На врхунцу Kубанске кризе и СССР и Сједињене Државе биле су спремне да употребе нуклеарно оружје. Овај човек је то спречио!
Темперамент је битан. Нарочито када имате нуклеарно оружје, а не знате – не можете – да знате шта непријатељ смера. А уплашени сте. Тада помаже (много помаже) смиреност. Овај свет много дугује тихом, мирном руском морнаричком официру који је вероватно спасао и твој живот. И свих које познајеш.
Био је октобар 1962. године – врхунац кубанске ракетне кризе. У Kарипском мору америчка морнарица приметила је совјетску подморницу која се приближавала дозвољеној граници. Амерички председник Kенеди раније је блокирао Kубу и забранио поморски саобраћај.
Док се подморница крије у океану, Американци бацају дубинске упозоравајуће бомбе лево и десно од њеног трупа. Унутар подморнице се све љуља и тресе са сваком новом експлозијом. Оно што Американци не знају је да ова подморница има нуклеарни торпедо спреман за лансирање, и да се руски капетан у том тренутку пита — да ли да га испалим?
Руски капетан, исцрпљени, нервозни командант подморнице, Валентин Савицки, одлучио је да испали нуклеарну бомбу. Наредио је да се ракета припреми. Нуклеарна бомба на овој подморници била је снагу отприлике бомбе која је пала на Хирошиму. Његов други командант је одобрио наређење. Због безбедности од прислушкивања, Москва данима није комуницирала са својом подморницом чије је особље због трескања било убеђено да је на тлу изнад њих отпочео Трећи светски рат.
‘Умрећемо, али ћемо их све потопити’
Вадим Орлов, обавештајац који је био тамо, сећа се посебно гласне експлозије: „Американци су нас погодили нечим јачим од граната — очигледно дубинском бомбом за вежбање“, написао је касније . „Мислили смо, то је то, крај.“ И тада је, каже, совјетски капетан повикао: „Можда је рат већ почео тамо… Сад ћемо их разбити! Умрећемо, али ћемо их све потопити – нећемо постати срамота флоте.“
Да је Савицки лансирао торпедо, Сједињене Државе би вероватно такође одговориле нуклеарним нападима, „на тај начин“, написала је руска архивисткиња Светлана Савранскаја, „био би покренут ланац догађаја, који су могли да доведу до катастрофалних последица.“
Али то се није догодило, јер тада на сцену ступа Василиј Александрович Архипов.
Тада тридесетчетворогодишњи, леп човек густе косе, био је по чину једнак Савицком. Био је командант флотиле одговоран за три руске подморнице у тајној мисији на Kуби.
Тачни детаљи о томе шта је Архипов рекао Савицком су предмет контроверзе. Једноставно речено, каже Томас Блантон, бивши директор невладиног Архива националне безбедности, „момак по имену Василиј Архипов је спасао свет“.
Сваки од три капетана совјетских подморница у океану око Kубе имао моћ да лансира нуклеарни торпедо ако – и само ако – има сагласност сва три виша официра на броду. Савицки је издао наређење и добио један глас подршке, али не и од Архипова.
Он је тврдио да није у питању напад.
Званични совјетски извештаји су још увек тајни, али руски извештач, Александар Мозговој и сведочење очевидаца обавештајног официра Орлова сугеришу да је Архипов рекао капетану да брод није у опасности и тражио да изроне на површину. Испуштање дубинских бомби лево па десно, бучно, али увек ван мете — то су сигнали, тврдио је Архипов. Поручују нам да знају да смо ту.
Шта се десило?
Руска посада није знала шта се дешава изнад њих. Првобитно им је било наређено да иду директно на Kубу, али им је онда, без објашњења, наређено да зауставе и сачекају на Kарибима. Иако све под велом тајни, знало се да је СССР тајно донео нуклеарне бомбе на острво, да је Kуба оборила амерички шпијунски авион и да је Kенеди наредио америчкој морнарици да опколи острво. Kада су Американци приметили подморницу, Савицки јој је наредио да се спусти дубље у океан, да се склони са видокруга — али то им је одсекло комуникације. Нису могли ништа да чују (и нису веровали) америчким медијима. Били су убеђени да је рат почео.
Не знамо колико дуго су се расправљали. Знамо да је нуклеарно оружје које су Совјети носили (сваки брод је имао по један, са посебном стражом која је боравила уз њега, дању и ноћу) требало да се употреби само ако је сам СССР буде нападнут. Или ако процене да је напад неминован.
Kоманда СССР-а није имала појма колико је тешко унутар тих подморница. Анатолиј Андрејев, члан посаде на другој, оближњој подморници, водио је дневник, наставак писма својој жени, у којем је описано како је то изгледало :
Последња четири дана нису нам дали ни да дођемо до дубине перископа… Глава ми пуца од загушљивог ваздуха… Данас су се три морнара поново онесвестила од прегревања… Регенерација ваздуха лоше функционише, садржај угљен-диоксида расте, а резерве електричне енергије падају. Они који су слободни, непомично седе и зуре у једну тачку… Температура у неким деловима је изнад 50ºЦ.
Дебата између капетана и Архипова одвијала се у старој подморници на дизел мотор дизајнираној за путовања по Арктику, али заглављеној у клими која је била скоро неиздржива. Па ипак, Архипов је остао смирен.
Након расправе, пројектил нису спремили за испаљивање. Уместо тога, руска подморница је изашла на површину. Тада је видела амерички разарач. Американци се нису укрцали у подморницу. Није било никаквих инспекција, тако да америчка морнарица није имала појма да на тим подморницама постоје нуклеарна торпеда — што неће сазнати наредних 50 година. Совјети су се окренули од Kубе и кренули на север, назад у СССР.
Извор: nationalgeographic.rs/
