Разговарали: Мирослава Пудар и Јелка Јовановић
Београдски надбискуп и митрополит др Ладислав Немет први је кардинал у историји Католичке цркве у Србији. Као кардинал електор, учествовао је у конклави за избор новог папе, а светски медији помињали су га и као потенцијалног кандидата на највишу функцију Католичке цркве. Што, уосталом, како сам каже, вреди и за све друге кардинале у конклави.
Први сте кардинал из Србије и ово је била ваша прва конклава на којој сте не само бирали, већ и били бирани као потенцијални кандидат за папу. Како сте све то доживели, с обзиром на велико интересовање медија, посебно америчких али и регионалних, који су вас будно пратили?
Избор новог папе био је сигурно један од најважнијих догађаја целог мог живота. После објаве да се Папа Фрања вратио небеском Оцу, Богу нашему, одмах је кренуо процес избора новог папе. Да сам ја био потенцијални кандидат, то свакако стоји, међутим то су били сви кардинали, нас 133, који смо учествовали у процесу избора.
Интересовање медија је било огромно, можда само на фудбалским утакмицама, и то оно важнијим, може да се види таква група новинара, камермана и заинтересованих маса обичних туриста и грађана. На сваком кораку су нас заустављали, јер није било тешко да нас запазе, ишли смо у свештеничким одорама, то значи кардиналским, које имају специфичну боју и привлаче пажњу са километарске удаљености.
Морам ипак признати да су сви били јако културни, фини, није било неког „хватања“ за рукав, или сличне реакције. Исто тако, ако сам разговарао са неким новинарима, а Американци су стварно имали огроман штаб људи, то су били људи који су ценили приватност, и нису објављивали имена својих извора.
Како је из вашег угла изгледала конклава, шта се дешавало иза затворених врата што јавност може и треба да зна?
Избор папе био је догађај помно припреман од тренутка смрти Папе Фрање. Сикстинска капела и хотел Света Марта, где смо становали за време конклава, био је херметички затворен и одсечен од света. Није било интернета, wи-фи услуге, нико није смео да се приближава кардиналима, осим оне послуге, која је била упућена у догађања, а која је исто тако као и ми, пре почетка избора положила заклетву чувања тајне изборних резултата, мислим ту на детаље, а не на крајњи резултат. Оно што се могло видети и из преноса пре и после избора, цео догађај је био проткан молитвом. Молитва је саставни део избора папе, што јасно показује да је задатак и звање папе везано за Бога, он је човек службе Божје, а тек онда важна политичко-црквена личност. Ми смо изабрали папу јако брзо, значи добио је потребан број гласова јако брзо, могу да кажем да је добио јако пуно гласова.
Колико је познато и ви сте били кандидат за новог папу на конклави и гласали сте у првом кругу…
Постоји тајна, кад се улази у конклаве полаже се завет шутње и тајности и рекли смо да нећемо говорити о томе.
Млади да остану
Пошто је наших пет минута пред камером истекло, ја ћу подсетити да сте ви већ подржали младе у Србији.
Многи тумаче да сам ја подржао младе – ја сам подржао њихову ствар, мислим да јесмо демократија и у тој демократији би требало све да функционише онако како пише у књигама. Није проблем наћи како функционише демократија, поделу ко је за шта одговоран и свакако се залажем за то да у Србији све функционише и да свако буде сигуран да нам ништа неће пасти на главу.
Важан је бели дим. Хоће ли понтификат новог папе бити на трагу учења претходног поглавара Римокатоличке цркве? Шта су ваша очекивања и предвиђања?
Сигурно ће имати неке нове идеје, нов приступ старим питањима. То је нормално, сваки папа има своје важне идеје. Морамо свакако сачекати неколико месеци да би се јасније видела његова оригиналност. Сама чињеница да је скоро 10 година млађи него папа Фрањо кад је био изабран, можда наговештава већу мобилност у његовом раду, а то би значило пуно више путовања.
Папинска путовања су врло важно позитивно средство и оруђе у рукама римског бискупа, јер тако може срести велик број људи у јако кратком времену, упознати конкретну животну ситуацију свих верника – католика, а и других људи у датим местима, које посећује.
У говору новог папе наводи се жеља за приближавањем западне и источне хришћанске цркве. Хоће ли до тога доћи?
