Пише: Фотис Схинас (доктор Философије, писац)
Превео са грчког језика: Никола Гачевић, свештеник, теолог
Какво је било мишљење Платона (Πλάτων) и Аристотела (Αριστοτέλης) о демократији њиховог времена?
Оба ова врхунска философа живјела су у V и IV вијеку, у раздобљу када је демократија, иако у извјесној мјери у опадању, ипак била у пуној дјелатној снази.
Какво је било њихово становиште према савременој им демократији? Какво је уопште било њихово гледиште и поимање демократије као облика државног уређења? Да ли су је сматрали идеалним политичким поретком или не? То су питања којим ће се бавити овај наш рад.
Платон је непомирљиви непријатељ демократије. Али зашто?
Био је дубоко разочаран савременом му атинском демократијом. Рођен је 427. године прије Христа, двије године након смрти Перикла (Περικλής), усред Пелопонеског рата. Као потомак старе аристократске атинске породице, имао је снажну жељу да се укључи у јавни и политички живот. Како и сам пише у својој Седмој Посланици, која се, уосталом, сматра несумњиво аутентичном: „Када сам био млад, задесило ме је исто што се догађа многима. Повјеровао сам, наиме, да ћу, чим постанем господар самога себе, моћи одмах да ступим у политички живот“. Прилика му се указала 403. године прије Христа, након пораза Атине у Пелопонеском рату, када је демократско уређење било укинуто, а власт преузела влада Тридесеторице олигарха. У том поретку учествовали су и његови сродници: Критија (Κριτίας), рођак његове мајке, и Хармида (Χαρμίδας), брат његове мајке. Међутим, тај режим показао се крвожедним и горим од претходне демократије. Како сам Платон пише (Посланице): „Видио сам, дакле, да су ти људи (олигархијски управитељи) за кратко вријеме доказали да је претходно државно уређење (демократија) било златно“.
Али и обновљена демократија, иако умјеренија, била је покварена и изопачена, те је чак погубила најбољег и најправеднијег међу људима, Сократа, његовог незаборавног учитеља. Тада је схватио да је атинска демократија неизлечиво болесна и окренуо се философији, јер је сматрао да једино она може излијечити њену неизлечиву болест. Тако је, дакле, платоновска философија рођена из тјескобе умирућег древног полиса и представљала је философски програм његовог политичког препорода.
Платон је, дакле, противник демократије. Он вјерује да једино философ- који сагледава једно, јединство у мноштву чулних ствари, које су промјенљиве, несталне и разједињене-, посједује непогрешиво знање да сигурно управља политичком заједницом. Философ је созерцао идеју добра, која је изнад ума и бића, те стога једино он посједује поуздано и непогрешиво знање и истинску науку. Отуда се једино он сматра позваним и овлашћеним да буде непогрешиви пастир народа. И тек када он преузме власт, наступиће крај зала, како каже Платон у чувеном одломку Државе, који потом понавља и у својој Седмој Посланици: „Ако, рекох ја, или философи не постану у градовима владари, или они који се данас називају краљевима и властодршцима не стекну искрено и довољно философско образовање; ако се, дакле, у једној истој личности не сједине ове двије ствари- политичка моћ и философија- и ако се, напротив, нужном силом не уклони мноштво оних људи који се у наше вријеме одвојено упућују ка свакоме од та два циља, не може бити, драги мој Главконе, престанка несрећа за државу, а по мом мишљењу ни за читав људски род.“ И у Седмој Посланици: „Заиста, људски род неће се ослободити својих страдања све док на политичку власт не дођу истинити и прави философи, или док владари држава, по некој божанској судбини, не постану истински философи” Философ-краљ има право да употребљава и увјеравање и принуду ради добра државе којом управља (Држава).
Штавише, Платон у Држави упоређује философа-владара са искусним кормиларом и љекаром, коме треба да се добровољно обраћају неискусни морнари и болесници, сходно томе, ради сопствене користи, а не да философ-владар жури ка онима којима управља, као што бисмо рекли да се болесник обраћа љекару, а не љекар болеснику. „Јер је неприродно да владар моли морнаре да га учине својим заповједником, као што је противно природи и да философи обијају врата богаташа; а онај ко је изрекао ту духовиту опаску није рекао истину. Напротив, истина је да болесник, био богат или сиромашан, мора да иде на врата љекара, и да онај коме је потребно да буде управљан треба да иде на врата онога који има способност да управља, а не да владар моли поданике да се ставе под његову власт, ако, наравно, он заиста посједује истинску вриједност“ (Држава).
