Постоји неколико разлога зашто нисам писао нови роман након „Осаме“, који је изашао 2015. године. Један од њих јесте тај што сам радио сценаристички посао за неколико пројеката, припремао сам антологију кратких прича и радио сам три кратка романа о Немањићима са Дејаном Стојиљковићем, због чега сам објективно имао много мање времена да се посветим новом роману. Други разлог, јесте чињеница да је за писца понекад добро да направи паузу у раду, ако већ има прилику за неки други посао, као што сам ја имао…
Рекао је ово за „Глас Српске“, писац, сценариста и публициста Владимир Кецмановић објашњавајући зашто је пауза између његовог новог романа „Кад ђаволи полете“ (Лагуна, 2023)) и романа „Осама“ (Лагуна, 2015) потрајала скоро осам година. Писац каже да је то одсуство на неки начин и помогло и одмогло у писању новог романа, јер је током рада схватио шта жели радити, а шта не.
– Трећи, рекао бих и најважнији разлог за толико дугу паузу између два прозна дела, јесте да сам у једном моменту имао креативни застој, пошто сам протеклих година започео писање два романа које нисам завршио. Некако ми се радња отела контроли и просто сам осетио да морам да станем. У питању је био један роман којем је тема Тито и један роман са доста интимнијом темом. Две теме, од којих ћу једну вероватно завршити, а можда и другу. Наиме, писац према мом мишљењу не треба да пише ако не осећа јак унутрашњи порив за темом о којој пише, а током рада на овим романима сам тај порив некако изгубио и почео сам се вртети укруг незадовољан смером у којем иду ти романи. Када се појавила ова идеја за „Ђавола“, некако сам знао да она мора бити прва завршена, пошто сам је фудбалским језиком речено, „имао у ногама, на лопти“. Очекивао сам да он буде краћи роман, али то никад не можете испланирати када је писање у питању, иако се није разводнио, као поменута друга два романа која сам писао, већ је следио форму коју сам имао у глави на почетку рада – рекао је Кецмановић.
ГЛАС: Књига „Кад ђаволи полете“, осим што је повратак форми романа, повратак је и огољеном минималистичком стилу реченица романа „Топ је био врео“ и „Сибир“, које током читања дјелују као да су писане у даху? Пишете ли брзо или пишете дуго уз бројне корекције написаног.
КЕЦМАНОВИЋ: Први пут у каријери сам имао проблем спорог писања са поменутим романом о Титу. Навикао сам да пишем са унапред добро промишљеном идејом и јасним смером у којем желим да се идеја развија. Никад нисам имао текст на којем мора да се много ради и да се прекраја. У једном даху сам, рецимо, написао роман „Топ је био врео“, за нека три месеца. У сличном ритму писао сам и „Кад ђаволи полете“, мислим да од почетне идеје до завршетка романа није прошло ни годину дана. Текао је јасно, без скретања, макар из мог ауторског угла.
ГЛАС: Тема Вашег романа би прије пар година дјеловала као теорија завјере о богатим бијелим насилницима, нажалост данас је јасно да теорије завјере нема, него смо свједоци реалности која својом језивошћу превазилази сваку фикцију?
КЕЦМАНОВИЋ: Да будем јасан, централна тема романа о злостављању усвојеног дечака Младена, од стране богатог и моћног америчког усвојитеља, није последица било какве идеје да романом истражујем тематику сексуалне трговине децом или полног насиља и да откривам неке непознате чињенице о томе. Овај роман је последица моје жеље да кажем да је цар го у једном другом смислу, не да откријем да се то догађа, већ да књижевно истражим један комплексан однос злостављача и жртве и да кроз причу о злостављању незаштићеног дечака од стране богатог и моћног америчког хомосексуалца, изразим метафору о глобалном злостављању које трпимо и са којим живимо у свету који је заснован на злостављању. Константно политички коректно натурање приче о једној врсти злостављања како би се друга врста злостављања гурнула под тепих, а све са циљем да се људи злом баве парцијално, на површан и малоуман начин, да им се у руке гурне звечка којом ће махати као немоћно дете док глобално злостављање траје без назнака да ће стати.
ГЛАС: Није Вас забрињавала идеја да тиме гурате прст у око прст дежурним заштитницима људских права?
