Пише: Тања Крагујевић
„Светска књижевност је исто толико повезана са вредностима и потребама културе примаоца колико и са изворном културом самог дела. Због тога можемо говорити о двоструком преламању, које се може описати фигуром елипсе, при чему изворна култура и култура примаоца представљају два фокуса који стварају елиптични простор унутар кога неко дело обитава као светска књижевност, повезано са обе културе и окружено њима у подједнакој мери.“
„Двоструко преламање“, из текста Дејвида Дамроша, професора компаративне књижевности на Колумбијском универзитету, истиче плодност вољног лука који, разуме се, не може бити остварен без оног ређе помињаног, али нужног чина прихватања неког дела у окриље друге културе.
Вежемо ли ту ставку једначине за пример наше актуелне културне праксе, тешко је говорити о два једнака фокуса. По критеријуму реалних „потреба“ овог миљеа, тас би свакако био значајно померен. У динамици креативног узвраћања, пак, заплићу нас мреже различитих околности и препрека. Дела светске баштине, па и савремене књижевности, предуго су код нас, у предворју рецептивног простора, чекала своје креативне помагаче и тумаче који би били равни изазову, а потом и издаваче спремне да у невољама ововремене културне збиље саме мере властите (материјалне и статусне) губитке са понеким капиталним добитком из домена првог фокуса поменуте елипсе.
Не заборавимо да су нам, између осталог, тек деведесете прошлог века пружиле могућност да вишестрано дотакнемо поетско наслеђе харизматичног Португалца Фернанда Песое (1888–1935), уз комплексно креативно и преводилачко залагање Јасмина Нешковића. А тек су нам прве године двадесет првог века подариле први — и засад једини — избор из плодног дела једног од најзначајнијих бразилских песника двадесетог столећа, Карлоса Друмонда де Андрадеа (1902–1987).
Од тог факта, па до повезаности дела „са обе културе и окружености њима у подједнакој мери“, дуг је пут. Ипак, вођени монументалношћу опуса, разноликошћу и оригиналним вредностима света који можемо назвати poesia drummondiana, који нам својим избором предочава Нина Мариновић, остајемо захвални и на овој могућности упознавања једног од најплоднијих и најдинамичнијих стваралачких духова другог таласа модерне у бразилској књижевности.
Ако се некада говорило да ће се португалски језик учити како би се читали стихови Фернанда Песое, данас бисмо, на основу првих сазнања о овој поезији, исто могли рећи и за Друмонда де Андрадеа.
Са више од четрдесет објављених књига и готово читавим веком посвећеним уметности писане речи — Друмонд је био песник, есејиста, прозни писац, преводилац и новинар — де Андраде је нешто више од националног мита. Митови су склони паду, па и ишчезавању; тешко се поново израњају из таме заборава. Друмонду су његови сународници наменили другачију одредницу, називајући га једном од икона савремене књижевности. Подразумевајући притом укорењеност његовог дела у тло, културу и стваралаштво земље која је пролазила кроз бурне промене, чему је модернизам, у свим својим облицима и фазама, пружао динамичне инфузије наде и окрепљења.
Након првог, револуционарног периода (иницираног Недељом модерне уметности у Сао Паулу, 1922), модернизам је добио нове замахе управо захваљујући маркантним ствараоцима другог таласа, у које спада и сам де Андраде. Он је, истиче се и данас, изразио оно што је највишег реда у савременој бразилској поезији — њену модернистичку прошлост и, захваљујући свом ванредном утицају, наговештај будућности поезије своје земље.
Песнику из Итабире, бразилске провинције Минас Гераис, прву песму у прози — „Талас“ — у једном једином примерку малог локалног листа штампао је 1918. године његов брат. Збирка Нешто поезије, без које се не могу започети озбиљнији приступи Друмондовом делу, изашла је 1930. у 500 примерака, док је песничка књига Осећање света, која ће касније доживети бројна обновљена издања, штампана у свега 150 примерака и подељена пријатељима. Часопис модернистичке оријентације који је покренуо де Андраде (A Revista) није доживео више од три броја.