Има пуно шанси да дође до неког зближавања ове две традиције. Већ и сада видимо добре односе између неких православних цркава са Светом Столицом, рат у Украјини је међутим довео да захлађења односа између Москве и Рима, ту ће се свакако морати учинити много тога да би дошло до побољшања сарадње. Пуно обећава чињеница да је новом Папи честитао и председник Путин и патријарх Кирил, а председник Путин и Папа Леон су већ имали и први телефонски разговор. Папа Леон XIV следи пример својих претходника и предлаже да се нађе заједнички датум за прославу Ускрса – Васкрса. Видећемо да ли ће имати ту више среће него његови претходници.
Имали сте прилику да садашњег папу, у својству кардинала, прошлог лета угостите у Београду. Хоћете ли и на који начин наставити сарадњу са њим, сада када је на највишој функцији?
Прошле године када је кардинал Роберт Превост био у Београду он је био кардинал, а ја надбискуп. Сада сам ја кардинал, а он је папа. Кардинали су најближи сарадници папе, па ћу у том својству имати прилике да много више сарађујем с њим, него раније, када сам био „само“ надбискуп.
За сада је папа Леон XIV заузет преузимањем свих задатака везаних за нову службу бискупа Рима, али сам сигуран, када се то среди, бит ће ту доста прилика да и ја будем увучен у послове, који се тичу целе светске Цркве.
Да ли чињеница што сте кардинал и то не онај који припада „западном крилу“ Католичке цркве у Србији побољшати односе са Српском православном црквом и утрти пут папи Леону XIV до Србије?
Надам се да је та одлука папе Фрање да да Србији једног кардинала била знак његове велике пажње према Србији. Знате и сами да је он пуно тога учинио да се Католичка црква у Србији осећа боље и чак је покушао да направи почетак разговора између Српске православне и Католичке цркве у Србији мешовитом комисијом о питању Степинца, што ј виш политичко питање наслеђа Другог светског рата.
Сама чињеница да сам ја сада кардинал Католичку цркву у Србији ставља, тако да кажем, у вишу позицију и надам се да су добре реакције која је показала српска власт, почев од господина председника преко Влад и посебно све верске заједнице биле су јако позитивне у реакцијама. Јако позитивна ствар је и пријатељство које ме већ 20 година откако сам се вратио у Србију веже за његову светост патријарха Порфирија. Осећам да су људи прихватили то да не само према мени као особи већ је везано са улогом коју кардинал може да има у Католичкој цркви. То није тачно одређено што и како, зависи од прилика, од људи, сарадника, партнера, ја у Србији имам позитивно озрачје за отвореност према новој стварности.
Ево ви сте дошли да разговарамо, разговарали сте и раније са мојим претходником Станиславом Хочеваром, али има неколико медијских извора који раније нису обраћали пажњу на католичку цркву у Србији и постаје, тако да кажем, питање реномеа да разговарају са мном.
Кардинал из Оџака
Монсињор др Ладислав Немет (László Német) рођен је у Оџацима 1956. У ред Вербита ступио је 7. септембра 1977, а високошколско образовање стекао је у Pieniężno-у, у Пољској, где се 1982. заредио. Магистрирао је на Лублинском католичком универзитету 1983. а за свештеника је заређен у Оџацима 1. маја 1983. године. Између 1985. и 1987. године наставља школовање у Риму, а од 1987. до 1990. је универзитетски духовник на Филипинима.
Докторат из догматике стиче 1994. на Папинском универзитету Грегориана у Риму, па од тада до 2000. године предаје догматику у Аустрији на Филозофско-теолошкој вишој школи Вербита, да би до 2004. имао службу на сталном међународном представништву Свете Столице у Бечу. Између 2004. и 2007. провинцијал је Вербита у Мађарској, а за генералног секретара Мађарске католичке бискупске конференције именован је 15. јуна 2006. године и ту службу обавља све до 2008. године. Када га је папа Бенедикт XВИ именовао бискупом Зрењанинске бискупије.
За председника Међународне бискупске конференције Св. Ћирила и Методија изабран је 2016, а реизабран 2021. Као први потпредседника Савета европских бискупских конференција (ЦЦЕЕ).
Папа Фрања га је 5. новембра 2022. године именовао београдским надбискупом и митрополитом, а 7. децембра 2024. и за кардинала. Сем матерњег мађарског, говори енглески, немачки, пољски, италијански и, наравно, српски и хрватски језик.
Вешто сте избегли питање о евентуалном доласку папе у Србију. Знамо да господин Порфирије треба да упути позив.
Два позива треба, државни је отворен, већ неколико председника су га упутила, Католичка црква је више пута писмено и усмено то учинила, но папа неће доћи док се све верске заједнице не сложе, не морају да позову већ да дају зелено светло „нисмо против“.
То је начин да се превлада спор везан за кардинала Степинца, но нећемо више о томе. Рекли сте неравно да православне цркве бујају у Србији
Пролеће, огроман раст, позитиван.
