Пише: Марио Калик
У тексту се анализирају идеолошки ставови противника и присталица Исламске Републике Иран у контексту текућег ратног сукоба, са нагласком на питање демократије и суверености. Критикују се лево-либерални противници и мрзитељи ИР Иран, чије је позивање на демократију (vs. аутократије) слепо за сувереност. Заступа се позиција подршке и одбране ИР Иран, односно критике и супротстављања САД-у и Израелу, унутар левичарске групације присталица ИР Иран у актуелном рату.
За нас је сувереност као вредност и принцип пре и изнад либералне демократије и њеног противстављања аутократији. С друге стране, истовремено се излаже критика марксистичких и комунистичких присталица ИР Иран који демократију, и тематику супротности демократије и аутократије, сасвим одбацују као идејно ирелевантну или девијантну; ту је и критика њиховог екстремног антизападњаштва и антимодернизма које их сасвим приближава десници.
За нас је демократија важна идеја и вредност, која треба да буде сачувана и у марксизму/социјализму, без обзира што у конкретним случајевима као што je рат против ИР Иран она може и мора бити подређена суверености. Текст доноси типологију и класификацију државних поредака према којој суверена аутократија јесте изнад несуверене демократије, али је демократија ипак виша и вреднија од аутократије и унутар суверених и унутар несуверених поредака.
Противници и присталице Исламске Републике Иран у актуелном ратном сукобу
У случају рата око Исламске Републике Иран, тачније рата САД, Израела и њихових блискоистичних вазала и сателита против ИР Иран, српска јавна сцена се поделила, те имамо оне који су мање-више против ИР Иран и за САД и Израел, односно за ИР Иран и против САД-а и Израела (додајемо ИР да бисмо изашли у сусрет онима који тврде да су и они (тобоже) за Иран, али не под постојећим режимом насталим у Исламској револуцији 1979. године, већ промењеним, „демократским“).
Ескандар Садегхи Борујерди: Иран – Суво и мокро горе заједно
Трећа, тзв. неутрална опција коју неки следе („Ни ИР Иран, ни САД и Израел“) постоји само у њиховој уобразиљи, док је реално илузорна јер она, како обично бива у ситуацијама изразите поларизације и (ратне) конфронтације попут ове, нема објективног политичког репрезента у актуелној стварности, поготово довољно моћног да би утицао на дешавања, а и по самој логици ствари објективно стоји уз једну од ове две опције, наиме, на страни САД и Израела. Објашњење је једноставно.
САД и Израел имају почетну јачу позицију против ИР Иран. Они који су „неутрални“ својим ставом ништа не одмажу САД-у и Израелу, они су већ јачи од ИР Иран и без њих. Ако би се и декларативно сврстали уз САД и Израел, ови би постали само додатно јачи, али не и примарно јачи. Међутим, ако би се „неутралци“ сврстали уз ИР Иран, онда би однос снага могао да се промени, и да они одмогну САД-у и Израелу а помогну ИР Иран. Дакле, њихова позиција објективно иде у корист и служи интересима САД-а и Израела јер не угрожава и не нарушава почетну предност ових сила.
Унутар ове две групације против или за ИР Иран постоје поделе по идеолошким основама. Тако у првој имамо левичаре, либерале и десничаре, а у другој левичаре и десничаре (либералних присталица ИР Иран практично нема). Прва групација наводи различите аргументе, али сви они за крајњи закључак имају примарно супротстављање ИР Иран, односно де факто подршку САД-у и Израелу, чак и када ово друго изричито не спомињу (ако „неутралци“ објективно подржавају САД и Израел, утолико пре и више то чине они који отворено нападају ИР Иран). Левичарима, под утицајем секуларизма и феминизма, смета теократија или дискриминација жена у ИР Иран, либералима поред ових недостатака нарочито смета и непостојање демократије (узећемо да све ово заиста јесте тако, односно најјачу позицију левичара и либерала), а десничарима који су оријентисани (про)српски и православно смета пре свега исламски карактер ИР Иран, и посебно исламски фундаментализам, чије је присуство дошло до изражаја током рата у БиХ 90-их година, када је помоћ муслиманској страни против Срба пружала и ИР Иран. Ту је и гласање ИР Иран за резолуцију о „геноциду“ у Сребреници у УН.
