
Kао разлози за окретање леђа Цркви најпре се наводе финансијске злоупотребе и сексуално злостављање, бољке на које је мало која већа институција имуна. А где је тишина гушћа, тамо су снажније укорењене. Председавајући Немачке бискупске конференције каже да је „народ Божији у Немачкој нестрпљив“ и да је реформа неопходна, а папа Фрања одвраћа од исхитрених потеза због „опасности од протестантизације“.
Два дана пред Божић немачки медији су извештавали о резултатима анкете спроведене у већим градовима, а наслови би се сажели у једно – још више Немаца напустило је цркву ове године. И 2021. се говорило о рекордном броју верника који су одлучили да то више, макар на папиру, не буду. Данас је, и када је реч о Kатоличкој, али и Евангеличкој цркви у Немачкој, ситуација још туробнија.
Тако је у Минхену, средишту католичке Баварске, и до 160 људи дневно је напуштало цркву, поготово у последњим данима јануара 2022. Томе је претходила тужба за злостављања у надбискупији Минхена и Фрајзинга. Према наводима тужиоца ради се о најмање 497 жртава и 235 починиоца, али и још нечем – о дугогодишњем заташкавању. Немачка јавност као одговорне за нечињење види минхенске надбискупе, али и двојицу претходних папа – Јована Павла II и Бенедикта XVI. Говори се зато о озбиљној кризи поверења у Цркву. А поменути случај је само један у дугачком низу.
Kао разлози за окретање леђа Цркви најпре се наводе финансијске злоупотребе и сексуално злостављање, бољке на које је, како се нажалост показало, мало која институција имуна.
А где је гушћа тишина, тамо су снажније укорењене. Сада се Црква суочава са последицама недела својих представника и чињенице да су били заштићени. Губитак верника у процесу њеног прочишћења тешко да је неочекиван.
Синодални пут
Према речима председавајућег Немачке бискупске конференције Георга Безинга, управо је злостављање, односно једна ранија студија о злостављању која је указивала на системске узроке сексуалног насиља у Цркви и његово заташкавање, било почетна тачка за Синодални пут.
Синодални пут је започет пре више од три године као израз потребе за (про)налажањем одговора у вези са будућим деловањем Kатоличке цркве у Немачкој. Може се описати и као покушај дијалога унутар Цркве, односно разговор између свих њених чланова, што укључује и лаике. Теме о којима се расправља су за већину у Kатоличкој цркви и даље табуи: моћ и расподела моћи у Цркви; партнерски односи и сексуалност (прихватање истополних заједница); свештеничка служба, укључујући и расправу о целибату; жене у Цркви, односно могућност рукоположења жена.
Расправе су жустре, а јаз је велик. Kонзервативна – и бројнија – струја у Цркви види синодални пут као Реформацију 21. века, опасно прилагођавање духу времена, пожар који се може проширити и на остале делове Цркве (а после ватре, остаје пепео), разводњавање црквеног учења…Чак је и папа Фрања, познат по томе што не доноси закључке олако и што је веома отворен за разговор и критику, упозорио Цркву у Немачкој „на опасност од протестантизације“.
Бискуп Безинг на критике одговора да нико у Немачкој нема намеру да уђе у раскол, већ да учествује у дијалогу, као и да је „народ Божији у Немачкој нестрпљив“, нагласивши као најхитније питање – улогу жена у Цркви. Уколико Црква одбије унутрашњу реформу и позив верника, дистанца ће се још више повећати, а ниједна криза се није решила тако што се понављала прошлост.
„Сви напори за евангелизацију ће доносити мало плодова ако нас радикална искреност о грешкама и системским недостацима унутар наше Цркве не буде прво водила ка доследној потрази за преобраћењем и обновом, у структурном смислу и чак у црквеној пракси и учењу“, казао је бискуп Безинг недавно у свом говору у Риму. Није могао бити директнији.
