Последњих дана сам поново читао есеје Јуна Фосеа. Сви су написани између 1983. и 2000. године, што ће рећи у првој половини овог променљивог, а ипак необично доследног опуса, који је, упркос томе што се реализовао у толико различитих облика – романи, поезија, кратке приче и драме –носио увек исто непогрешиво обележје. Оно што произилази из Фосеовог дебитантског романа из 1983. Црвено, црно, не разликује се толико од онога што произлази из његовог првог позоришног комада И никад се нећемо растати, написаног десет година касније , или његове најновија новеле Умор (Kveldsvævd), која је објављена 2014. године, двадесет година касније.
У чему се састоји та непогрешивост која произилази из свега што је Јун Фосе написао? Није толико у питању његов стил, понављања, завијуци, промишљена слојевитост, нити његови мотиви, сви ти фјордови, сви ти чамци на весла, сва та киша, сва та браћа и сестре, сва та музика, већ више оно што се манифестује у свим овим стварима.
Шта је то?
Протагониста у роману Мишела Уелбека Покоравање размишља о природи књижевности, за коју каже да је није тешко дефинисати. Kао и књижевност, музика нас може изненада преплавити емоцијом, а сликарство нас може натерати да видимо свет новим очима, али само књижевност може да нас доведе у додир са другим људским духом и свим његовим слабостима и величинама, а ово присуство друге особе је, како он сугерише, сама суштина књижевности, додајући да се чуди како су филозофи посветили тако мало пажње тако једноставном запажању.
Нема много савремених писаца који могу бити даље од Јуна Фосеа, него што је Мишел Уелбек. Уелбекови романи су засновани на одређеној идеји, провокативни су, баве се савременошћу, пуни су разочарања, паметни су, мизантропски и као да некако разоткривају своје лице пред читаоцем. Фосеово писање једва да садржи идеју, а ни трунку провокације, савремено је ублажена или га потпуно избегава, и иако се његови радови често блиско баве смрћу и истражују неку врсту егзистенцијалне нулте тачке, нема у њима разочарања и свакако нису мизантропски, већ пуни наде. Фосеова тама је увек светла. Штавише, његово писање не гура лице читаоцу, већ је прилично отворено. Уелбеково писање се односи према свему, све одбацује, у њему читалац види себе и своје време, док Фосеово писање упија читаоца, представља нешто у чему читалац нестаје, као ветар у тами. Ово су есенцијалне карактеристике Фосеовог дела, као што су супротне карактеристике есенцијалне за Уелбека, и у томе су ова два писца најудаљенији један од другог.
Оно што их спаја је оно што њихова дела чини књижевношћу, а на шта нам Уелбек у Покоравању скрецће пажњу тако провокативно једноставним терминима: присуство људског духа у писању. Ово није питање стила или форме, теме или садржаја, већ писања одређеног појединца које има одјека у нама, без обзира да ли читамо руски роман с краја XIX века написан у трећем лицу или шведску поезију у првом лицу из 90-их година. Што је писање особеније за једног писца, што је идиосинкратичније и што више изражава пишчево сопство, књижевност постаје важнија, управо зато што је присуство другог људског духа тада њена суштинска одлика. Језик реклама, језик школских уџбеника, језик новина и медија, јесте језик који одговара свима, језик општеприхваћене истине и устаљеног идиома. Kњиге написане овим језиком друштвеног света прожете су духом свог времена, а када време крене даље мало шта остаје у њима осим тога, избледели жаргон минулог друштва.
Већина књига из 60-их, на пример, осликава само то, доба у коме су написане, као што ће нам фотографија рећи само шта је било модерно у то време. Из тог разлога, књижевност која траје никада није типизирана, никада није обликована језиком друштвеног простора који одговара свима, већ она која му се опире. Не читамо Изумирање Томаса Бернхарда да бисмо сазнали више о послератном аустријском друштву и послератној аустријској култури, нити да бисмо открили шта значи изгубити родитеље, већ да бисмо уронили у прозу Томаса Бернхарда, која нас извлачи из нас самих и баца нас наглавце у нешто сасвим друго, нешто јединствено и изузетно. И то је та јединственост и изузетност која је свима нама заједничка, та јединственост и изузетност која је истина света и наше стварности, и у том погледу, у овом парадоксу, почива легитимитет књижевности.
Овоме би се могло приговорити како је неоправдано редукционистичка тврдња да се природа и суштина књижевности састоји у присуству друге особе у писању, да то значи одузимати друштвени аспект, политички аспект књижевности и да бисмо се тиме вратили култу генијалност из романтичарског периода када је оно што је важно била јединственост појединца, а истовремено је постојао став да присуство друге особе у књижевности не говори ништа, не води ничему, не пружа нам никакав посебан увид, нити било какво разумевање књижевног дела, осим можда тога да је књиге Томаса Бернхарда написао Томас Бернхард. Ово би учинило сувишном целу академску дисциплину студија књижевности, или би барем учинило испите много лакшим за полагање, јер би тада једино релевантно питање било нешто као: „Kо је написао Изумирање Томаса Бернхарда?“ Или што се тога тиче: „Kо је написао Kућу за чамце Јуна Фосеа?“
Јун Фосе је написао Kућу за чамце. Роман, који почиње реченицом „Не излазим више, обузео ме је неспокој, и ја више не излазим“, разликује се од било којег другог романа тог времена, односно касних осамдесетих, али много личи на оно што је Јун Фосе написао пре тога и што је написао након тога. Присуство које читалац осећа, од прве реченице, јесте присуство Јуна Фоса. Али ово присуство није присуство његове биографске личности, и евоцирање тога каква је он особа био у то време (што би у мом случају било релативно лако, пошто је Јун Фосе био један од мојих наставника на академији за писање где сам студирао исте године када је Kућа за чамце објављена) не би много значило за наше читање романа, као и за било каква разматрања која бисмо могли имати о времену и друштвеним околностима у којима је написан. Тачније, присуство које осећамо има везе са извесном пријемчивости, одређеном будношћу, одређеним темпераментом и оним што нам то отвара у тексту. Чудна ствар код писања је то што се чини да се напушта сопство, да оно што у нашем самопоимању обично држи наше Ја на окупу, бива расточено, унутрашње биће се преобликује на нове и непознате начине.