Зашто, међутим, вођа државе треба да буде философ? Зато што је, према Карлу Поперу, државно уређење које Платон замишља, епистемократско, односно засновано на владавини знања. Управљање које Платон жели јесте управљање стручности и знања:„Зашто Платон захтијева да философи постану краљеви или краљеви философи, када, с једне стране, философа одређује као љубитеља истине, а истовремено, с друге стране, инсистира да владар треба да буде ‘још храбрији’ и да се служи неистинама?“ Једини одговор на то питање јесте, наравно, да Платон у стварности има нешто сасвим друго на уму када употребљава појам „философ“. И заиста, његов философ није посвећени трагач за истином, већ поносни посједник истине. Он је образован човјек, мудар познавалац знања. Оно што Платон, дакле, захтијева јесте владавина учености, софократија, ако је тако можемо назвати.
Извор зла, према Платону, јесте раздвајање философије, односно науке, и политичке власти, а лијек за то зло јесте философ-краљ, који у себи сједињује ова два начела- философију, знање и врлину с једне стране, те политичку власт и моћ с друге. Као што је записано: „Стога се с правом сматра да је философ-краљ неопходан из два разлога: прво, као ‘јединствено довољно оваплоћење сократске врлине’, односно као јунак морала, као својеврсни светитељ, који је једини достојан да буде врховни владар; и друго, као једини истински научник и философ највишег ранга, који влада на основу свог личног знања о врлини и своје научне образованости.“ Штавише, у дијалогу Политика Платон сматра да краљевско-политички човјек, будући да посједује знање и науку управљања, при вршењу власти није везан ни законима ни вољом, одобрењем или пристанком оних којима управља. Он је овлашћен да приморава поданике да се покоравају његовим наредбама, било својом вољом било против ње. Како пише Илија К. Лагиос: „Изнад свих облика државног уређења стоји појам истинског политичког човјека, који се одликује знањем и науком и разликује се од свих такозваних политичара и софиста, без обзира на врсту државног уређења. За истинског политичара није од значаја да ли грађани послушно извршавају наредбе својом вољом или не. Као што љекар има право да принуди своје болеснике да се придржавају његових упутстава, а кормилар брода морнаре, тако и политичар има право да приморава своје грађане да извршавају његове заповијести.
Нове књиге: ,,Платонова антрополошка идеја“ проф.др Соње Томовић Шундић
Исто тако, није од посебне важности ни да ли мудри политичар поштује законе или не, нити да ли поданици то желе или не”. Према Платону, најисправније државно уређење јесте оно у којем влада краљевскo– политички човјек, управо зато што једино он посједује науку управљања, било уз пристанак својих поданика и грађана, било без њега. Погледајмо шта о томе каже Платон у дијалогу Политикa: „Чини се, дакле, да је нужно да једино то државно уређење буде уистину и искључиво исправно, у којем би неко могао наћи владаре који су истински научници, а не само привидни, било да владају у складу са законима или без закона, било уз пристанак или против воље поданика, било да су сиромашни или богати; ништа од тога не треба ни на који начин узимати у обзир приликом оцјењивања исправности таквог поретка.
И ако, убијајући неке или протјерујући их, прочишћавају град ради његовог добра, или ако, шаљући негдје колоније попут ројева пчела, чине државу мањом, или пак доводећи друге људе споља и стварајући нове грађане чине је већом, све док, користећи знање и праведност, одржавају државу, онда под таквим условима треба рећи да је то за нас једино исправно државно уређење. А сва остала уређења треба назвати негенијским и неистинитим, већ пуким подражавањима: она која имају добре законе подражавају боље одлике исправног поретка, а она друга подражавају његове горе одлике“. Видимо, дакле, да је идеално државно уређење према Платону, једино исправно, истинито и аутентично, оно у којем власт врши, потпуно господарски и самовољно, без ограничења, чак ни од стране закона или воље, прихватања и сагласности грађана, философ-краљ, јер, као што је речено, једино он посједује и знање и врлину управљања.
