Пише: Кенан Малик
Преводилац и просветни радник А. Џ. Џенкинс организовао је 1940. истраживање читалачких навика деце из радничке класе. Студија је претежно обухватила ученике који ће напустити школу у 14. години да би се запослили, а бележено је шта су читали претходног месеца ван школског програма. Џенкинс је закључио да испитаници читају премало, посебно дечаци, и то само детективске и авантуристичке романе. Али из перспективе 21. века, запањујуће је колико су та деца читала дела класичне књижевности.
Међу насловима су Ходочасников пут, Гуливерова путовања, Џејн Ејр, Пиквиков клуб и Воденица на Флоси. Дечаци су месечно читали четири до шест књига, а девојчице једну или две више од њих.
За многе би данас таква листа, уз такву жудњу за читањем, била превелик изазов. Анкете показују да и деца и одрасли данас читају мање него раније, док им читање пружа све мање задовољства. Изгледа да то важи и за студенте на универзитетима. Професор са Оксфорда Џонатан Бејт тврдио је прошле године да, док су студенти некад читали и до три књиге недељно, данас једва заврше једну за три недеље. Други истичу да је британским студентима тешко да прочитају књигу до краја; слично важи и за америчке студенте.
Овакве тврдње се углавном оспоравају, понекад уз призвук моралне панике. Поређење са читалачким навикама од пре сто година, посебно међу радницима, поново ће вас изненадити.
„Седео бих доле на кутији са алатом, пола миље од површине“, писао је рудар из Нотингемшира Г. А. В. Томлинсон у својој аутобиографији Рудар угља, „читаву миљу од најближе цркве и стотинама миља од Бога, и читао ‘Кантерберијске приче’, Лемове ‘Есеје’, Дарвиново ‘Порекло врста’, Вајлдову ‘Баладу о тамници у Редингу’ и све друго што би ми дошло под руку“.
Једном га је поема „Напуштено село“ Оливера Голдсмита толико заокупила да је изазвао судар пуних и празних вагонета за угаљ.
Небојша Поповић: Демократе у паници након дебате – да ли је (пре)касно да се Бајден повуче?
Томлинсон није био усамљен у својој опсесији. Тако Џонатан Роуз у књизи „Интелектуални живот британске радничке класе“ открива скривену радничку историју, од Ленаркшира у Шкотској до јужног Велса, тежњу радника да се образују, изграде своје библиотеке и колеџе и уђу у свет културе који им је био ускраћен раселинама класе и школовања.
Како је писао Роберт Морган, рудар из велшке долине Кинон који је касније постао песник и графичар, „рударе који раде тешке и опасне послове у утроби земље“ уживање у стицању знања трансформисало је у „привилегована људска бића изложена нечем изванредном“.
Та традиција радничке класе и осећај да је учење драгоцено, можда су еродирали, али могу нам помоћи у разумевању не само прошлости већ и садашњости.
Узмите, рецимо, актуелну дебату о утицају вештачке интелигенције на читалачке навике и размишљање. Већина студената сада користи генеративне моделе вештачке интелигенције, као што је ChatGPT, углавном за истраживање. Међутим, расте забринутост због могућности преваре – да студенти у задацима и есејима представе машински генерисан текст као свој. Многе такође брине утицај употребе вештачке интелигенције на људске когнитивне способности, наше креативне таленте и критичко мишљење.
Као и сви моћни нови алати, вештачка интелигенција може да унапреди и уназади наше животе. Универзитетске власти треба да промисле како да очувају академски интегритет и да преиспитају начин на који се тестира успех студената. Међутим, у већем делу јавне дебате проблем се посматра наопако. Не ради се толико о томе да је вештачка интелигенција узрок деградације читања и размишљања, колико о томе да је култура инструментализације знања олакшала злоупотребу вештачке интелигенције.
У Робинсовом извештају о британском високом образовању из 1963. аргумент за проширење значаја универзитета заснивао се на уверењу да је учење само по себи добро. „Потрага за истином“, тврдило се у том извештају, „представља суштинску функцију институција високог образовања“.
Небојша Поповић: Демократе у паници након дебате – да ли је (пре)касно да се Бајден повуче?
Пола века касније, 2010. објављен је Браунов извештај о финансирању високог образовања. Тон је сада битно другачији. „Високо образовање је важно“, инсистира се у извештају, јер ће омогућити студентима „веће плате и више задовољства на послу“, олакшаће им „прелазак с једног посла на други“ и помоћи у „остваривању економског напретка“.
Суштинска порука, напомиње историчар и критичар Стефан Колини, гласи да „више не треба да мислимо о високом образовању као о јавном добру“, већ као о „регулисаном тржишту којим руководи потражња студената-потрошача“.
Претварање универзитета у предузећа многе од њих је довело на ивицу банкрота, па су почели да укидају предмете који се сматрају „некомерцијалним“, укључујући историју, музику, класичне језике и књижевност.
С обзиром на све то, да ли стварно изненађује то што многи вештачку интелигенцију не виде као помоћно средство, већ као замену за умни рад? Коначно, ако је знање само роба, чија куповина омогућава полагање испита или запошљавање, зашто би било важно да ли варамо на испиту или се служимо вештачком интелигенцијом да бисмо заобишли потребу да промислимо?
Све док не прихватимо да се у расправи о вештачкој интелигенцији не ради само о томе шта машине могу да ураде, већ и о вредновању знања и образовања – та расправа ће бити конфузна. Зато су и данас важна сведочења људи попут Томлинсона и Моргана, и њихови увиди у вредност људског знања.
Извор: The Observer
Превод: Милица Јовановић/Пешчаник