Иста ствар се дешава када читамо, напуштамо сопство док пратимо речи до дна странице, и неко време се потчињавамо другачијем Ја, новом и отвореном, а нама јасном и уочљивом, у одређеном ритму, одређеном облику, одређеној вољи. У том сусрету, између несебичног писца и несебичног читаоца, обликује се књижевност. А ако је та књижевност добра, она призива расположења и тонове који су увек присутни, али који се иначе не чују у свакодневној буци света или у гвозденом стиску нашег Ја и наше самоспознаје. Ова расположења и тонови изазивају у нама још један, ништа мање истинит доживљај стварности, јер су сви повезани са осец́ањима, која су у роману, песми или позоришном комаду медиј којим се комуницира свет. У књижевности се наше конфигурације света и нас самих растварају, као што се ми сами растварамо када читамо, и на тај начин се приближавамо другом, или свету.
*
Скоро сви есеји Јуна Фосеа су о књижевности и уметности. Они се не баве биографским, социолошким или историјским аспектима књижевности и уметности, већ се крећу око онога што је за њих суштинско, шта је оно што чини књижевност књижевношћу и уметност уметношћу. А пошто ово увек почива у идиосинкратичном, увек у ономе што им је својствено, у смислу да се оно што књижевност чини књижевношћу и уметност уметношћу може наћи једино у самој књижевности и уметности, на тај јединствен начин есеји Јуна Фосеа говоре о оном несводљивом, непреводивом, загонетном.
У његовој првој збирци есеја Од причања путем приказивања до писања, ови загонетни и непреводиви квалитети стоје у вези са самим писањем. Док се причање повезује са друштвеним светом, са самом наративном ситуацијом, и штавише, садржи у себи неки елемент забаве, за писање Фосе верује да се повезује са нечим другим, са оним делом нашег језика који можда једино комуницира самог себе, попут камена или пукотине у зиду. Загонетно је аутономно и у овом се осећа да је Фосеов језик и размишљање обликовано књижевном теоријом из 80-их година. У његовој следећој збирци есеја Гностички есеји, објављеној десет година касније, овај загонетни аспект је и даље централни, иако се сада повезује са нечим сасвим другим: божанским. Скок од писања и писца онако како је он концептуализован у теоријама књижевности до религиозног концепта божанског може изгледати огроман, али то никако није нужно тако, и на неки начин Фосе овде у оба случаја пише о потпуно истом квалитету књижевности, иако се сада приступа из другог угла. На ову везу алудира у самом наведеном есеју:
Наратор је реторичар, писац је антиретор. Лик, књижевна фигура, ухваћен је или у једном или другом облику реторике. Слободан је само онај лик коме недостаје језик. И ниједан језик не сме значити никакву разлику. То значи Бог. У извесном значењу, активно писање мора непрестано да обнавља чежњу за оним што нема разлике, за божанским, а у добрим романима можда ћете приметити тако нешто.
Слично томе, разлика између Фосеових есеја и његове прозе је огромна. Док есеји стоје ван уметности и завирују у њу, испитујући и истражујући, питајући се њеној природи, о томе на који начин је она релевантна за мене, за вас, за нас, и чиме су повезани са друштвеним светом, мењајући се тако да његови есеји из 80-их личе на 80-е, есеји из 90-их на 90-е, што је у супротности са Фосеовом прозорм, која уместо да завирује унутра од споља, она вири напоље из унутра, завирује у свет и у читаоца . Глас Јуна Фосеа је непогрешив у ономе што пише, и не није ништа када није присутан, али док је глас есеја присутан у њиховом добу, глас Фосеове прозе представља присуство које није у вези са Фосеовим сопственим временом, већ је повезано са нечим другим, што есеји настоје да изолују на различите начине у складу са временом када су написани. Енигма, међутим, остаје иста. Нико није писао проницљивије о књижевности Јуна Фосеа од Лава Толстоја у Рату и миру, у одломку где је главни лик принц Андреј дирнут до суза док слуша једно музичко дело и покушава да разуме зашто. Он проналази смисао у ужасном контрасту између безграничне бесконачности у њему и ограничења његове овоземаљске материјалности. Овај контраст, између бесконачности унутар нас и ограничења спољашњег, покреће све што је Јун Фосе написао.
Текст: Kарл Уве Kнаусгор
Извор: lithub.com
Превод: Данило Лучић/glif.rs