Како Платон убрзо затим поново истиче у Политикa: „Јасно је, међутим, да је законодавство на неки начин краљевско дјело; али најбоље је да не владају закони, него краљевски човјек, обдарен разборитошћу (човјек владарске мудрости)“. На овом мјесту наводимо коментар Корнилија Касторијадиса (познати савремени грчки фософ) у свом раду о Платоновом дјелу Политика: „Налазимо се у Грчкој, у земљи у којој, према Херодоту (Ηρόδοτος), издајнички краљ Спарте одговара Ксерксу да Грци можда немају вође онако како их он сам схвата, али да имају једног вођу кога се плаше много више, а то је закон! А Платон се овдје појављује тврдећи да, од тренутка када политичар посједује знање, нема никаквог значаја да ли влада по закону или без закона, са сагласношћу или без сагласности грађана. То је застрашујуће!”.
Корнилије Касторијадис, уопштено говорећи, држи, и то не без основа, да је Платон био антидемократа до сржи, до саме коштане сржи свога бића. Његово противљење савременој му атинској демократији, а особито демократији Перикловој, било је темељито, радикално и непомирљиво. Без и најмањег трага наклоности или снисходљивости, Платон је подвргавао критици један државни поредак који је сматрао изопаченим и прожетим вриједностима неразлучене и простачке масе, неуке и морално покварене.
Од немилосрдне Платонове критике атинске демократије не измичу ни њени главни творци и носиоци, Перикле и Темистокле (Θεμιστοκλής). Платон упућује оштру и беспоштедну критику и самом Периклу: „Јер ја барем тако слушам, наиме да је Перикле учинио Атињане људима који избјегавају труд, који су постали малодушни, брбљиви и среброљубиви, будући да је управо он први увео исплату наднице за службе које грађани пружају полису“ (Платон, Горгија).
Платон тврди да је Перикле учинио Атињане лијенима (то јест: беспосленима, малаксалима, склоним избјегавању труда), јер су више вољели судијску плату него добит која произлази из рада, будући да су ту накнаду примали без напора. Ваља напоменути да је Перикле, користећи за добробит Атине заједничку савезничку благајну, успио да оствари два значајна подухвата. Прво, увео је плату за сиромашне грађане који су учествовали у Скупштини Пет Стотина и у судовима. Друго, омогућио је подизање Партенона и осталих светих споменика на Акропољу. Исплата накнада службеницима атинске државе представљала је „најистакнутији елемент демократских реформи Периклових“, према историчарима Џону Бјурију (John Bury) и Раселу Мигсу (Russell Meiggs), из очигледног разлога што је омогућавала и најсиромашнијем атинском грађанину- ослобођеном бриге за голи опстанак- да у потпуности учествује у вршењу јавних служби и достојанстава Атинске државе.
Исто тако, Платон подвргава оштрој критици, осим Перикла и Темистокла, и Кимона (Κίμων): „Ти хвалиш људе који су грађанима Атине пружали изобиље средстава за живот, уливајући им ужитак у ономе што су жељели, па и сами грађани тврде да су управо они учинили град величанственим. Но да је град нездраво нарастао и да је изнутра, подмукло, морално изопачен услед дјеловања тих старих политичара, то они не увиђају. Јер они су, без разборитости и праведности, испунили град лукама, бродоградилиштима, бедемима, порезима и сличним празнословљем; а када се једном испољи болест, тада ће кривицу свалити на савјетнике који се затекну у том часу, док ће Темистокла, Кимона и Перикла- истинске узрочнике зала- ипак славити и уздизати“. (Платон, Горгија)
Сам Платон настојао је да утемељи, додуше у потпуности на теоријском плану, један облик државног уређења заснован на надискуственом (трансцендентном) знању и праведности философа-краља у Држави, као и на исто тако надискуственом знању и врлини краљевског политичара у дијалогу Политика. Да видимо шта сам Корнилоје Касторијадис пише о Платоновом ставу према демократији: „Говорио сам вам прошли пут да је Платон одиграо изузетно значајну улогу у пропасти грчког свијета. Пропаст Атине, која је као могућност већ била садржана у самим историјским приликама, Платон је преобратио и увео у историју као нужну, закономјерну пропаст. Он је слом Атинске Демократије представио као појаву која, у крајњој линији, припада самом поретку ствари. И то не у оном смислу који је Херодот давао изреци: „Све што је велико мора постати мало“, и обратно, него стога што је, према Платону, ријеч била о државном уређењу које је у темељу било труло, о поретку којим влада неуко, страствено и својим страстима подложно мноштво.
