Пише: Драго Пилсел
Мој отац Адолф Звонимир Пилсел преминуо је (сјетио сам га се опет ових дана јер је била годишњица смрти) у мјесној болници у Сан Игнацију, покрајина Мисионес, у Парагвају, 17. вељаче 2019. Откако се вратио из Загреба у Јужну Америку 1. липња 2018., било је јасно да његово стање копни. На Кардиолошком одјелу Клиничког болничког центру у Загребу (Ребро), након више мјесеци претрага, потврђена му је тешка аортна валвуларна стеноза. Био је дугогодишњи кардиопат. Док је живио у Загребу с нама (стигао је из Парагваја у српњу 2017.) било је све јасније да се догађа прогресија интолеранције на напор. Срце је попуштало.
Рекли су му да је кандидат за ТАВИ обраду (интравенозни захват), али Адолф је одбио било какво даљње задржавање у Хрватској. Терапија је била одређена, али ју није прихватио. Он је мислио да је то то или је знао да ствари иду свом крају, па је, као и стари слон, и он кренуо на гробље.
Прочелница завода за болести залистака и других болести срца др. М.С. ми је пред њим рекла да без даљњих захвата (па и ТАВИ) не очекујемо превише, можда највише двије године живота. А ако се буде вратио у Парагвај на живот ”по старому”, дала је и пуно краћу прогнозу (6-7 мјесеци, не више, тако је и било!).
Тата је био резолутан. Желио је натраг у Парагвај. Говорио нам је да га чекају ”велики послови” које мора довршити. Да ће онда спакирати своје ствари и вратити се за стално у Хрватску. Чак ми је рекао да кад умре жели бити кремиран и жели да његов пепео истресем у Јадранско море, код отока Шипана, гдје је 1991. нестао његов млађи син, мој брат Бранко, тада члан 4. гардијске бригаде. За сваки смо случај ту татину жељу потврдили код јавног биљежника.
Тата је, недуго по повратку у Парагвај, концем српња 2018. у својој радионици пао и сломио зглоб десне руке. Тада почињу све веће компликације. Марлуцy, дјевојка која је била с татом готово седам година, колико је трајала Адолфова веза с њеном мајком, се понудила да брине о Адолфу. Супруга и ја смо тати преко ње слали новац за лијекове, храну и за друге текуће трошкове живота. Марлуцy је тату звала ”тíо” (стриц) и он је њу јако волио и поштовао, али није било успјеха код узастопних настојања да га се склони из влажног и хладног простора радионице.
Драго Пилсел: Зашто ми није свеједно када се претјерује са Степинцем
Није прихватио ни позив сестара милосрдница, парагвајски огранак који је настао мисионарским радом хрватских сестара милосрдница, којима је као грађевинар и професор њемачког био везан, а које су га жељели смјестити у властитом дому за старе и немоћне људе.
Заредале су упале плућа. Трећа га је однијела. Стизале су све лошије вијести које је Марлуцy слала преко Воцапа. Гледао сам готово у изравном пријеносу како ми отац умире и знао сам да нећу стићи на сахрану. Код посљедње кризе је покушана реанимација. Установили су његову смрт у 19:15 те недјеље, по локалном времену, 23:15 по хрватском.
Чим сам објавио вијест на Фејсбуку, на стотине мојих пријатеља и познаника се јавило с изразима сућути. Уз вијест сам објавио фотографију Националова фотографа Саше Зинаје из серије слика које су снимљене у парку Максимир када смо објавили репортажу о Адолфу и његовом доласку у Хрватску. На Сашиној фотографији Адолф дјелује витко, као да пред собом још има 50 година живота, а не нагли пад и одлазак с овога свијета у не баш хигијенским увјетима.
