Инвазија Русије на Украјину до овог тренутка касни преко 24 часа. Да се ово догађа у Јапану сигуран сам да би неколико највиших Јапанских званичника већ извршили самоубиство. Ако су то могли урадити због кашњења возова можете мислити како би се понијели у овом великом транспортном хаосу.
Замислите како ли се само осјећају људи који су заузели мјеста у првим редовима на пројекцији најављене трагедије – Агресори, Браниоци, Новинари, Сниматељи, Преговарачи, Хуманитарци… Хоће ли се свима њима догодити још један рат чију је суштину чувени француски филозоф Жан Бодријар сажео у свом есеју “Рат се није догодио”?
Очигледно је неко дебело заказао. Неважно да ли је то најављивач инвазије, организатор инвазије, очекивалац инвазије или неко трећи, четврти, пети у низу. Важно је што у овом свијету нико више не сноси одговорност ни за шта. Сатови стају. Догађаји се самоукидају. Кривда и Правда се сударају на скретницама. Постмодерне теорије шкрипе, распадају се.
Ништа није колосјек и све је колосјек. Полазишта остају без циља. Циљеви не знају ни за полазишта ни за исходишта… Није извјесно ни да ће на нашој, сјеверној хемисфери прољеће наступити за мјесец дана. Неће то бити последица глобалног загријевања већ феномена који бих назвао ППР-ом. ППР је кованица којом моја маленкост означава ПостИстину као Принцип Реалности.
Ранко Рајковић
Извор: ИН4С