Мноштво које стоји на супротној страни од мудрога и мудрости, од праведнога и правде. Тако се пад Атинске Демократије не приказује као историјска трагедија, него као случај унутрашње, иманентне философске праведности. То је Платон настојао да учини, с једне стране, позитивно, ако ми је допуштено да употребим тај оксиморон, истичући, наиме, идеју да може и треба да постоји наука о политици, извјесно и поуздано знање које омогућава оријентацију у простору политичкога дјеловања. Истичући идеју да се, у крајњој линији, наука о политици темељи на једном трансцендентном знању, и то управо на самој трансцендентности“.
Пређимо сада и на Аристотела. Прије свега ваља нагласити да ни Аристотел није заостајао у антидемократским осјећањима за Платоном, као уосталом ни већина грчких мислилаца антике, иако је несумњиво био умјеренији од њега. Како о томе пише енглески професор Пол Картлиџ (Paul Cartledge): „У сваком случају, он (тј. Аристотел) није био већи демократа, ни са идеолошког ни са интелектуалног становишта, од Платона, што и не изазива чуђење, будући да се познате и поуздане изузетке од правила да су древни грчки мислиоци били антидемократски настројени може набројати на прсте једне руке: Перикле, Хиподам, Протагора, Демокрит…“. Штавише, како истиче Клод Мосе (Claude Mossé), у класичној антици не постоји теоријски спис у прилог Атинској Демократији, изузетак, по мом мишљењу, представља Периклов Надгробни говор у Тукидидовом дјелу.
И Аристотел вјерује да, уколико се у политичкој заједници појави један изузетно надарен и харизматичан вођа, који надмашује друге у врлини и политичкој способности, или пак мала скупина изузетних људи који се истичу врлином и државничком умјешношћу, онда такав појединац, односно такви појединци, треба да врше врховну, неограничену власт, без подвргавања ограничењима закона.
У Политици пише:„ Ипак, претпоставимо да у некој држави постоји један грађанин који је толико изузетно надмоћан у врлини, или више њих, али бројем мање од онога што је потребно да попуне законом установљене положаје власти, тако да се врлина и политичка способност свих осталих не могу упоредити са врлином и политичком способношћу тих људи, ако их има више, или само тога једног, дакле, ако је он једини, ако постоје такви изузетни људи, није могуће сматрати их дијелом државе, јер би им била учињена неправда уколико би били третирани као једнаки са другима, иако су толико надмоћни у врлини и политичкој способности. Такав изузетан човјек личи на бога међу људима.
Стога је јасно да се законодавство нужно мора односити на оне који су једнаки по поријеклу и политичкој моћи. Насупрот томе, за такве надмоћне људе закон не важи, јер су они сами закон. Заиста, био би смијешан онај ко би покушао да доноси законе за њих. Јер они би законодавцу одговорили онако како, према казивању Антистена (Αντισθένης), лавови одговорише зечевима када су ови држали говоре и захтијевали једнака права за све {…}Међутим, велика тешкоћа односи се на најбоље државно уређење: шта треба учинити ако се у његовом оквиру појави неко ко надмашује друге у врлини, а не у другим добрима, као што су снага, богатство или друштвени углед? Јер нико не би тврдио да таквога човјека треба протјерати и изагнати из државе; али исто тако не би било исправно да њиме управљају они који су од њега нижи, јер би такав захтјев личио на настојање да се влада самим Зевсом дијелећи политичке службе.
Разуман закључак, који је уједно сагласан и са природним правом, јесте да се сви драговољно покоравају таквоме човјеку, те да такви харизматични људи буду доживотни владари у државама“ (Аристотел, Политика). Наравно, његову ову тежњу ка апсолутној власти ублажава чињеница ријеткости појаве таквога човјека у држави, будући да га пореди са богом међу људима. Како сликовито запажа П. Тзиока-Евангелу (Π. Τζιώκα- Ευαγγέλου): „Начин на који се он позива на тог изузетног појединца (као на бога међу људима) поткопава саму претпоставку, јер своди на најмању могућу мјеру вјероватноћу да се такав човјек уопште појави“.