Стога не чуди, иако се с тим ставом не слажемо, да су нарочито Срби из Републике Српске оријентисани против ИР Иран, и да је Милорад Додик отворено подржао САД и Израел, и чак најавио прекид дипломатских и економских односа са ИР Иран. У другој групацији, подржавалаца ИР Иран, левичари се превасходно позивају на антиимперијализам, антиамериканизам, антизападњаштво па и антимодернизам, трећесветаштво, подршку Палестини и антиционизам; десничари такође на антиамериканизам и антиционизам, додајући антијудаизам па и антисемитизам, али и на савез против заједничких непријатеља православља и ислама какви су САД и Израел.
Критика противника и мрзитеља ИР Иран – демократија слепа за сувереност
Оно што одмах упада у очи је да леволиберални непријатељи ИР Иран потпуно превиђају питање (не)суверености, (анти)империјализма и (анти)колонијализма. Ове димензије су слепа мрља код левих и либералних мрзитеља ИР Иран.
Али, да ли су: 1) секуларизам, родна равноправност, либерална демократија заиста највише и довољне вредности, 2) штавише, да ли су и у којој мери секуларизам и либерална демократија, схваћени сасвим према западном моделу, уопште могући у државама и друштвима са битно другачијом историјском и културном традицијом, менталитетом, системом вредности, или бар у неком краћем историјском периоду и на релативно лак начин оствариви, а 3) понајвише, да ли је чак и либерална демократија (да не говоримо о социјалистичкој) могућа у једној несувереној, империјалистички контролисаној и колонизованој (квази)држави какав би, по свој прилици, постао Иран у случају победе САД-а и Израела? Уосталом, такав Иран је већ био у време шаха Резе Пахлавија.
Иран који се прилично удаљио од своје вишевековне исламске традиције, где су иранске жене инфериорно и неукусно копирале имиџ њихових западних „оригинала“ (приказивање слика жена из шаховог периода, пре Исламске револуције, једно је од главних оруђа пропаганде против ИР Иран), а о либералној демократији депласирано је и говорити – Пахлави је владао Ираном 38 година (дуже од Хамнеија), од тога 26 година као потпуни аутократа, након рушења председника владе Мохамеда Мосадека у војном пучу потпомогнутом од стране САД и Велике Британије. Позападњачено и све сиромашније друштво, чији су базични национални ресурси у рукама и под контролом западних држава и сила, а на чијем врху је ауторитарни шах, то је укратко био Пахлавијев Иран. Претерано богаћење и одвлачење богатства из земље, недемократски режим власти с ослонцем на војску и насилно гушење опозиције, довели су на крају до Исламске револуције 1979. године и збацивања шаха. А данас се шахов син нападно нуди за новог лидера Ирана, све живећ’ у САД, и подржавајући и заговарајући америчко-израелску агресију.
Чак и да Иран буде демократскији под влашћу Пахлавија јуниора или неке друге нове власти у односу на период старијег Пахлавија, биће то врло ограничена демократија једне поново несуверене, американизоване и амерички контролисане колоније где ће се кључне одлуке доносити ван Ирана, пре свега у Вашингтону, а ирански грађан(ист)и гласачи бити само њихов проточни бојлер и фасада. Друштво у коме ће се, у најбољем случају, један део иранских грађана, првенствено припадника средње класе – оних који су протестовали а данас потајно чекају збацивање исламског режима под ударима САД-а и Израела – осећати слободније као (не)верници, жене, грађани, док ће други, вероватно већи део, доживети нови режим као вазалски, поробљавајући, искорењујући, осиромашујући; да ли су такво друштво и власт заиста бољи од постојећих, и штавише, најбољи?