Мој живот с Адолфом и његових 11 мјесеци у Хрватској описани су у књизи ”Повратак Адолфа Пилсела” (ВБЗ, 2018.). Док сам писао ту књигу морило ме колико смијем казати о оному што смо супруга и ја сазнали о тати. Пуно је тога било саблажњиве нарави. Али сам имао потребу из себе ”избацити” све што ме гушило. Знао сам да се приближава очев крај. Али му ипак нисам послао књигу да је прочита. Вјеровао сам да му она неће помоћи. Дапаче.
Пуно тога га је збунило док је био у Загребу. Добро памтим колико је био изненађен када смо били у Јасеновцу (на његову иницијативу) и када је у музеју/спомен-постави видио фотографију руковања Адолфа Хитлера и Анте Павелића 6. липња 1941. у Бергхофу. То га је шокирало: сазнање да су се Павелић и Хитлер више пута састали, за рата, да је НДХ била марионетска држава, да Хитлер није баш нешто држао до Павелића, итд. Као особа која је у Буенос Аиресу слушала предавања Анте Павелића ”о повијести”, мој отац је тешко прихваћао истину о односима Хитлера према Павелићу, НДХ и Хрватима, о чему сам му говорио и доносио литературу.
Није био миран ни када сам му реферирао о књизи ”Hitler’s Table Talk” (издана је још педесетих година, а 2000. доживјела је реиздање). Ријеч је о збирци монолога Адолфа Хитлера те разговора које је водио с блиским сурадницима у раздобљу од 1941. до 1944. године о религији, филозофији, политици и бројним другим темама.
Тата је тешко прихваћао повијесне документе. Хитлер је, између осталог, говорио овако: ”Када би Хрвати били дио Рајха, као изврсни војници њемачког Фирера чували би мочварна подручја. Како било, не би се према њима требало понашати онако како то сада чини Италија.”
Драго Пилсел: Бискуп Петањак, и није једини, сматра усташе мученицима
Повијесне околности, појаснио сам оцу, показују како је Хрватска за Хитлера била извор за пљачку и бесплатну радну снагу. ”Сваки тридесети човјек ишао је у Њемачку на присилни рад, а многи се нису вратили. Ријеч је о више од 200.000 људи из Хрватске и с подручја БиХ. Надаље, из НДХ су нацисти експлоатирали пољопривредне производе и руду. Опћенито, Хитлер је на НДХ гледао као на колонију”, објаснио је једном повјесничар Иво Голдстин. ”Говорећи опет о Хрватима, привлачна ми је идеја, гледано с етничког становишта, да их треба германизирати. С политичког гледишта ипак та идеја није остварива”, објашњава Хитлер.
Из свега тога јасно је видљиво да унаточ појединим ријечима похвале Хитлер Хрвате види само као оруђе у стварању нове Еуропе, а никако као равноправне. “Дапаче, кад је говорио о стратегији, тврдио је да у овом тренутку у југоисточној Еуропи постоје ‘dreckstaaten’ или говнарске државице (мислећи притом на Мађарску, НДХ, итд.), али ће се тај устрој након рата по њемачкој побједи, темељито преуредити”, каже Голдстин. У својим разговорима Хитлер спомиње и идеју о готском подријетлу Хрвата. ”Хрвати су врло упорни у жељи да их не сматрамо Славенима. Они тврде да су потомци Гота. То што говоре славенским језиком за њих је само случајност”, наставља Фирер.
Готска теорија сматра Хрвате славенизираним Готима. “Но усташке власти у НДХ толико су се хтјеле додворити нацистичком господару, да су извукле ту теорију и поставиле је као службену у том раздобљу. Ни тада та идеја није имала пуно поборника, а након рата је била мета критика, па чак и исмијавања”, објаснио је пак Твртко Јаковина.
Повјесничари се слажу како неке Хитлерове изјаве, извађене из контекста, можда дјелују ласкаво, но у коначници је јасно да му НДХ није била близу мисли ни срца, јер се у том раздобљу бавио пуно већим проблемима освајања еуропског тла.
