Када је Тарковски 1965. са колегама студентима снимио адаптацију Хемингвејеве кратке приче, био је то први случај да је неки совјетски филм снимљен по неком делу са Запада
Надалеко познат као један од најутицајнијих уметника XX века, совјетски аутор Андреј Тарковски заувек је променио филм. Kроз своје незаборавне експерименте са филмским медијем, Тарковски је ушао дубље у фундаментални однос филма, времена и простора него било који други филмски стваралац пре њега. Истражујући универзалне теме као што су уметнички процес, памц́ење и духовност, филмови Тарковског постали су истакнути део светског канона.
Током своје каријере, овај високо цењени редитељ је снимио свега неколико филмова, али сваки од њих се сматра ремек-делом. У распону од дубоко личног Огледала до свеобухватног, величанственог Сталкера, Тарковски се бавио жанровима као што су научна фантастика, аутофикција и историјска драма. Међутим, да ли сте знали да је руски редитељ започео своју филмску каријеру окушавши се у америчком ноир-у?
Иако може изгледати мало чудно, Тарковски је баш то урадио док је студирао на Институту за кинематографију Герасимов. Убице (Ubiytsy), који сада важи за његов први редитељски пројекат, адаптација је истоимене кратке приче Ернеста Хемингвеја. Ако вам име звучи познато, то је зато што је већ постојала веома запажена адаптација ове приче – са Бертом Ланкастером и Авом Гарднер у главним улогама – и пре него што се Тарковски окушао у режији.
Тарковски је направио своју верзију Убица уз помоћ колега студената Марике Бејку и Александра Гордона, поделивши наративну структуру (приче, прим. прев.) на три дела. Наравно, Тарковски није правилно пренео јединствено маричку атмосферу параноје, али је овај редитељ у настајању већ показивао знаке поседовања јединственог приступа филмском језику. Према Гордону, Тарковски је показао урођено разумевање визуелне граматике.
Током једног интервјуа, Гордон се присетио: „Институт је имао врло мало реквизита. Све смо донели од куће, од родбине и пријатеља. Сећам се да је Андреј донео округли зидни сат и бакину малу торбицу за Шукшина. У студију института смо направили амерички бар (нешто што се сматрало симболом изопачености) са флашама са страним етикетама. Био је то велики догађај у институту; ученици су долазили на сет у обиласке са водичем.”
Гордон, који је на крају постао зет Тарковског, додао је: „Поделили смо причу на три дела. Био сам задужен за сцену са боксером Шукшином. Главна сцена је у кафићу где су убице, који су носили црне мантиле, капе и рукавице, чекале своју жртву. Андреј и Марика су то урадили, али је Андреј дефинитивно био главни. Тарковски је био озбиљан по питању свог посла, али у исто време и весео. Дао је студентима камере, Алварезу и Рибину, довољно времена да добро подесе светло. Правио је дуге паузе, стварао много напетости у тим паузама и захтевао да глумци буду природни.”
Иако се Тарковски никада није на прави начин упустио у ноир, његова интерпретација Убица неизбежно ће натерати публику да се запита како би изгледале редитељеве замисли у вези са ноир-ом да им се дало довољно простора. Иако је жанр добио своју форму у контексту совјетске паралелне кинематографије, било би фасцинантно видети како су експерименти Тарковског са временом интереаговали са веома специфичним оквиром филма ноир у једном веома детаљном филму.
Извор: faroutmagazine.co.uk
Текст: Swapnil Dhruv Bose
Превод: Danilo Lučić/glif.rs
