Пише: Катарина Стевановић
На војничкој обуци за новинаре има много мртвих лутки и лажне крви. Како је репортерка „Времена“ на таквој обуци успела да се стварно повреди Пет модрица, подеротина и гипсана лонгета – то је биланс мог тренинга за извештавање из опасних зона, на који сам се сама пријавила. Нико ме није терао.
Зато овај текст настаје једном руком – срећом, страдала је лева. Мада, тастатура тражи обе руке, али тако је како је. Тренинг није само за ратне репортере – покрива протесте, стрес, прву помоћ. А и што да не идем, мислила сам, упознаћу колеге, бити пет дана у Аустрији…
Може и горе
Тренинг је у касарни у којој се обучавају војници за мисије Уједињених нација. Спава се у баракама, може да западне заједничко купатило без кабина – али из камперског искуства знам и за горе. Било је новинарки и новинара из Босне, Црне Горе, Албаније, са Косова, из Грузије, Јерменије, Азербејџана, Казахстана, Киргистана…
Тренинг војнички: предавања и вежбе од осам ујутру до десет увече, уз кратке паузе за кафу и цигарету, за ручак у подне и вечеру у пет. Храна једноставна, избор оскудан – војска се спрема за ванредне околности.
Учили су нас прву помоћ, шта да (не) радимо кад наиђемо на минско поље, била сам међу троје који су ушли у тунел за ванредне околности, научила како да стварам кисеоник кад у склоништу нестане струје, вежбала употребу мотороле, војни алфабет, читање мапа, вожњу по непознатом терену, преговоре на чекпоинтима… Ми, новинари, навикли да све преиспитујемо, убрзо смо војницима почели да идемо на живце. Други дан су нас, ваљда за казну, око десет увече натерали да обучемо панцире и ставимо шлемове. Дочекале су нас две тешке лутке које смо, под симулацијом пуцњаве, трчећи и пузајући, морали да теглимо на платненом носилу. Панцир има осам кила, а не могу се похвалити да сам последњих месеци трчала.
Војска у шуми
Последњег дана смо формирали конвоје, распоредили возаче и кренули у симулацију. Аутомобил у минском пољу, троје повређених, један без руке и ноге – лутка, наравно. Пружила сам јој помоћ, а остатак дана провела са вештачком крвљу на коленима. И онда смо као наишли на војску усред шуме. Одвели су нас у шатор на преговоре о томе да ли можемо да наставимо пут, али убрзо се запуцало. Један војник је пао, рањен, и затражио помоћ. Колега је кренуо без шлема, па сам га заменила.
Повукла сам за панцир човека од два метра и преко сто кила. У патикама за зимско трчање и са панциром, по лишћу и земљи, проклизала сам. Завртело ми се, нисам знала шта се тачно догодило, само да ме шака јако боли. Симулација је прекинута пошто сам рекла да имамо заиста повређених. Руку су ми увили, рекли да морам у болницу. Рука натекла, летим сутра, хајде да ипак идем лекару. Нерадо пропуштам последњи сценарио и остављам двојац из аутомобила без возача. Надаље их је возио прави војник.
Замало хероина
Три сата касније, са снимком који не показује јасно да ли је прелом, враћам се у касарну. Лекари кажу да одмах по повратку у Србију идем на додатне прегледе.
Касније су нас тренери-војници почастили пивом и вискијем. Онда су ми рекли да је то што сам покушала да спасим војника – грешка. Новинари не помажу ниједној страни. А пре тога су нас учили – помоћ свима и увек. Мало сам збуњена. Да смо били у правом рату, рекли су ми, била бих хероина. Један војник ми је рекао да му се за једанаест година обука нико није повредио. Била им је то пак прва обука за новинаре, и ето инцидента. Макар ће упамтити.
„Малог“ инцидента, кажу. Само су попуцали лигаменти у шаци. И тако сам недељу дана била једнорука и бар имала о чему да пишем.
Извор: Време
