Azerbejdžanska vlada i jermenske snage u Nagorno-Karabahu saopštile su da su pristale na prekid vatre uz posredovanje Rusije, dan nakon što je Azerbejdžan pokrenuo vojnu operaciju u spornom regionu. Komesar za ljudska prava Nagorno-Karabaha rekao je da je najmanje 25 ljudi ubijeno, a još 138 je ranjeno. Prekid vatre je uključivao obavezu da se učestvuje u razgovorima o budućnosti regiona i etničkih Jermena koji žive u toj oblasti nakon što je nasilje izazvalo strah od šireg regionalnog sukoba. Azerbejdžan je zahtevao „potpuno povlačenje“ jermenskih snaga; Jermenija je pozvala ruske mirovne snage da intervenišu. Azerbejdžanski predsednik Ilham Alijev u saopštenju rekao je da će njegova zemlja prihvatiti samo predaju, zatraživši od jermenskih vojnih formacija da treba da „podignu belu zastavu“. Odmah su i sada povučene analogije sa balkanskim primerima. Tako je stručnjak za Kavkaz, Loran Brers naveo da je „kao što se i očekivalo, Azerbejdžan pokrenuo sopstvenu verziju hrvatske ‘Operacije Oluja’, da bi u celosti zauzeo Karabah naseljen Jermenima. Dronovi i artiljerijski udari delovali su na ciljeve u Stepanakertu i drugde“. Drugi ekspert iz Karnegijevog centra, Tomas de Val, prihvata ovakvo mišljenje „osim u delu da je to sve bilo očekivano“. Postojala je nada da je posle nekoliko nedelja intenzivne diplomatije EU i SAD to izbegnuto. Ali uloga Rusije (odluka da ne deluje) je verovatno presudna, smara de Val.
Veza između azerbejdžanskog Nagorno Karabaha i Kosova uspostavljena je odmah posle početka međunarodnog priznanja Kosova. Proglašenje nezavisnosti Kosova 17. februara 2008. izazvalo je opsežne rasprave o mogućim implikacijama na sukob u Nagorno-Karabahu, sa nekim izjavama, uključujući neke od Jermena, koje sugerišu da potpuno menja situaciju na Južnom Kavkazu, a druge uključujući i one od strane azerbejdžanske i neke zapadne vlade tvrdeći da to nije primenljivo na tamošnje teritorijalne sporove.
Tek što je počelo priznavanje nezavisnosti Kosova, tadašnji jermenski premijer Serž Sarkasjan u intervjuu Rojtersu rekao je da će kosovska nezavisnost ojačati jermenski zahtev da otcepljeni region Nagorno Karabah bude priznat kao država. Sarkasjan je tako povezao statuse Kosova i Nagorno Karabaha i zaključio da Jermenija tako dolazi u povoljnu poziciju, te da priznavanje kosovske nezavisnosti može da bude pozdravljeno od strane Jermenije. Tri decenije kasnije, stvari su se razvile u smeru sasvim suprotnom od očekivanja bivšeg jermenskog premijera. Rusija je posredovala i u prethodnom prekidu vatre u regionu nakon izbijanja sukoba 2020. i tamo su stacionirane mirovne snage. Jermenija je poslednjih nedelja kritikovala Rusiju jer nije uspela da ubedi Azerbejdžan da otvori humanitarne koridore za spornu oblast. I Sjedinjene Države i Rusija osudile su ofanzivu Azerbejdžana. Tako, izgleda da je Azerbejdžan pobedio u kratkom ratu sa Jermenijom, osvojivši spornu teritoriju Nagorno-Karabaha.
Jermenska strana koja je vladala tom teritorijom trebalo bi da raspusti svoju vojsku i preda svoje oružje, pod uslovima prekida vatre uz posredovanje Rusije. Ovde će biti dosta toga za raspravu, ali čini se da su Rusija i Azerbejdžan vešto odigrali svoje karte. Azerbejdžan ima teritoriju koju je godinama želeo. Ranije bi ovo bio opasan poraz Rusije, tradicionalnog saveznika Jermenije. Ali Jermenija se poslednjih meseci udaljila od Rusije. Prema uspostavljenom prekidu vatre, čini se da će ruski „mirovnjaci“ ostati u regionu — tako da Rusija ne gubi obraz.
