у ком контексту. Ствари изгледају другачије ако се дуг посматра као део БДП-а или се тумачи у односу на висину његове отплате. Такође, дуг изгледа огромно ако узимамо у обзир само прошлу деценију, а релативно је низак за протеклих 70 година. „Различити историјски оквири стварају различит осећај ‘високог’ и ‘ниског’“, примећују Бластланд и Дилнот.
Да ли је дуг „добар“ или „лош“ зависи и од алтернатива. Да ли је штедња наметнута након 2010 – смањење социјалних давања, пад реалних плата, затварање библиотека, укидање јавног превоза – цена коју је вредело платити за смањење дуга? Компромиси су можда били боље решење.
У време пандемије ковида одлучено је да се влада задужи како би ублажила последице економског удара. То је била политичка одлука. Баш као и деценија штедње. Али сувише често политичари представљају а новинари прихватају „држање дуга под контролом“ као економску нужност а не политички избор.
Посебно је цинична неизговорена премиса у репортажама ББЦ-а да је повећање јавне потрошње добра ствар. И то је, тврде Бластланд и Дилнот, спорно гледиште које се често приказује као неупитна истина. Будући да се „држање дуга под контролом“ сматра неопходним потезом а не питањем одлуке, смањење јавне потрошње током протекле деценије тумачи се као тежак, али неизбежан потез.
То се постиже честом новинарском аналогијом, представљањем националног дуга као дуга домаћинства. Управо је изјава бивше уреднице политичке рубрике Лоре Кунсберг, да је владина „кредитна картица“ стигла „до лимита“ изазвала жалбе на извештавање ББЦ-а и довела до анализе коју су спровели Бластланд и Дилнот.
Та аналогија не стоји јер „државе не иду у пензију, не умиру, нити исплаћују своје дугове“ као што то чине грађани. Нити домаћинства могу да штампају новац (бар не легално) као што то чине владе. Али је згодна за правдање строге штедње. Баш као што домаћинства треба да смање трошкове и лише се „луксуза“, тако треба и држава. Зато треба ставити катанац на спортске центре и библиотеке и укинути јавни превоз и социјална давања.
И остала значајна питања често почивају на класним и другим предрасудама. Узмимо на пример порез. Сиромашни имају ниске приходе, али већи део зарада троше на основне потребе, док за богате важи обрнуто. Дакле, индиректни порези (као што је ПДВ) имају сразмерно већи утицај на оне који имају мање, док на богатије више утиче директно опорезивање као што је порез на доходак. Ипак, медијским извештавањем о порезу, не само на ББЦ-у, доминира расправа о порезу на доходак. О ПДВ-у се „извештава само из угла бизниса“.
Слично је и са јавним превозом. Сиромашнијим људима аутобуси су много важнији. То је најзаступљенији облик превоза у Британији, на који битно утичу политике јавне потрошње кроз стицање права на попуст и субвенције. Али возовима се посвећује далеко више медијске пажње. „Зашто је тако, шта мислите?“, питају Бластланд и Дилнот.
И извештај ИФС-а, посвећен бенефицијама и систему пореских кредита у Британији, је доста потресан. Он прати исходе узастопних промена социјалне политике од касних 90-их година прошлог века, када је успостављен тренд да се незапосленим људима препоручују слабо плаћени послови са скраћеним радним временом, при чему се онда дестимулишу да са таквих пређу на боље плаћене послове са пуним радним временом.
Посебан проблем је утицај условљавања, везивања социјалне помоћи за активно тражење посла. Политичари стално говоре о стварању високо квалификоване и добро плаћене радне снаге у Британији. У пракси су постизани супротни резултати. Према извештају ИФС-а, подржавани су „управо они послови који доносе најмању дугорочну корист у смислу стицања вештина и повећања надокнада“. Повећао се и број запослених који примају социјалну помоћ због премалих плата.
Систем социјалне помоћи, напомиње ИФС, заснован је на мутном систему правила и прописа и нејасних циљева. Али у основи тог хаоса су неке темељне претпоставке: да незапослени не желе да раде него на то морају бити приморани; да је сваки посао добар ма колико био лоше плаћен, уз лоше услове рада и без перспективе; да су сиромаштво и незапосленост производи моралног неуспеха појединца, а не промашаја социјалне политике. Те претпоставке су тако дубоко укорењене да их креатори политика и новинари скоро никада не преиспитују. Лако је одбацити кафанске разговоре. Проблем је када се они преселе у Вајтхол и министарства, у ТВ студије и на насловне стране новина. Онда кафанске предрасуде обликују наше животе.
Кенан Малик
Извор: Преокрет