Рад овог песника пратила је, ипак, надасве снажна рецепција и он је и данас, готово две деценије након смрти, живоприсутан у култури своје земље.
Постхумно је објављено пет његових књига пронађених у рукопису; Сабране песме заузимају око 1800 страница. Друмондове стихове цитирају не само познаваоци књижевности већ и обични људи, који их доживљавају као блиске, своје. Обнављају се издања појединих књига поезије, приређују нови избори. Де Андрадеове песме биле су предложак композицијама еминентних аутора попут Хеитора Вила-Лобоса, или инспирација ствараоцима балада (Шико Барк); имају и своје озвучене, дискографске верзије, а данас се, у складу с новим технологијама, преносе и на савремене носаче звука. Бројни сајтови, освежавајући библиографију овог песника, не могу се замислити без пропратних минијатурних антологија његових стихова.
Књижевност сведочења Варлама Шаламова – о књизи Душана Опачића
И поред сталног интересовања за све што је пратило његов живот и рад, као и изузетно великог броја званичних признања и награда, овај песник у последњем интервјуу, игром случаја објављеном постхумно (пет дана након смрти), у Jornal do Brasil, 22. августа 1987. године, о својој поетској мисији сведочи сведено, једноставно, готово скрушено: „Не жалим се, у својој интелектуалној каријери нисам оставио ништа недовршено. А нисам ни учинио много. Ништа нисам предузимао смишљено. Нисам имао никакав књижевни пројекат.“
Но великог Друмонда, какав нам се као песник указује и избором преведених стихова Цвет и мучнина (КОВ, Вршац, 2005), свакако су формирали, ако не строго осмишљени програмски кораци, онда веома прецизна књижевна оријентација и укус, нека врста младалачког опредељења које касније никада није доведено у питање. У двадесет другој години, забележено је, млади песник пише писмо пуно дивљења прваку бразилског модернизма Мануелу Бандеири, чији су му стихови — интимно исказани једноставним језиком и прожети иронијом — и доцније представљали трајни, блиски узор.
Томе су се придружиле и друге, непогрешиво одабране лектире које су, заобилазећи све видове књижевног елитизма, подстицале његов модеран, ерудитски анимиран и смислом за животне вредности покренут сензибилитет и, надасве, јасну, слободну, непрекидном преобликовању и трагању отворену песничку реч. Међу своје узоре, без оклевања, убрајао је бразилског класика, полифоног писма, пуног језичких прелива, чистог и елегантног израза, Машада де Асиса; али и поезију неусиљених колоритних нијанси, блиску говорном језику, мотивски уроњену у свакодневицу народног или урбаног живота, какву су донели португалски песници Антонио Нобре или Сезаријо Верде.
Наравно, ту је и незаобилазни књижевни и пријатељски утицај бразилских модерниста из Генерације ’22 — Освалда и Марија де Андрадеа, из Сао Паула. Песник их је упознао 1924. године, у својој родној покрајини, коју су обилазили у друштву Блеза Сандрара, у том часу госта бразилске владе. Марио де Андраде, оригиналан и међу младим ствараоцима утицајан песник, романописац и есејиста, у својој каснијој преписци са Друмондом фигурира као његов саветник и књижевни учитељ. Та писма, као вид књижевног науковања, де Андраде ће објавити поводом осамдесетог рођендана, 1982. године, уз сопствене коментаре, као посебну књигу (A lição do amigo).