Из те перспективе, данашњи ирански опозиционари заиста изгледају као корисни идиоти, а неки од њих су, још горе, свесне слуге и агенти ционизма и империјализма (не наводимо додатно америчког или западног, јер тренутно у свету само тај империјализам и постоји). Ко може да гарантује да то неће довести до новог беса, бунта и револуције против нове власти, поготово са искуством на какав су бестијалан начин ликвидирани верске, политичке, војне и научне вође и руководиоци ИР Иран, које вапи за осветом? Чему онда промена режима у ИР Иран, нарочито на монструозан начин чијим покушајима данас сведочимо? По чему би мање-више понављање старог лошег режима који је пропао у Исламској револуцији требало да буде напредак?
Што се тиче десних тј. доминантно (српских) националних и (православно) верских мрзитеља ИР Иран, они превиђају да ирански исламски фактор у рату против Срба у БиХ није био примаран, већ секундаран у односу на САД и Запад у целини. Већу опасност и штету, политичку, економску, медијску, па и војну, Србима у БиХ нанели су САД и Запад од иранских исламиста. Ако се томе дода да су САД и Израел признали тзв. Косово, а ИР Иран није, чудно је да Срби, кад се узме у обзир целина ствари, треба пре да нападају ИР Иран него САД. Не би ваљало да и ми будемо корисни идиоти империјализма и ционизма. Оно што јесте несумњива сенка на ИР Иран је његово гласање за резолуцију о „геноциду“ у Сребреници у УН. То је нешто што Срби заиста с правом тешко могу да прихвате, и што треба поправити у односима Срба/Србије и ИР Иран.
Дакле, када се узме у обзир све наведено, ми јасно и одлучно стојимо на позицији подршке и одбране ИР Иран, односно критике и супротстављања САД-у и Израелу, унутар споменуте левичарске групације. Што се нас тиче, чини се да је сувереност као вредност и принцип пре и изнад либералне демократије и њеног противстављања аутократији. Само спрам социјализма и социјалистичке демократије не може бити пре и изнад, јер ови подразумевају сувереност као свој нужан и саставан део. Социјализам је немогућ у колонији, док је ограничена либерална демократија ипак могућа.
Критика (левих) присталица ИР Иран – сувереност слепа за демократију
Међутим, морамо истаћи једну идејну разлику у односу на остатак ове леве групације, а тиче се начелног питања (либералне) демократије и аутократије (овде спадају и ауторитаризам, диктатура, тоталитаризам итд., који имају своје специфичне разлике, али ради поједностављивања говоримо о аутократији). Има не мали број левичара, или боље рећи марксиста и комуниста, на нашој сцени који потпуно релативизују разлику/супротност између демократије и аутократије, и негирају је и одбацују као сасвим идејно ирелевантну или, штавише, девијантну, било из разлога што она потиче из грађанске/буржоаске/либерално-демократске идеологије, те је са марксистичког становишта тобоже ирелевантна, било зато што може служити и служи интересима империјализма и његовој пропаганди (што је несумњива чињеница).
Ми међутим ту разлику/супротност признајемо и усвајамо, и сматрамо да треба да буде и јесте била део марксистичког становишта, бар неких његових струја (од Маркса, посебно раног, преко Франкфуртске школе до нашег Праксиса), без обзира на грађанско/буржоаско порекло те идеје. Уосталом, Марксова, франкфуртовска и праксисовска критика грађанског/буржоаског света, друштва, идеологије је дијалектичка, а не једнострано негативна.
Она је увиђала и усвајала оно што је у том свету позитивно, а одбацивала негативно, говорећи о границама демократске идеје унутар капиталистичког друштва, а не заговарајући њено потпуно негирање и одбацивање (Марксова мисао „Слобода појединца је услов слободе свих“ и идеја самоуправљања која преноси демократски принцип грађанске аутономије и политичке управе на економски и укупан друштвени план, само су неки од примера и илустрација ове повезаности либерализма и социјализма). Наравно, може се и мора говорити и о социјалистичкој демократији као другачијој од буржоаске, али и она мора подразумевати отклон од аутократије појединаца или група (која се јавља, између осталог, као бирократија, тачније бирократизам), чак и ако су оне део радничког покрета или компартија. У строгом смислу, према изворном марксизму(-лењинизму), може се говорити само о диктатури пролетаријата (класе), или диктатури (комунистичке) партије, посебно у револуционарном периоду, док је крајњи циљ укидање класа, државе и партије у радничком самоуправљању и бескласном друштву.