Све је то тату јако уздрмало и нисам до новог путовања у Аргентину и Парагвај (тијеком травња 2019.) успијевао одгонетнути до које су мјере Пилселови били и остали поклоници усташког, а колико нацистичког режима.
Тједан проведен у Парагвају је пак био у знаку сусрета с групом пријатеља који су тједно помагали мом оцу и покушавали га избавити из очајне ситуације у коју се сам довео. Са свима су вођени интервјуи и различити разговори. Од посјете татиној ”радиони и настамби”, заправо преуређеној штали за краве, без питке воде и с пуно разне гамади, до дана проведеног у Адолфовој викендици у селу Гаратá.
За неки замишљени документарни филм (до којег, како сада вјерујем, неће доћи) наступили су споменута Марлуцy, Едгар, најдуговјечнији очев пријатељ, иначе праунук једног парагвајског предсједника, врло надарени кипар Рамóн, његова партнерица Марина, иначе психологиња која се сама пробијала кроз мрежу Адолфових конструкција (међу којима је била та да ја нисам од моје мајке, дакле Ерикин син, Хрватице из Буенос Аиреса, односно Загреба (Свети Дух), већ син Хеиди, друге очеве партнерице с којом је побјегао из Аргентине у Парагвај 1972.), госпођа Елоиса, која је нудила тати стан у центру Сан Игнација и која је све подузела да град донира гробно мјесто за Адолфа…
Дани у Парагвају су за мене били емотивно јако напорни, али и љековити. Дивни су то људи, ти Парагвајци. Ужасно су пуно учинили за добробит оца, који и није знао одговорити на сву њихову пажњу.
Али, право ће се изненађење догодити по повратку из Парагваја у Аргентину, када смо моја супруга и ја отишли на десет година одгађани сусрет са сестром Јадранком у Патагонију. Са сестром сам интензивно говорио о оцу, јер она није с њим имала никакав контакт откако нас је напустио 1972.
Драго Пилсел: Снажне екуменске вибрације у Јасеновцу и Пакрацу
Јадранка се сложила да ми посуди возило како бисмо Клаудија и ја превалили 700 км од њена мјеста, на сјеверо-западној страни Патагоније, до града Трелеу, на Атлантику, исто унутар покрајине Чубут, гдје живи моја сестрична Кристина, кћи друге татине сестре Еле (рођене у Прњавору, у БиХ), која је у том граду преминула 2016. године. Ту се игром случаја, ако такве случајности постоје, нашао и мој братић Рихард, син татина брата Оте, преминулог исто у Патагонији нешто раније. Ото је у рату био припадник СС-а.
Негдје око 2 ујутро, пред спавање, Кристина је на стол донијела велику пластичну врећу препуну писама и фотографија и рекла ми је: ”Ово нисам дирала од мамине смрти. Узми са собом штогод желиш.” Дала ми је и једну металну кутију, табакеру за цигарете, која је некоћ припадала дједу Јакову Пилселу, сураднику Гестапа. У њој је било једно нацистичко одликовање.
Установио га је сам Адолф Хитлер 16. просинца 1938. и било је посвећено ”њемачкој жени” (Ehrenkreuz der Deutschen Mutter). Додјељивало се у брончаном издању женама с петеро дјеце, у сребреном онима са седам, а у златном онима с више од осмеро дјеце. Бака Роза Пилсел је своје брончано добила вјеројатно док су Пилселови били у Пољској у оквиру Химлерова насељавања дистрикта Лублин (”Актион Замошћ”, 1942.-1944.).
Вернер Лоренз, шеф операције пресељења Нијемаца из БиХ у Пољску, јавља Химлеру 10. просинца 1942. да је у Пољску из Босне и Херцеговине послано 18.360 усељеника у Рајх. Већина тих Нијемаца су били лутерани, но не и Пилселови (и Јаков и Роза су били католици), који су кренули из Сарајева на јесен 1942. и на наговор пословођа из Вермахта.