КЕЦМАНОВИЋ: Напротив, радовала ме је. Свесно сам желио да скренем пажњу на нешто што се догађа, а што није политички коректно да се њиме бавите. Неки други облици сексуалне експлоатације су данас ин и по њима се данас удара из све снаге, док овакви промичу тихо. Као што би рекао један од два главна јунака романа или антијунак Кристофер Кеј: „Педере данас нико не сме оптужити за силовање, осим ако нису поп“. Што не значи да се хомосексуалци неће наћи као мета прогона, ако се политика промени за пар година. Што нам говори колико је данас јавно мнење засновано на хипокризији, на кампањама за права ових или оних, без суштинских промена или заштите било кога. И делује невероватно како се људи томе масовно не успротиве. Како корона престане бити горућа медијска тема оног момента када избије рат у Украјини, као да се никад није ни десила, како миграција престане бити важна… итд…
ГЛАС: Колико су Вас уопште изненадиле реакције у вези са романом?
КЕЦМАНОВИЋ: Искрено, нисам прижељкивао супротно, али сам изненађен прилично мирним и помало чудним реакцијама након изласка романа. Када је рецимо изашао „Топ је био врео“ водио се прави идеолошко-политички рат у медијском смислу на српској књижевној сцени, која је условно речено подељена на два основна табора, грађански и национални. Са „Ђаволом“ се десило да су многи људи из те националне групације, која важи као моја, реаговали помало скандализовано, нису је напали, али су реаговали уздржано, у тишини. Док су са друге стране, неки од тих тзв. ЛБГТ активиста, реаговали врло позитивно на роман што ми је, морам признати, јако драго (смијех), али сам стварно изненађен, нисам то очекивао. По свему судећи како се свет претвара у хаос, све те разлике бледе што је веома опасно. Ко, како и шта перципира постаје све мање јасно и све мање важно. Сигуран сам да ће се побуна против владавине политичке коректности, мислим на праву побуну, која тек предстоји десити управо у центрима где је политичка коректност настала.
Диктатура тих норми до те мере вређа здрав разум и интелигенцију људи да је то почело бити неподношљиво. Удара се на неке основне вредности уз које су људи генерацијама одрастали, да је питање тренутка када ће неко рећи – доста је више!
ГЛАС: Стилски роман користи врло екстреман језик у опису секса и насиља, скоро па има елементе порнографије и слешера, као да су скинуте све рукавице у писању. Да ли је постало теже изазвати реакције код читалаца или је сама тема од себе наметнула далеко експлицитнији стил?
КЕЦМАНОВИЋ: Описи секса јесу експлицитнији и има их много више него у мојим осталим романима, али то је, као што сте приметили, наметнуто самом темом. Не можете писати о сексуалном насиљу без експлицитног описа сексуалног насиља. Искрено, нисам очекивао толико реакција у вези са кориштењем секса у причи романа, нисам имао ни минималну идеју да ћу направити ту врсту интриге. Рачунао сам, није ово време Хенрија Милера да се људи згражавају на опис секса у роману, као пре 100 година и да неког уопште данас можете саблазнити описом секса. Ипак, изгледа да се неке ствари код људи никад не мењају па је и данас већи табу секс, него насиље над дететом или насиље уопште, што је поразно за уметност и за људско друштво уопште.
ГЛАС: Кроз роман се провлаче бројне референце на мотиве „Хамлета“, од најавне реченице романа „Не убија онај који држи нож, него онај ком остаје империја“, до директних цитата у финалу романа. Јасно је да су теме моћи, насиља и похлепе, које су инспирисале Шекспира, једнако актуелне и данас, само што се чини да ниво лицемјерности и хипокризије о њиховом изношењу на свјетло дана није никад био на вишем нивоу.
КЕЦМАНОВИЋ: Глобално силовање света никад није било јасније. Огољена владавина насиља и моћи над слабијим никад није била директнија. Ко год жели може проверити шта нам се дешава, не само путем друштвених мрежа о чијој се демократичности и слободи може свашта рећи, већ и због тога што они који спроводе силовање своје намере више и не крију. Иако сам то поменуо стотину пута до сад, поновићу поново, јер ме то и по стоти пут фасцинира – један од креатора новог светског поретка Збигњев Бержински, политиколог, саветник и адвокат америчке хегемоније у својој књизи „Велика шаховска табла“, врло јасно и прецизно објаснио је намере Америке у времену у којем живимо. Да парафразирам: „Наша намера је да освојимо свет и како би дошли до тог циља користићемо свако средство од рата преко идеолошке доктрине под велом борбе за људска права, политичке слободе и шта нам год буде корисно у том циљу…“ И шта се десило, ништа! Тај механизам и даље функционише. То није тајни документ. Све је то написао и објавио широм планете, пошто наравно нико није смео да га цензурише, али даље постоје људи који као корисни идиоти понављају ове мантре правдајући нешто што се не може оправдати. У питању је игра стара као свет, коју су играли и јунаци Хамлета, а зове се владавина сила и насиља, само што они за разлику од данашњих силеџија нису своје намере увијали у пароле о људским правима и нису вређали здрав разум силованих.
