За некога тко је управљао Лором десет година затвора није велика казна, али свакако представља становито олакшање за људе који су претрпили тортуру у сплитском затвору, каже предсједник Удружења логораша регије Требиње Вукан Ковач.
Дуже од два десетљећа и два поновљена суђења било је потребно да се коначно правомоћно за ратне злочине почињене против цивила и ратних заробљеника осуде заповједник затвора у сплитској Лори Томислав Дуић и затворски чувар Емилијо Бунгур. Након жалбе Државнога одвјетништва Високи казнени суд прије неколико дана обојици је повисио казне – Дуићу је казна повећана с осам и пол година на десет година затвора, а Бунгуру с четири и пол на осам година. Подсјетимо да се ради о поновљеном поступку, с обзиром да је овај двојац већ био осуђен у одсутности, с обзиром да су 15, односно 11 година годинама били у бијегу. У овој замршеној судској тракавици поступци су били одвојени на тзв. Лора 1 за ратни злочин над цивилима у Лори и тзв. Лора 2 за мучење ратних заробљеника, да би касније били спојени.
Вукан Ковач, предсједник Удружења логораша регије Требиње и бивши заточеник у Лори, поздравља доношење правомоћних пресуда, али и упозорава да изречене казне од десет и осам година нису довољно високе. Подсјећа да је судски поступак од почетка вођен траљаво као и да су Дуић и Бунгур били у бијегу те да је суђењем обухваћен тек један период из 1992. године, иако су злочини у Лори били и прије и послије тог раздобља.
– Суд је на крају уважио исказе свједока о размјерима злочина у Лори, али за нас који смо прошли голготу и ове повећане казне су премале. Оно што је најтрагичније чињеница је да нису само њих двојица учествовали у злочинима. Само ми из Херцеговине, заједно с онима из Никшићке групе чијих чланова уопште нема у прегледу догађања у Лори, имамо 18 страдалих у том затвору. Према нашим евиденцијама, свеукупно је од 1992. до 1997. године убијено више од 70 људи. За некога тко је управљао Лором, десет година није велика казна, али свакако представља становито олакшање за људе који су претрпили тортуру под његовом управом – каже Ковач за Новости.
Према његовим ријечима, Удружење је у више наврата тражило обједињавање комплетног процеса Лоре, с обзиром да је кроз шест и пол година постојања логора кроз њега прошло пуно чувара тако да није довољно рећи да ратни злочин не застаријева, с обзиром да је у Лори убијено на десетине људи. Ковач упозорава и на недосљедности у пресуди. Истиче примјер свог колеге Добривоја Бојовића, који је у Лори провео чак 14 мјесеци, а пресудом су обухваћена тек два мјесеца његовог боравка у затвору, док се преостала година третира као да није био тамо.
– Нематеријалну штету наплатило је тек десет до петнаест људи. Занимљиво је да су из исте скупине затвореника који су заједно боравили у ћелији двојица добили одштету, а четворица нису, јер их хрватско правосуђе не препознаје као оштећене. Због свега тога тражили смо обједињавање поступка како би се обухватили сви који су боравили у комплексу Лоре, али тужилаштво то није жељело. Зашто је имало такав став, не знам. У оптужници се, на примјер, наводи десетак имена након којих стоји назнака „и други“. Тко су ти други? То је велика грешка тужилаштва због које ћемо ми сада вјероватно морати поново тражити некога да нас заступа, ако успијемо – напомиње Ковач и истиче да је, за разлику од почетка процеса, суд касније био коректан у односу према свједоцима који су под пратњом доведени до границе Босне и Херцеговине с Хрватском након чега их је преузела хрватска служба за заштиту свједока и допратила до суда. Правомоћна пресуда, знамо то из досадашњег искуства, не мора бити и коначна, јер правни лијекови за даљња поступања и даље постоје, а ако нас искуство суђења за ратне злочине у Хрватској нечему учи, то је да поступци знају трајати и трајати и трајати.
Извор: Портал Новости