Роза није била Њемица, већ Хрватица из околице Мркоњић града, али се знала владати и дјеца су јој (мој отац је најмлађи од петеро) савршено говорила њемачким језиком, као и она сама, иначе образована у Бечу. Како су Руси напредовали, а њемачка војска повлачила ”свој народ”, Пилселови су 1944. доспјели у штајерску покрајину Грац, најприје у војнички логор код Летиендорфа. Одатле су премјештени у град Јуденбург, такођер у Штајерској. То је било у другој половици 1944.
Постоји читава теорија о томе тко је заправо био Јаков у тим њемачким структурама и зашто је добио тако посебан третман код повлачења. О њему ће сасвим сигурно бити ријеч, будем ли жив и здрав, у књизи на којој радим о покојном брату Бранку и рату као таквом, о Пилселима у ратовима. Елем, када су се смјестили, тата се наставио школовати, али је имао и нове обавезе. Адолф Пилсел је, наиме, наставио с активностима – раније је био уписан у Хитлерјугенд, младеначку организацију у којој је научио ”много корисних ствари и дисциплина, разне игре, али и почео вјежбати с лаганим оружјем”. Укратко, тата је говорио да се ”добро провео”.
Док смо возили натраг према сестри тих истих 700 км Клаудија и ја смо покушавали одговорити на питање зашто је Роза чувала, све до своје смрти у Патагонији (одакле је дошла из Буенос Аиреса на позив Оте), то нацистичко одликовање и зашто је оно прешло у руке тете Еле, која је, као и мој отац (који је пак био Поглавников наоружани чувар), тих педесетих била тијесно уз Анту Павелића у Буенос Аиресу.
Повратком у Загреб и тијеком напорног, али врло интензивног и отрежњавајућег читања гомиле писама који су Пилселови оставили иза себе из једнога писма испада фотографија снимљена средином седамдесетих у Њемачкој, у кући тете Бебе, у Лимбургерхофу, код Лудвигсхафена. На њој мој тада изузетно млади рођак Рихард позира у нацистичкој одори Бебина супруга Оте Милера, иначе денацифицираног њемачког војника и истакнутог инжењера у творници БАСФ.
Танте Беба се панично бојала да се сазна да је ”с Балкана” (и она је рођена у Прњавору), да јој се родбина у Аргентини дружи с Поглавником НДХ и да јој је отац био у тијесним односима с Гестапом, а камоли да су бака Роза и дјед Јакоб 10. свибња 1945. у Јуденбургу, у Аустрији, спасили живот бјегунцу из Загреба Анти Павелићу. Али је трпјела да њен супруг Ото у ормару чува савршену униформу с нацистичким обиљежјима.
Чини се, готово је сигурно, да је доласком у Аргентину обитељ Пилсел пожељела афирмирати своју друштвену важност укључивањем у кругове усташке емиграције и дружењем са самим Павелићем (који је био захвалан Пилселовима што су му у Јуденбургу 10. свибња 1945. спасили живот), што је њима била велика част, али да је испод те разине остала лебдјети нека, хај’мо то тако рећи, носталгија за нацизмом и за годинама ”просперитета” када се чинило да ће Адолф Хитлер покорити Еуропу.
Једно писмо тете Еле мом оцу Адолфу можда открива истину – Пилселови су у Аргентини ипак били несретни; проклињали су дан када су били приморани напустити оно што је њима требао бити Рајх, рај на земљи. Шокиран сам одсутношћу било какве рефлексије Пилселових према ужасима рата, било каквом сућути према жртвама. Видим да су били и антисемити.
Године 2000. стриц Ото јавља тати: ”Твој син Драго ради за Жидова Сороша”. Радио нисам, али ето. Слутим да ћу још сазнати пуно страшних ствари. Завршит ће оне у некој новој књизи о Пилселима. Нетко мора на адекватан начин казати Жидовима, Србима и другима да се то зло могло спријечити. Негдје се могло. И да нам је силно жао што се то није догодило и што су Пилселови били дио машинерије зла.