Rusija, koja je započela vojnu operaciju u Ukrajini, sada ima manje prostora za delovanje, nego što je to imala ranije. Uloga Turske u životu kakvkaskog regiona uopšte, a posebno u odnosima sa Rusijom, višestruko je porasla. Azerbejdžansko rukovodstvo sve jasno razume i koristi u sopstvenim interesima, a verovatno bi tako svako uradio. Azerbejdžanski Karabah je postao simbol početak i kraja postsovjetskog perioda. Kada smo razgovarali pre skoro 25 godina, istaknuti francuski istoričar Mark Fero ocenio je da je preokret u Evropi počeo povikom „Karabah! Karabah!“. Time je prema Evropi krenuo talas secesionizma u kojem se našla Kosovo i Metohija. U tom istorijskom kretanju, takođe je Kosovo i Metohija početak i kraj postjugoslovenskog sukoba. Sada sve zemlje koje su izašle iz postsovjetskog i postjugoslovenskog perioda moraju da dokažu svoju održivost, uključujući tu Srbiju, ali i Rusiju. Ali Karabah i Kosovo i Metohija, ako imaju sličnu dinamiku, nisu potpuno identični. Kosovo i Metohija je uvek bilo deo Srbije, dok sa Karabahom to nije slučaj, odnosno, ono nije bilo deo Jermenije. Jermenija nije čak ni priznala Nagorno Karabah kao što je to učinila Rusija u slučajevima Osetije i Abhazije ili Severnog Kipra kojeg priznaje Turska. U ovom smislu, iako druge zemlje nisu priznale ove teritorije, Rusija i Turska jasno su definisale da predstavljaju njihove zaštitnike i da će ih braniti u nužnom slučaju.
Nagorno Karabah je bio teritorija s velikom pravnom nejasnoćom, za razliku od Kosova i Metohije koje to nije. Kosovo i Metohija je deo Srbije i prema Ustavu Srbije i prema Rezoluciji SB UN 1244. Azerbejdžan je poslednjih godina za uspostavljanje svoje teriorijalne celovitosti usvojio vojno rešenje. U slučaju Srbije, stvari su drugačije i opredeljenje je traženje rešenja političkim i diplomatskim sredstvima.
Ravnoteža u Nagorno Karabahu dugo je, skoro tri decenije, bila u korist Jermenije. Moskovski saveznici Jermenije kritički ukazuju da Jermenija to vreme koje je bilo povoljno za nju, nije iskoristila za sklapanje sporazuma kojim bi se garantovala bezbednost stanovništu Nagorno Karabaha ili se jasnije odredila prema teritoriji koju je faktički držala pod svojom kontrolom. Ruska diplomatija, generalno, ne gleda blagonaklono na pasivnost svojih bliskih partnera koji su u sukobu, ako ne iskoriste povoljne prilike za pronalazak diplomatskog rešenja ili ne pokazuju dovoljno kreativnosti i fleksibilnosti da se do takvog rešenja dođe. Za Prištinu ta prilika je dijalog koji se vodi u Briselu, ali on je dospeo u ćorsokak iz kojeg se ne vidi jasan izlaz. Onako kako se pozicionira Priština, stavljajući priznanje kao „uslov svih uslova“, čini se da onemogućava svaku dodirnu tačku s pozicijom Srbije. Prošlonedeljni neuspeh dijaloga u Briselu, stoga, nije neočekivan, niti iznenađujući. U svakom slučaju, čini se da je nadvladao proces kontrole teritorije od strane državnih entiteta, kao što je Azerbejdžan, nad paradržavnim entitetima kao što je Nagorno Karabah. Ukrajina je snažan motiv da većina država u svetu usvoji ovaj stav, a Kosovo i Metohija tu sada više ne prolazi dobro. Stavovi o „jedinstvenosti“ kosovskog otcepljenja uz pomoć vojne akcije spolja, više nikome nisu ubedljivi. Postoji i druga stvar. To je shvatanje da je u ovom trenutku uloga Srbije u planovima EU, NATO i zapada porasla, a to ima uticaja na odnos prema Srbiji u dijalogu. Kosovo za Ameriku više nije isto kao što je bilo pre 25 ili pre 30 godina. To je nešto što premijer Kosova i Metohije možda podsvesno oseća kao opasnost kada, po svaku cenu i što pre, insistira na promeni postojeće ravnoteže kada je KiM u pitanju i potpunom zaokruživanju kosovske državnosti, tako što će Srbija „de fakto“ da prizna Kosovo.
