Има разлике између оваквих турнира и такмичења која трају цијеле сезоне. Неке екипе сакупљају разне бодове током године, и на бројним лигашким или листама ФИФА представљају неприкосновене лидере. Знате већ: Бразил, Енглеска, Шпанија, Холандија, Италија, Њемачка… На таквим табелама, екипе попут Хрватске и Марока увјек ће представљати „златну средину”. Моћне да побједе најбоље, и кадре да изгубе – кад хоћеш. Хрватска и Мароко су класичне „темпиране бомбе”, такмичарске екипе, подешене да експлодирају једном у сезони, или ако хоћете – једном у неколико сезона.
Прије почетка мундијала у Катару, Хрвати су били 12. а Мароканци 22. на релевантној листи ФИФА која обрађује укупан резултатски учинак свих репрезентација на свијету. На посљедњим континенталним првенствима Европе и Африке, одржаним ове и прошле године, Хрвати су испали у осмини финала, а Мароко у четвртфиналу.
Ово су, рекло би се, добре (ето адекватног израза за Хрвате) клапе, наштеловане сјајном енергијом и неком специфичном микроклимом. Мало више дефанзиве и кварење игре јачем од себе, обавезно неколико локалних хероја унутар групе, који имају менталитет рођених вођа. Треба ли додати: мале нације, са културом дуготрајног хистерисања након сваке побједе. Да се не заваравамо: све су то сјајни мајстори лопте, тандеми нападача, везни редови, одбрамбени бедеми, изванредни голмани. Само, они не трају у свим мјесецима календара, једноставно букну кад треба и послије – пландују. Бљесну ту и тамо, овдје и ондје. Њихов стручни штаб, и национална енергија која стоји иза сваког њиховог корака, разлози су тог „поклапања звијезда”, и неке судбинске среће која их погледне на сваком од ових такмичења. Тешко можемо у прву категорију свјетског фудбала сврстати екипу која на посљедња два мундијала ниже побједе распуцавањем на пеналима, и која против Бразила свој гол брани 10 пута, а на противнички шутне једном! Али да им треба честитати на умијећу играња ових турнира – то свакако.
Ријетки су тимови попут Француске, који би могли да стану и у први и у други опис. Сад бих потписао, и прије почетка полуфиналних мечева, да су својом игром и доминацијом на терену, заслужили одбрану свјетског трона. Јер нијесу надиграли само Аустралију и Пољску, него су били за степеницу бољи од веома јаких екипа Данске и Енглеске.
А још су рјеђе екипе попут Аргентине, које имају потенцијал Француске, а менталитет ових горе поменутих екипа из „златне средине”. Како им се поклопи. И какав им селектор сједи на клупи. Кад је селектор озбиљан онда играју финале мундијала (2014.) и испадну од Њемаца у четвртфиналу, на пенале, у потпуно равноправној борби (2006). А кад је селектор Марадона (човјек са харизомом ексцентрика, без тренерске каријере), или онај емотивац који виче и плаче поред аут линије, и који се ништа не пита са тактиком, на прошлом мундијалу, онда Аргентина испада у осмини финала (2018.) и бива понижена од истих Њемаца (0:4 у Јужној Африци 2010)! Помињем само оне миндијале на којима је играо Меси. Ово је пети Месијев мундијал. Иде му добро као и прије 8 година. Даје голове и асистира. Имају доброг селектора, као и прије осам година. Зато не би било неправедно, да и овдје одиграју то финале. То би спасило част нападачког фудбала на овој такмичарској смотри…
P. S. Кад смо код нападачког фудбала, још један повратак на Пиксија. Обећао је Србима „сви у напад“ и добили смо бар нешто. Од 32 репрезентације на овом Мундијалу, Србија ће, како ствари стоје, завршити на неком десетом мјесту по ефикасности. 5 голова из три утакмице. Мање успјеха, више од занимљивости.
Оливер Јанковић
