Да ли због умора ( неочекиваног), да ли због повреда, да ли због калкулација ( које Пиксију нијесу својствене ) или због објективне немоћи слабијег ривала, тек – Србија није напала, како смо се надали. А то је онда утакмицу претворило у чекање када „орлови“ примити гол. Бојали смо се како ће одбрана Србије издржати налете бразилских ванземаљаца, а нијесмо сумњали у учинак СМС-а, Тадића … Десило се обрнуто. Изузетна партија три српска штопера, али то није било довољно против двије бразилске навале које су се измијениле на терену.
Међутим, остало је толико простора за игру, наду и лијепа очекивања. Противника попут Бразила немамо на видику. Са све евентуалним…. ма шта евентуалним… укрштањем против Португала, Уругвај и Кореје… Везни ред нам је остао дужан бар двије добре утакмице, а Бразил ће тек да се разигра против наших ривала из групе.
Чувени Пиксијев мундијал из 1990 и милиметри који су га дијелили од полуфинала, почео је блиједом и неувјерљивом игром против Њемаца и својеврсним распадом система по свим шавовима. Али је услиједило подизање против Камеруна и Швајцарске, пардон – против Емирата и Колумбије, али то му некако изађе на исто. Хоћу рећи на исте шансе. А док има шансе, биће и игре
Оливер Јанковић