Укратко, не би ваљало да марксисти и комунисти буду неосетљиви, или још горе, апологетски оријентисани према аутократским режимима, вођени погрешном, једностраном мржњом према либералној демократији као таквој. Демократија је важна идеја и вредност, која треба да буде сачувана и у марксизму/социјализму, без обзира што у конкретним случајевима, као што је рат против ИР Иран, она може и мора бити подређена суверености.
Истовремено, како смо видели, ми тврдимо да је противречност демократија vs. аутократија у случају Ирана, али и свим осталим случајевима где се као алтернатива аутократији намеће империјалистичка десуверенизација дате државе и друштва, ипак секундарна у односу на примарну противречност империјализам vs. антиимперијализам/суверенизам.
Дакле, ми не кажемо, попут споменутих марксиста и комуниста, да подела и сукоб демократија vs. аутократија уопште није битна, или да је рђава, антимарксистичка, антикомунистичка, и томе слично. Ми не избегавамо да кажемо да ирански режим јесте био демократски у периоду револуције, али да се касније, како обично бива, бар делом извитоперио у аутократски (у назначеном ширем смислу), и да је то проблем. Али ми такође кажемо да је у овом конкретном контексту то секундарно и подређено питању (анти)империјализма и суверенизма. Недемократски режим Ирана не треба и не сме да буде промењен под ударима држава попут САД и Израела, империјализма и увођењем његове „демократије“. „Демократске“ снаге у Ирану заиста су слуге и агенти империјализма, а аутократија ИР Иран је ипак у служби антиимперијализма/суверенизма.
Подржали бисмо демократске снаге у борби против јасно квислиншког, аутоколонијалног, компрадорског режима, што је кроз историју по правилу било левичарско или свакако (либерално)демократски прогресивно (нпр. борба против Недића, Франка, Пиночеа и других (крипто)фашистичких диктатора који су служили империјализму). Као и у борби против сувереног и суверенистичког, али ипак аутократског режима, под условом да су и те демократске (либералне или социјалистичке) опозиционе снаге такође суверене и суверенистичке.
Вук Бачановић: Армагедон за почетнике – геополитика у режији Трампових марионета
Прозападни либерали превиђају да (либерална) демократија не може лако и брзо да се уведе у државе и друштва са дугом нелибералном традицијом. Они мисле да се томе може и треба прићи на брзака, преко ноћи, па макар уз помоћи бомби САД-а и Израела. Али ми, с друге стране, не мислимо да је увођење демократије, макар либералне, потпуно немогуће или непожељно за дате државе и друштва, већ само да је то један дуг, компликован и напоран историјски пројекат и процес. То значи и да рђави аутократски режим у Ирану треба да замени једино она опција која је истовремено и демократска и антиимперијалистичка/суверенистичка тј. да је само таква промена ваљана. У тој промени могу помагати и неке стране државе и силе, али само ако су демократске или бар (далеко) мање империјалистичке од САД. Ирански народ треба да живи у сувереној, али и демократској држави. Нека се ирански народ некако бори за ту трећу опцију.
Ако не може, па ништа, нек остане под још увек владајућим режимом, што се нас тиче, то је за њега мање зло од „демократије“ коју би донеле тренутно опозиционе снаге уз помоћ САД и Израела. Укратко, док за оне марксисте и комунисте аутократија де факто није проблематична, и треба у целини одбацити појмовни апарат и поделу на демократију и аутократију, што често завршава у фетишизацији, уздизању и слављењу сваке аутократије која је на удару империјализма (тада се она аутоматски претвара у нешто добро, чак и апсолутно добро), ми кажемо да аутократија јесте лоша, али мање лоша од империјализма и по њему скројене „демократије“.
