Шетајући улицама овог града духова, посматрајући људе духове како се смију и играју и уживају као да Газа не гори, као да дјеца не гладују, као да њени становници полако не умиру зароблјени под рушевинама поред лешева својих најмилијих, као да трупе ИДФ-а, као да се играју, не гађају цивиле дроновима и снајперима, док дјеци ампутирају удове без анестезије, уз пуну подршку ове цивилизације духова и њених лидера духова.
Овај град духова пун је аутомобила духова, аутобуса духова, возова духова, пабова духова, концерата духова, забавних паркова духова, кина духова, фестивала духова, насмијаних духова, преждеравања духова, шпинг-духова, све се одвија исто као што је било прије него што је све ово почело.
Дјечица трче около са месом на својим костима и својим органима унутар својих тијела како би требало да буде, под надзором родитеља духова чије су главе препуњене друштвеним угледом и трачевима.
Прошлог мјесеца човјек се запалио испред израелске амбасаде и викнуо „СЛОБОДА ПАЛЕСТИНИ“ док је горио. Он није био човјек дух. Био је од крви и меса стваран. Видио је то. Одговорио је на то. Третирао је ову ноћну мору као оно што јесте.
То у овом граду духова не радимо. Зуримо у екране и гурамо грицкалице и алкохол у наше унутрашње провалије звјерајући около тражећи било шта што ће нас спријечити да се макар тренутно сусретнемо са стварним. Не гледамо на Газу.
Гледамо на све осим Газе.
Зато настављамо с фарсом. Очајнички одржавамо у погону механизме града духова као хрчци на точку за трчање, трчећи све брже и брже јер осјећамо како нас чељусти истине гризу за пете.
То је као велика театарска импровизацијска представа у којој сви заједно учествујемо и у којој постоји инструкција да се сцена одржава у константном стању френетичног покрета.
Јер сви, донекле, знамо шта ће се десити ако будемо имали смирења. Сви знамо да мир омогућава да дим ишчезне и да се муљ у води слегне и од тада је само питање времена прије него што ћемо се наћи у тиранском загрљају јасноће.
И онда ће све испливати. Лажи. Лицемјерје. Незадовољство. Осјећања. Срамота. Кривица. Истина. Газа.
Можете бјежати сами од себе само одређено вријеме. Можете побјећи само до одређене тачке прије него што се исцрпите, паднете и нађете се гледајући у небо под којим сте живјели цијели свој живот.
Овај лажни град духова не може заувијек наставити с овом фарсом. Ништа од овога није одрживо. У неком тренутку и на неки начин, истина ће неизбјежно продријети у њега.
Кејтлин Џонсон
Извор: Consortiumnews
Превод: Журнал