Више извора, међутим, наводи да број католичких верника у Србији опада.
Јесте, јако је велики егзодус, страшно је у како великом броју одлазе.
Све националности, али највише Хрвати?
Слажем се, али због величине заједнице коју имају Мађари који чине 75 одсто свих католика овде њихов апсолутни број је највећи. Проблем је кад из групе од 300 хиљада људи годишње оде пет хиљада. Сигуран сам да више Срба напушта Србију јер је то ипак већина народа, али одлазак је проблем за сваку нацију, за сваку цркву и највећи проблем и највећи изазов је да се боримо да наши млади остану.
Колико је претходни папа Фрања имао утицај на ваш рад и какав је био узор свештенству?
Морам да признам да сам волео папу Фрању. Свиђао ми се његов стил, духовитост, брза реакција, слобода деловања, слобода, која је пуно пута доводила до лудила његове сараднике и телохранитеље. Исто тако сам ценио његов однос према људима са маргине, са периферије. То нису били за њега само људи сиромашни, него и усамљени, у несређеним животним ситуацијама и односима, они који трпе због своје различитости.
Којим теолошким питањима ће се католичка црква, па са њом и Београдска надбискупија, убудуће бавити?
Свакако је велик изазов један нормалан однос међу представницима традиционалних цркава и верских заједница. Морамо бити у сталном контакту, дијалогу са свим људима добре воље, да не дозволимо особама са стране манипулисање верским осећајима за непримерене циљеве. Ово је више рад према „вани“. Унутар Цркве главно је питање евангелизација или мисионарски рад. Католичка Црква поклања велику пажњу каритативном раду, ту ћемо морати наставити онај рад, који се већ јако позитивно показао за време великих поплава и мигрантске кризе средином прошлог десетљећа овог века.
Папу ваља звати Леон XIV
Недавно сте одредили да новог папу овде ваља звати Леон, а не Лео или Лав.
Ја сам приметио да га зову Лео, Лав и тражио сам у историји и видео да су последњег папу који је носио то име у деветнаестом веку (1810-1903) већином су у хрватској штампи звали Леон. И Крлежа, отац југословенске енциклопедије, тако је пренео.
Може ли хришћанство данас да одговори на изазове савремених друштава, пораста броја избеглица и нажалост, броја ратних сукоба?
Мало сам већ раније додирнуо питање религије и њезине улоге у друштву. Као свака темељна вредност, она може бити оруђе мира, али исто тако и мржње. Врло је важно да сачувамо позитиван језик евангелизације, то значи да говоримо о оним вредностима, које јачају заједнички живот, друштво у целини, а исто тако и појединце. Говор мржње је нешто страшно у нашим друштвима, а исто тако и некритичко деловање на друштвеним платформама социјалне комуникације. Ту се скоро без икакве одговорности може лагати, уништити живот других особа или група људи. Други изазови су миграција, која је и била увек део живота људске историје. И ми смо дошли на ове просторе као мигранти, па смо протерали Аваре, да друге не спомињем. Миграција је нормалан део живота, важно је да се код ненормално великих таласа миграције, реагује заједнички и на добробит свих учесника. Мигранти су исто тако људи са достојанством, као и ми, питање је зашто су кренули на пут, зашто долази до повећане миграције, и како би такозвана међународна заједница могла ублажити или елиминисати оне изворе, које доводе до великих миграција. Видимо близу нас колико милијарди долара се троши на рат у Украјини, с тим новцем би се сигурно могли решити и елиминисати неки од главних извора миграције.
Шта очекује Београдску надбискупију, какви су ваши планови за ову годину?
Ова година је у Католичкој цркви јубиларна година. То значи да ове године организујемо неколико програма везаних за тај јубилеј. Био је један леп програм за сва свештена лица са терена целе Србији, наравно мислим ту на католичке свештенике. Имали смо већ и једно ходочашће у Рим, а имат ћемо и друго, крајем јула. Имамо две цркве у Надбискупији (Београдска катедрала и црква у Нишу), које су посебно проглашене јубиларним црквама, па наши верници могу да иду на ходочашће у те цркве, тамо се помоле и добију опрост од својих греха. Осим ових акција, имамо наравно и ону класику: литургија, помоћ људима у свим невољама, прослава крштења, свадби, сахране…
Ова година је у Католичкој цркви јубиларна. Неколико програма везаних за тај јубилеј очекује католичку цркву и заједницу у Србији. Унутар цркве главно питање биће евангелизација или мисионарски рад.
Извор: Нови Магазин
