Na vrhuncu Kubanske krize i SSSR i Sjedinjene Države bile su spremne da upotrebe nuklearno oružje. Ovaj čovek je to sprečio!
Temperament je bitan. Naročito kada imate nuklearno oružje, a ne znate – ne možete – da znate šta neprijatelj smera. A uplašeni ste. Tada pomaže (mnogo pomaže) smirenost. Ovaj svet mnogo duguje tihom, mirnom ruskom mornaričkom oficiru koji je verovatno spasao i tvoj život. I svih koje poznaješ.
Bio je oktobar 1962. godine – vrhunac kubanske raketne krize. U Karipskom moru američka mornarica primetila je sovjetsku podmornicu koja se približavala dozvoljenoj granici. Američki predsednik Kenedi ranije je blokirao Kubu i zabranio pomorski saobraćaj.
Dok se podmornica krije u okeanu, Amerikanci bacaju dubinske upozoravajuće bombe levo i desno od njenog trupa. Unutar podmornice se sve ljulja i trese sa svakom novom eksplozijom. Ono što Amerikanci ne znaju je da ova podmornica ima nuklearni torpedo spreman za lansiranje, i da se ruski kapetan u tom trenutku pita — da li da ga ispalim?
Ruski kapetan, iscrpljeni, nervozni komandant podmornice, Valentin Savicki, odlučio je da ispali nuklearnu bombu. Naredio je da se raketa pripremi. Nuklearna bomba na ovoj podmornici bila je snagu otprilike bombe koja je pala na Hirošimu. Njegov drugi komandant je odobrio naređenje. Zbog bezbednosti od prisluškivanja, Moskva danima nije komunicirala sa svojom podmornicom čije je osoblje zbog treskanja bilo ubeđeno da je na tlu iznad njih otpočeo Treći svetski rat.
‘Umrećemo, ali ćemo ih sve potopiti’
Vadim Orlov, obaveštajac koji je bio tamo, seća se posebno glasne eksplozije: „Amerikanci su nas pogodili nečim jačim od granata — očigledno dubinskom bombom za vežbanje“, napisao je kasnije . „Mislili smo, to je to, kraj.“ I tada je, kaže, sovjetski kapetan povikao: „Možda je rat već počeo tamo… Sad ćemo ih razbiti! Umrećemo, ali ćemo ih sve potopiti – nećemo postati sramota flote.“
Da je Savicki lansirao torpedo, Sjedinjene Države bi verovatno takođe odgovorile nuklearnim napadima, „na taj način“, napisala je ruska arhivistkinja Svetlana Savranskaja, „bio bi pokrenut lanac događaja, koji su mogli da dovedu do katastrofalnih posledica.“
Ali to se nije dogodilo, jer tada na scenu stupa Vasilij Aleksandrovič Arhipov.
Tada tridesetčetvorogodišnji, lep čovek guste kose, bio je po činu jednak Savickom. Bio je komandant flotile odgovoran za tri ruske podmornice u tajnoj misiji na Kubi.
Tačni detalji o tome šta je Arhipov rekao Savickom su predmet kontroverze. Jednostavno rečeno, kaže Tomas Blanton, bivši direktor nevladinog Arhiva nacionalne bezbednosti, „momak po imenu Vasilij Arhipov je spasao svet“.
Svaki od tri kapetana sovjetskih podmornica u okeanu oko Kube imao moć da lansira nuklearni torpedo ako – i samo ako – ima saglasnost sva tri viša oficira na brodu. Savicki je izdao naređenje i dobio jedan glas podrške, ali ne i od Arhipova.
On je tvrdio da nije u pitanju napad.
Zvanični sovjetski izveštaji su još uvek tajni, ali ruski izveštač, Aleksandar Mozgovoj i svedočenje očevidaca obaveštajnog oficira Orlova sugerišu da je Arhipov rekao kapetanu da brod nije u opasnosti i tražio da izrone na površinu. Ispuštanje dubinskih bombi levo pa desno, bučno, ali uvek van mete — to su signali, tvrdio je Arhipov. Poručuju nam da znaju da smo tu.
Šta se desilo?
Ruska posada nije znala šta se dešava iznad njih. Prvobitno im je bilo naređeno da idu direktno na Kubu, ali im je onda, bez objašnjenja, naređeno da zaustave i sačekaju na Karibima. Iako sve pod velom tajni, znalo se da je SSSR tajno doneo nuklearne bombe na ostrvo, da je Kuba oborila američki špijunski avion i da je Kenedi naredio američkoj mornarici da opkoli ostrvo. Kada su Amerikanci primetili podmornicu, Savicki joj je naredio da se spusti dublje u okean, da se skloni sa vidokruga — ali to im je odseklo komunikacije. Nisu mogli ništa da čuju (i nisu verovali) američkim medijima. Bili su ubeđeni da je rat počeo.
Ne znamo koliko dugo su se raspravljali. Znamo da je nuklearno oružje koje su Sovjeti nosili (svaki brod je imao po jedan, sa posebnom stražom koja je boravila uz njega, danju i noću) trebalo da se upotrebi samo ako je sam SSSR bude napadnut. Ili ako procene da je napad neminovan.
Komanda SSSR-a nije imala pojma koliko je teško unutar tih podmornica. Anatolij Andrejev, član posade na drugoj, obližnjoj podmornici, vodio je dnevnik, nastavak pisma svojoj ženi, u kojem je opisano kako je to izgledalo :
Poslednja četiri dana nisu nam dali ni da dođemo do dubine periskopa… Glava mi puca od zagušljivog vazduha… Danas su se tri mornara ponovo onesvestila od pregrevanja… Regeneracija vazduha loše funkcioniše, sadržaj ugljen-dioksida raste, a rezerve električne energije padaju. Oni koji su slobodni, nepomično sede i zure u jednu tačku… Temperatura u nekim delovima je iznad 50ºC.
Debata između kapetana i Arhipova odvijala se u staroj podmornici na dizel motor dizajniranoj za putovanja po Arktiku, ali zaglavljenoj u klimi koja je bila skoro neizdrživa. Pa ipak, Arhipov je ostao smiren.
Nakon rasprave, projektil nisu spremili za ispaljivanje. Umesto toga, ruska podmornica je izašla na površinu. Tada je videla američki razarač. Amerikanci se nisu ukrcali u podmornicu. Nije bilo nikakvih inspekcija, tako da američka mornarica nije imala pojma da na tim podmornicama postoje nuklearna torpeda — što neće saznati narednih 50 godina. Sovjeti su se okrenuli od Kube i krenuli na sever, nazad u SSSR.
Izvor: nationalgeographic.rs/