У свему што га је као младог песника привлачило или одбијало, назирао се писац посебног става и замаха, великих распона своје стваралачке индивидуалности — од ерудиције и осетљивости, самопоуздања и скептицизма, хумора и озбиљности, приљежности и креативног негирања сваке стерилности и наметнутог реда. Називали су га песником „дужности и дужносности“, алудирајући притом на његово дуготрајно службовање у државној администрацији, као и на његов успешан шездесетчетворогодишњи рад у водећим бразилским листовима, али и на његову радну дисциплину, захваљујући којој је успевао да се, уз поезију, посвети писању есеја, хроника и цртица из свакодневног живота и превођењу — а да, при свему томе, не изгуби песника у себи. До краја животног и радног века Друмонд је себе сматрао првенствено, и једино, песником.
Тумачи бразилске књижевности истичу да се модерна поезија у овој земљи може јасно поделити на ону пре и после појаве де Андрадеа. Сувопарности академизма и симболистичкој ефемерности одговорио је енергијама свог вишеструко заснованог песничког бића.
Тешко је саставити антологију или избор из Друмондових песама, јер је у свакој од својих збирки говорио другачијим језиком и тоном, следећи различите инспирације, атмосфере, мотиве и расположења. Друмонд је песник са више песника у себи, због чега га често називају бразилским Песоом. Но, за разлику од хетеронима који су међусобно делили Песоину динамичну и необуздану креативност, Друмонд остаје лиричар веран свом неприкривеном песничком субјекту — стваралачкој призми необичне ширине, са разноликим и подједнако израженим оптичким димензијама, прецизним увидима и језичком убедљивошћу.
Најизраженији део имплицитног песничког програма де Андрадеа било је управо враћање у поетски текст трагично изгубљеног смисла за вишеструке аспекте и вредности живота — свеприсутна потка онога што се у друштвеном животу његовог времена, као и у уметнички снажно мотивисаним променама на јавној сцени земље, испољавало на сваком кораку.
У својој „Песми о новинама“, де Андраде духовито примећује да нестрпљивост новинара често узима за будућу вест оно што се још није до краја ни одиграло. Његов песнички поступак ишао је обрнутим смером: све што лебди у књишким нејасноћама, уопштеностима или се гуши у стегама формализма, стиховима је враћао у амбијенте, ритмове, звуке и слике, укорењене у стварном животу.
Критика истиче да поетској јасноћи де Андрадеовог израза нема премца, будући да је у питању говорни, песнички искристалисан језик, укомпонован у разноврсност песничких слика које читаоца преплављују, било да се остварују у сажетим формама или у динамичном следу наративних епизода. Његов израз познаје скале које воде од херметичности и елипсе, којима се транспонују затамњени тренуци психе или опскурни додири нихилистичког пламена, па све до надреалних боја и метафоричких уобручења.
Разноврсност у регистру песничког инструментарија прати промене основних мотивских планова. Након Другог светског рата и пошасти фашизма, на које реагује свом силином поетске побуне, Друмондову поезију осваја још једна од његових магистралних тема — неизвесност и празнина у срцу савременог света. И увек је ту зачараност обичним животним радостима, пријатељским спонама, неисцрпним метаморфозама љубави — што ће, пред крај живота, заменити тонови скептицизма, одмјерености, говор успомена и тежња за есенцијалном сведеношћу.
Врхунац Друмондовог песничког умећа свакако је начин на који минималистички назначена поетска ситуација узгида од посве реалног ка метафизичком значењу. Прихватање семантичких прелива ове игре, смештене у полазну енигматичност, искушава и способност самог читаоца да у њој препозна обим зрачења који понекад, чини се, почива на једном једином поетском потезу.
Најбољи пример за то представља песма „На средини пута“, којом је песник ушао у књижевни живот, а која је објављена 1928. године у часопису који је у Сао Паулу уређивао Освалд де Андраде (Revista de Antropofagia). У преводу на наш језик она гласи:
На средини пута био је камен
био је камен на средини пута
био је камен
на средини пута био је камен.Никада нећу заборавити тај догађај
у животу мојих тако уморних зеница.
Никада нећу заборавити да је на средини пута
био камен да је био камен на средини пута
на средини пута био је камен.