Други проблем који примећујемо код ових марксиста и комуниста је њихово екстремно и недиференцирано антизападњаштво и/или антимодернизам, чиме долазе у велику близину антизападне и антимодерне деснице, па чак и прелазе ту границу у појединим случајевима. Неки међу њима заговарају некакав иранско-исламски, оријенталистички аутоколонијализам. Они не мрзе и не одбацују само западну империјалистичку геополитику, што је сасвим на месту, већ често читаву западну цивилизацију и културу.
Међутим, у својим највишим дометима (филозофија, наука, књижевност, уметност, одређене политичке и правне вредности и институције, чак и нека религиозна учења), западна цивилизација и култура, укључујући Модерну, садржи идеје и вредности које се директно супротстављају западној гео/реал-политици (империјализу, (нео)колонијализму, расизму, (нео)фашизму, (нео)нацизму, итд.), и као такве могу послужити оштрој и бескомпромисној критици и осуди ове гео/реал-политике.
Није нужно да идејно идемо ван западног света или да скончамо у антомодернизму да бисмо критиковали западну политику према другима. Штавише, многе вође и интелектуалци Трећег света и борци против западног империјализма и (нео)колонијализма, често су боравили и образовали се на Западу, и тамо стицали (модерне) идеје и вредности које су им служиле као оруђе критике и борбе против империјалистичког Запада. Стога нам се чини да је екстремно одбацивање целокупне западне цивилизације и културе, и нарочито њене Модерне, неутемељено.
Извесну домаћу историјску паралелу у погледу тематике демократије и суверености видимо у српским устанцима и устаницима на почетку 19. века, који представљају суверенистички и демократски покрет српског народа у Отоманском царству. Видимо то и у партизанском покрету у Народноослободилачкој борби (није случајно да је на грбу СР Србије стајало 1804-1941). Партизани су били трећа опција у односу на нацифашистички империјализам и Краљевину/четнике.
Нацифашисти су оборили недемократски режим Краљевине и окупирали земљу, а онда су у колаборацију с окупатором ушли недићевци, љотићевци, па и четници, једино што су ови последњи истовремено водили и други колосек сарадње са западним савезницима, и гајили наду и очекивање њихове победе и повратка старог недемократског режима Краљевине. Свима њима су се током НОБ-а супротставили партизани као суверенистички и демократски покрет, у смислу социјалистичке демократије која је свакако истинскија демократија од буржоаске, поготово у њеној револуционарној фази. Такође се може наћи сличност са периодом „догађања народа“ и тзв. антибирократске револуције у Србији крајем 80-их година, које је предводио Слободан Милошевић са својим партијским друговима и водећим институцијама и појединцима из свих сфера друштвеног живота. И то је био један суверено-демократски покрет широких народних маса (није случајно да је сличност Милошевића са Карађорђем опевана у песми „Ко то синоћ кроз Тополу прође“ 1990. године).
Типологија и хијерархија поредака у погледу демократије и суверености
Када се до сада речено теоријски уопшти и направи једна типологија и класификација државних поредака, добијамо следећу хијерархију, од најбољег ка најлошијем облику поретка. Као примере наводићемо, између осталог, периоде у историјама Србије и Ирана, да бисмо били ближи тематици текста (наравно, има још примера поред наведених, али не можемо их све споменути). Неки примери вероватно нису сасвим адекватни јер представљају прелазне облике, тако да их по месту у овој типологији треба узети угрубо.