ГЛАС: Грађанским ратом у БиХ бавили сте се у романима „Топ је био врео“ и „Осама“, због оба сте хваљени и награђивани, али сте и преживјели својеврстан „лов на вјештице“, иако би се рекло мање због књижевних, а више због политичких дилема и питања?
КЕЦМАНОВИЋ: „Топ“ је дефинитивно био изложен тим имбецилним нападима који су мени као писцу много користили, јер је роман остао непланирано дуго у жижи јавности и био веома читан. Са друге стране, „Осама“ је дочекан једним игнорисањем, сада не знам да ли због теме или због мене, пошто су изабрали другу стратегију да ми не помажу (смијех), али чини ми се да сам упратио само једну негативну реакцију из Сарајева и то прилично духовиту. Истина, не директно упућену роману или мени, већ је коментарисала блурб Мухарема Баздуља у којем је он написао да роман изражава емпатију за трагику босанског муслимана, а тај из Сарајева, питао је у чему се та трагика састоји, да ли је у томе што не знају правилно да говоре (смијех).
ГЛАС: Када већ помињемо „Топ“ протекло је од њега скоро 15 година, како из ове перспективе гледате на њега и да ли би и један зарез данас промијенили?
КЕЦМАНОВИЋ: Зарез и тачку, вероватно бих. Суштински не бих ништа. Када сам га писао, плашио сам се да у неким моментима радња успорава и лута, али касније сам видео да су реакције публике и критике потпуно супротне од мојих страхова. Да будем искрен, нисам од писаца који нешто касније дорађују и мењају, што је написано, написано је.
ГЛАС: Са друге стране, „Топ“ је дочекао филмску екранизацију која се није допала ни Вама, ни режисеру, ни онима који су роман вољели па чак ни онима који су роман нападали, што је вјероватно парадокс какав се не дешава често?
КЕЦМАНОВИЋ: Писцима се иначе тешко може допасти филм по његовом делу, али је у овом случају то баш било екстремно. Могуће је да се филм не допадне и публици књиге, али када се не допада редитељу који га је радио, то доста јасно говори какав је филм снимио. Основна идеја је била да филм помогне роману како би га прочитало једно десет пута више људи, испоставило се да је роман прочитало једно 30 пута више људи него што је погледало екранизацију што поново много говори о филму.
ГЛАС: Српска књижевност никад није била масовнија, издавача је такође све више, али колико се квалитет крије у том квантитету, поготово у свјетлу чињенице да је било каква објективна критичка свијест посљедњих деценија веома срозана, прије свега због идеолошких и дневнополитичких уплитања у умјетничке кругове?
КЕЦМАНОВИЋ: Занимљиво је да се и те две подељене стране у српској књижевности, које сам већ помињао, расипају у неке мање таборе из разних разлога, нажалост врло мало уметничких, али то је можда и добро, нешто се ипак дешава. Било каква промена боља је од тог стајања у месту где се скоро ништа не дешава, јер је највећи део књижевне критике и награда изгубио смисао, управо због тих идеолошких или политичких подела у којима само књижевност губи, док сви остали добијају.
Имена
ГЛАС: Колико је случајност што се Кристофер или Кеј презива Стентон, слично као и чувена марка каубојских шешира „стенсон“, а име његовог оца је Вилијам Бил, које дијели са једним од најчувенијих јунака Дивљег запада Вилијемом Билом Кодијем?
КЕЦМАНОВИЋ: Није била намера (смех). Бирајући имена некако су искочила ова која сам користио у роману и која су вероватно чучала негде у мојој подсвести због свих тих утицаја скупљаних током живота. У сваком случају, лепо се поклопило што свакако говори доста о снази тих архетипа.
Бранислав Предојевић
Извор: Глас Српске