Да, ипак, не бисмо учинили неправду Стагирском философу (Аристотелу, који је поријеклом из Стагире на Халкидикију), карактеристично је да нешто раније од наведеног одломка, у 11. поглављу III књиге Политика, он тврди да многи, уједињени у једно сложено тијело које заједнички вијећа и разматра, могу сви скупа донијети исправније одлуке о питању које се тиче политичке заједнице него један појединац, ма колико он у том питању надмашивао свакога од њих понаособ. Наводим у цјелини одломак из Политика: „Становиште да мноштво треба да има врховну власт прије него најбољи и малобројни, могло би се учинити прихватљивим, уз извјесну мјеру истине, али и уз одређене резерве. Јер многи, иако сваки од њих појединачно није изузетан човјек, могу, када се окупе, бити бољи од најбољега, не, дакле, сваки засебно, него као цјелина; као што су, на примјер, гозбе које настају заједничким прилогом свих учесника боље од оних које се приређују трошком једнога човјека. Будући да их има много, сваки од њих посједује неку малу мјеру врлине и разборитости; те тако, уједињени, многи се појављују као један човјек са многим ногама, са многим рукама и са многим чулима, па према томе и са сразмјерним моралним карактером и умом.
Зато многи доносе поузданије судове о музичким и пјесничким дјелима. Јер људи, у својој различитости, оцјењују различите дијелове дјела, али у својој цјелини оцјењују дјело као цјелину“. Ако неко пажљиво прочита наведени одломак и обрати пажњу на примјере, уочиће да Аристотел не поставља као критеријум просту збирну бројност многих насупрот једноме. Напротив, многи, посједујући извјесно знање и искуство у појединим областима, могу, удружени, да расуђују исправније о одређеном питању него један појединац, ма колико он био изврстан. Тако, на примјер, при оцјењивању једне трагедије, један познаје поетски израз, други музику, трећи умјетност игре, неко режију; и сви заједно, сабрани у једно вијећајуће тијело, донијеће поузданији суд него један једини човјек, ма колико он био врстан и стручан у трагедији. Другим ријечима, кроз мноштво, схваћено на овај начин, Аристотел тражи и настоји да открије квалитет.
Аристотел је одбацивао неумјерену, радикалну Атинску Демократију свога времена. Идеално државно уређење за њега је било мјешовито уређење, које садржи елементе демократије, али превасходно елементе аристократије. Одбацивао је избор носилаца власти жријебом, што је представљало темељно и суштинско обиљежје демократије. Како сам пише у Реторици: „Демократија је онај облик државног уређења у којем се власти расподјељују жријебом“. Не треба заборавити да је, према Аристотелу, управо избор жријебом суштинска разлика демократије и критеријум који је разликује од аристократије: „Демократско је да се власти додјељују жријебом, а олигархијско да буду биране.“(Аристотел, Политика).
Према Панaјоту Дамаску, идеално државно уређење код Аристотела јесте, као што је већ речено, мјешавина аристократије и демократије: „Најбољи облик владавине јесте мјешовито, односно средње државно уређење, спој олигархије и демократије, које Аристотел једноставно назива политија“. Такође, Георгије Иконому пише о идеалном уређењу код Аристотела: „Из наведеног произлази да најбоља политија из VII и VIII књиге ни у каквој вези не може бити са демократијом, па ни са било којим раздобљем стварне атинске демократије. Ријеч је о једној олигархији, односно ‘аристократској олигархији’ у аристотеловском смислу, то јест о државном уређењу најбољих по врлини (κατ᾿ ἀρετήν)“.
Закључујући, ваља нагласити да су политичка пракса и дјелатност Грка у архајском (древном) и класичном раздобљу биле супротстављене сваком облику монархије. Грци тога времена пружали су отпор и нису трпјели монархичку власт. Како пише Исократ (Ισοκράτης) у своме дјелу Филип, Грци нису били навикнути да живе под монархијским уређењем, за разлику од других народа који нису могли управљати својим животом без таквог облика власти: „Знао је (Каранос) да Грци нису навикнути да подносе монархије, док други народи не могу управљати својим животом без такве врсте власти“(Исократ, Филип).