- Суверена демократија (српски устанци, НОБ и период социјалистичке револуције и изградње у првим годинама после рата, „догађање народа“ и „антибирократска револуција“ у Србији крајем 80-их година, Октобарска револуција и прве године социјализма у Русији, Кубанска револуција, Кинеска и Културна револуција, период Исламске револуције, одређени латиноамерички социјалистички пореци, посебно у револуционарним фазама попут нпр. Аљендеовог Чилеа; условно речено, суверена демократија постоји код великих западних држава и сила, у смислу формалне буржоаске демократије, али оне су империјалистичке)
- Суверена аутократија (Стаљин и потоњи совјетски период и лидери до Горбачова, Мао пре и после Културне револуције, Тито током каснијег и већег дела владавине, Милошевић 90-их година, Кастро у каснијем периоду, Лукашенко, Путин, Си, Ким, Садам, Гадафи, Мосадек, каснији Хомеини, Хамнеи, Асад, каснији Чавез, Мадуро итд.)
- Несуверена (буржоаска) демократија (Србија 1903-1914, 1918-1929, 1934-1941, и после 5. октобра 2000. године, мање ЕУ државе и поједини амерички сателити, либерално-демократски Иран евентуално у будућности итд.)
- Несуверена аутократија (Србија у 19. веку под Обреновићима, монарходиктатура краља Александра 1929-1934, Недић и остали квислиншки режими у Другом светском рату, латиноамеричке десне диктатуре, Франко, Иран за време Пахлавија оца и евентуално аутократског сина у будућности, заливски султанати и емирати, Јељцин итд.)
Ово је хијерархијска лествица од најбољих ка најгорим режимима према којој треба одређивати коме дати предност. Следећи њу, видимо да је суверена аутократија боља од несуверене демократије, али од суверене аутократије је боља суверена демократија. Демократија је боља од аутократије и у сувереној и у несувереној држави.
Наравно, ова хијерархија не важи баш у сваком случају. Ситуација се мало компликује када се убаце нпр. фашистичка Италија (Мусолини), нацистичка Немачка (Хитлер) или некадашње источно-комунистичке државе и лидери. Мусолини и Хитлер спадају у суверене аутократије, али би ипак на лествици биле испод несуверених буржоаских демократија ослоњених на САД, Француску и Велику Британију, због монструзности тих режима споља и изнутра. Биле би, тачније, на дну лествице.
Као што би несуверене аутократије источно-комунистичких држава и лидера биле негде између 2 и 3, тј. више од несуверене буржоаске демократије због њиховог социјалистичког садржаја. Другим речима, кад се као параметри додају либерализам, и поготово социјализам vs. фашизам или екстремно десни режими уопште у разним облицима, или социјализам vs. либерализам, процена се усложњава, али се у крајњем ипак може направити.
Закључак
Наш закључак је да су они који не виде нужност суверености и суверенизма (квислинзи, петоколонаши, аутоколонијалисти и слични), као и они који не виде њихову недовољност (већина актуелних суверениста), слепи за већи или мањи део стварности и истине, и свакако неадекватни за комплетну и исправну идејну и политичку позицију.
Прозападни либераши би лагано жртвовали сувереност зарад демократије, остајући зацементирани у несувереној демократији (претпоследњи облик поретка), као што би многи суверенисти олако жртвовали демократију зарад суверености, коначно се задовољавајући само сувереном аутократијом (бољи облик од претходног, али ипак не и најбољи). Зато брине фасцинираност прозападних либераша западном буржоаском демократијом и њихова слепоћа за суверенизам, антиимперијализам и антиколонијализам, као и фасцинираност левих и десних суверениста аутократијом и слепоћа за демократију и демократски социјализам.
Потрудили смо се да, насупрот сировим, ригидним и борнираним, црно-белим поделама и супротностима, на примеру демократије и суверености, креирамо једну комплекснију и квалитетнију синтезу у којој ће бити места и за демократију и за сувереност као најбољи облик поретка, и да посредством хијерархије поредака, осмислимо процењивање у конкретним историјским ситуацијама, тј. како се у њима исправно идејно и политички оријентисати.
У актуелном случају америчко-израелске агресије против ИР Иран, стали смо на позицију његове подршке и одбране, али и остали отворени за његову потенцијалну, а свакако пожељну демократизацију у будућности, али само под условом да је предводе истински суверенистичке снаге.
Извор: Опсег