To je formulisao predsednik kosovske skupštine rečima: „Nazovite to de fakto priznanjem, to je priznanje državnosti Kosova. Srbija treba da se saglasi da kada pređete granicu na Merdaru da ste u drugoj državi“. Uz sve to ide i direktno produbljivanje konfrontacije sa Evropskom unijom i njenim izaslanikom Miroslavom Lajčakom, a posredno i sa SAD, koje su Lajčaka nedvosmisleno i direktno podržale. To sve je ulazak u rizičan poduhvat koji može i da se ne isplati.
Podsetimo se opet Kavkaza. Samo pre nekoliko meseci činilo se da je dogovor Azerbejdžana i Jermenije na pragu. Jermenski premijer Pašinjan rekao je da Azerbejdžan i Jermenija međusobno mogu da se priznaju sa teritorijom Jermenije od 29.800 kvadratnih kilometara, odnosno teritorije Azerbejdžana od 86.600 kvadratnih kilometara, što takođe uključuju enklave. Proboj u pregovorima dogodio se početkom maja kada su ministri spoljnih poslova Jermeniji i Azerbejdžana bili četiri dana u Vašingtonu, gde su četiri dana razgovarali zajedno sa američkim državnim sekretarom Entonijem Blinkenom. Razgovori su počeli kada se Blinken, koji je inicirao samit, sastao sa dva ministra inostranih poslova nakon što je sa njima odvojeno razgovarao. Na kraju ovih razgovora, Blinken je rekao da su Jerevan i Baku „blizu sporazuma“. Pregovore je dalje preuzela Evropska unija, ali u njih je sve vreme uključena i Moskva. Ovo je jedinstvena i paradoksalna situacija gde se tri strane, Rusija, SAD i EU, koje su, inače, u najšešćem posrednom vojnom sukobu već 15 meseci u Ukrajini, istovremeno partneri za diplomatskim stolom sasvim po drugom pitanju i da ti pregovori sasvim dobro napreduju.
Sada je sve to propalo, iako je diplomatsko rešenje bilo na pomolu. To bi sigurno trebalo da bude nauk i za briselski dijalog. Druga analogija koja sve intrigira jeste mogućnost primene vojne sile na Kosovu po uzoru na Nagorno Karabah, odnosno hrvatsku „Oluju“ ili neku vrstu širokog nasilja i ponavljanja martovskih događaja 2004. Za sada, čini se, da je takav scenario sada nije realan, ali ne može da bude isključen. Za sada je reč o selektivnoj primeni sile, hapšenjima Srba i upotrebe nasilja protiv njih, kako bi se pojačao osećaj nesigurnosti i uneo strah u stanovništvo. Šira policijska ili vojna eskalacija mogla bi da dođe u obzir ukoliko snage KFOR-a nastave da pokazuju dvosmisleno ponašanje kao prilikom majskih nemira, kada su tolerisale upade kosovskih policijskih snaga u institucije u većinskim srpskim opštinama.
Tu praksu, Priština smatra svojom pobedom i ne želi da je se odrekne, pa otuda uslovljavanja o povlačenju „na komad“, ali bez potpunog povlačenja. Izvesnu odlučnost demonstrirao je američki ambasador u Prištini, Džef Hovenijer, kada je upozorio da Kosovo lako može da postane „militarizovani protektorat“, ukoliko se krene putem nasilnih akcija. Snage KFOR-a u međuvremenu su ojačane, a sve dok traje ukrajinski sukob, čini se da je jasno da će vojske imati značajnu ulogu u svakom pitanju. Ipak, sukob pokazuje kako „zamrznuti“ konflikti mogu brzo da se odmrznu. Pošto mnogi od ovih zamrznutih sukoba uključuju bivši Sovjetski Savez i bivšu Jugoslaviju, rat u Ukrajini pruža mnoge mogućnosti za ovo odmrzavanje. Taj sukob će nastaviti da svet čini opasnijim i da gura zemlje u veće ili manje trke u naoružavanju. Od toga, može se lako pretpostaviti, neće biti uzet ni Balkan, pa je zbog toga lojalnost diplomatskom putu i konstruktivnom ponašanju jedini način da se otklone opasnosti koje nose iznenadne erupacije nasilja i demonstracije sile.
Dragan Bisenović
Izvor: Kosovo Onlajn