Чињеница да је ова текстуална игра била подстакнута стихом из Дантеовог Пакла увећала је негативне реакције и оцене о „недостатку имагинације и песничких способности“ оног дела јавности који је песму доживео као рукавицу бачену у лице традиционалном поштовању норме, форме и укуса. Са друге стране, песма је остала упамћена као прекретница у модерној поезији Бразила.
Затвореност ове творевине и синтаксичка померања унутар њене структуре, методолошки обрт који разара конвенције, постали су готово прототип за даља смела и инвентивна песничка решења, којима Друмонд успева да, редуковањем израза, дочара јединство пројекција — од којих једна сугерише егзистенцијалну уловљеност и нераскидиви круг препрека, а друга тежину и неутољивост „муке духа“.
Полемике које је изазвала песма „На средини пута“ пратиле су де Андрадеа током читавог живота. За једне, била је доказ поетске „лудости“ и одсуства имагинације; за друге, парадигма модернистичке инвенције. Сам аутор ју је касније описао као дело које „није нарочито значајно по себи“, осим као знак „менталних разлика“. Ипак, управо та песма постала је оријентир читавим генерацијама песника, подстичући их да верују сопственом гласу и слушању унутрашње песме: „Састави се са својим песмама“, „Примакни се ближе и посматрај речи“.
Друмонд де Андраде, дипломирани фармацеут, дугогодишњи државни службеник и угледни новинар — добитник бројних признања за деценије рада у новинарству — истовремено је писао поезију и прозу, преводио Опасне везе, као и дела Балзака и Пруста. Његово песничко дело отворило је неслућене просторе монументалности духа који никада не склизне у патетику или кич, већ се раствара у безбројне феномене свакодневице и, у истом маху, досеже најтежа питања индивидуалне егзистенције — у себи, у свету, у самом средишту постојања.
„Поносни и сетни“ грађанин, рођен у Итабири, а заљубљеник у Рио, који је подједнако осећао чар улице и тескобу урбаних спутаности, изнад свега „Бразилац / који не познаје границе људске љубави“, дугим животним веком (1902–1987) проживео је успоне и кризе читавог двадесетог века. Постао је један од најзначајнијих латиноамеричких стваралаца, чија су дела објављивана широм света — у Немачкој, Француској, Шпанији, Шведској и Сједињеним Америчким Државама.
Година 2002. у Бразилу је проглашена годином Друмонда де Андрадеа. У земљи у којој се памти када је написао прву песму (1918) и последње стихове (31. јануар 1987, пола године пре смрти), с посебном пажњом враћен је дуг песнику који се увек налазио „усред големе стварности“, чија се перцепција тицала садашњости толико широке да је, попут поезије, несамерива.
Постхумно објављена збирка Опроштај (Farewell), коју је песник брижљиво припремао, организована је абецедним редом, али се песма „Уједињеност“ налази на самом почетку. У последњем интервјуу Друмонд де Андраде признаје да га истински узбуђује још једино тајна веза између бића, њихово јединство и спона. „Увек остаје нит живота / тамо где двоје седе заједно“, потврђују његови стихови — где су човек и жена, тело и његово сећање, око и његов сјај, глас и његов одјек.
Као да је у том ставу сабрана читава његова песничка мисија: посвећеност стварима свакодневице са посебним осећањем света, којим је „прекрио читаву гомилу / случајно независних ствари“, пружајући им, кроз песнички језик са безброј лица, увек у другачијем дијалогу, посебно уточиште.
„Љубав се учи волећи“ — остао је његов песнички цредо: „неограничена љубав / према невероватним и ништавним стварима (…), трагање за све већом љубављу“. Стварности, том „болу раздешених ствари“, одговарао је као „брат света“, речима које имају безброј начина да саопште љубав — „једини смисао у бесмисленом постојању“.
Извор: Феномени