У Буенос Аиресу смо доста тога направили, али издвајам један момент: посјет улици у којој је под тајним именом живио Анте Павелић, односно посјет мјесту на којем је, близу своје куће (Павелићева је адреса гласила: Авиадор Мермоз 643, Ciudad Jardín, El Palomar), око 21 сати дана 10. травња 1957. рањен у атентату (у режији Благоја Јововића, четника црногорског поријекла) након повратка с прославе успоставе НДХ.
О свему овоме изнова размишљам из неколико разлога: као прво, јер тражим колумне вриједне репринта за једну књигу изабраних мојих текстова, а која се планира објавити у Сарајеву; затим, јер је ових дана преминула једна моја пријатељица из хрватске заједнице у Буенос Аиресу, Т. Б., коју сам волио као што волим многе бивше пријатеље који ме не подносе, љуте се на мене јер не успијевају напустити усташки наратив, или не знају што би требала бити сувремена Хрватска, или су пак дионици или жртве тешких клевета којима сам годинама засипан, а долазе из те заједнице; напокон, јер цијела ова прича с усташовањем Јосипа Дабре и ширењем усташтва у Хрватској тражи од мене да кажем читатељима да је то криво, јако криво понашање.
Овако данас пишем јер се треба надати бољем. Али ту нашу наду саботира Пленковићев ХДЗ који воња на усташтво.
Како то да Хрвати који проматрају људе а ла Дабро, не знају како је то воњало између 1941. и 1945.?! Како то да сваке године, на Степинчево, не чујемо о тој воњави?
Највиша хијерархија РКЦ на челу с надбискупом Алојзијем Степинцем је одмах подржала државу проглашену 10. травња 1941. Иницијативу за то и главну улогу у томе имао је надбискуп Степинац. Одмах по именовању хрватске владе 16. травња 1941. надбискуп Степинац је посјетио поглавника Павелића и зажелио му ”Божји благослов у раду”. Годину дана прије формирања НДХ знао је за усташке планове етничког чишћења усмјерене према Србима и Жидовима.
Својим је вјерницима и бискупима 28. травња 1941. пак послао окружницу у пригоди успоставе (понављам: марионетске) хрватске државе: оцјењујући да се ради о ”најзамашнијим догађајима у животу хрватског народа…, о давно сањаном и жељкованом идеалу”, те закључује: ”Је ли потребно истицати, да је и у нашим жилама живље заколала крв, да је и у нашим грудима живље закуцало срце? Нитко паметан тога осудити не може… јер је љубав према властитом народу Божјим прстом уписана у људско биће и Божја заповијед!”
А већ тада је била уништена синагога у Осијеку (14. травња), већ је била донесена темељна законска одредба (17. травња) којом се озакоњује најгори политички терор те неколико дискриминаторских законских одредби против Жидова и Срба и већ се обилно размахала срамотна хушкачка кампања у новинама и на државном радију.
Свакоме је могло бити јасно да су власти новоуспостављене НДХ кренуле битно другачијим путем од оних којима се остварују етичке засаде кршћанства и праведног друштва.
Новостворена држава је имала пријеку потребу учврстити међународни положај у оквиру ”Нове Еуропе”, у чему је одмах добила подршку надбискупа Степинца. Он је посредовао у успостављању контакта с Ватиканом и заложио се да Света Столица призна НДХ.
Иако је формално била у утјецајној (политичкој и идеолошкој) сфери фашистичке Италије, НДХ је по свом уређењу и вањскополитичком положају била много ближа националсоцијалистичком Трећем Рајху. Масовни прогони, уништење цијелих националних и/или вјерских група, организирање репресивне мреже оличене у концентрацијским логорима и логорима уништења биле су неке од основних сличности националсоцијалистичке (нацистичке) и усташке државе.
Римокатоличка хијерархија, свећеници по жупама, редовници, међу њима посебно фрањевци, слиједили су позив свог духовног пастира. Треба ипак признати да је било бискупа који су отвореније од Степинца заговарали усташтво; на примјер, надбискуп Иван Шарић у Сарајеву.
Као и у цјелокупној осталој штампи, и у католичкој су за највеће непријатеље хрватског народа проглашени Срби, за њима и остали непријатељи ”Нове Еуропе”, нарочито Жидови. Позивало се на немилосрдан обрачун с њима.
Свећеници су стварали усташке организације у појединим мјестима, формирали прве усташке јединице или су били повјереници за одређене области, потицали злочине против Срба, а неки су и судјеловали у њима.
Успоредо са законима усмјеренима против Срба донесен је низ антижидовских закона по угледу на сличне законе у нацистичкој Њемачкој. Од друге половине липња 1941. почело је и масовно интернирање Жидова у логоре.
Драго Пилсел: Херцег-Босна се прегрупира, огласила се и слави усташтво
У свом дјеловању надбискуп Степинац је имао пуну подршку Свете Столице и њеног представника у НДХ, премда је није формално признала – ту је имала легата опата Рамира Марконеа ”при бискупској конференцији”. Надбискуп је био увјерен да је велика, независна хрватска држава погодан институционални оквир за остварење тих циљева без обзира на цијену у људским животима и разарањима којима је плаћено њихово остваривање.
На удару систематског државног терора нашли су се прије свега Срби и Српска Православна Црква, с њима и Жидови, Роми и политички противници, прије свега комунисти и демократски оријентирани Хрвати. Све то одвијало се пред очима свећенства и организација РКЦ те самог надбискупа Степинца.
Важно је истакнути да је он судјеловао и у иницирању неких важних далекосежних одлука које су се уклапале у стратешке циљеве РКЦ и усташке државе, а уједно и у планове о ”етничкој реорганизацији” Еуропе коју је проводила нацистичка Њемачка.
Не доводећи у питање цијели низ репресивних закона и наредби, које је пратила много суровија пракса, надбискуп Степинац се залагао само за то да се они проводе на човјечан начин. Он није доводио у питање компетенције државе да доноси макар и најрепресивније законе.
Остаје нејасно како су се систематске мјере државног терора могле проводити на ”хуман начин” и надбискуп је тога морао бити свјестан. Његов став је произлазио из основног увјерења да је створена велика хрватска држава и да има право и дужност доносити законе које ваља поштовати јер, по његовом мишљењу, дјелује у интересу хрватског народа и саме Цркве.
Надбискуп се при томе није обазирао на чињеницу да је та држава створена агресијом осовинских сила на Краљевину Југославију (којој је био обећао лојалност), да је организирана на принципима и у оквиру ”Новог еуропског поретка”, односно на тоталитарним начелима, на вјерској и националној нетрпељивости и масовној репресији и уништењу дискриминираних група.
Повремене интервенције у корист прогоњених Срба и Жидова изложених геноциду (за Роме и неке друге десетковане групе као што су били старокатолици, Степинац није марио, дапаче), прије свега оних који су прешли на римокатоличку вјеру, те закашњело повремено јавно оспоравање идеолошких начела на којима су вршени прогони никада нису озбиљније доводили у питање подршку надбискупа Степинца и Римокатоличке цркве усташкој држави до самог краја њеног постојања.
Елем, када данашња омладина скандира ”За дом – Спремни!” или када се то скандирање допушта у парламенту пред мирним и спокојним предсједником Јандроковићем, низ ствари опет израњању на површину, присиљавају нас на памћење и на јавно говорење и упозоравање било да говоримо о повијести, било да се бавимо Црквом.
Мој отац Адолф Пилсел је, да закључимо, био филоусташа и филонацист, а мени је обавеза да то кажем како бих ходио другачијим путем, путем устава РХ која је насљедница ЗАВНОХ-а и основана је насупрот НДХ.
Извор: Аутограф.хр
