О личности и карактеру Петра II Петровића Његоша сведочења су, поред осталих, у својим књигама оставили његови савременици Вук Врчевић и Милорад Медаковић. Из њихових књига „Живот Петра Петровића Његоша“ (1870) и „П. П. Његош, посљедњи владајући владика црногорски“ (1882)
Како је Његош из штуца погађао наранче
…Сјутрадан (у Котору) навезе се владика на пароброд (за Спљет). Владика носаше са собом и свој штуц, са којијем он радо гађаше биљегу и имаше тако добро око – ђе нанесе тамо и погоди. Мало се налазаше Црногораца, који боље гађаше од њега. Вјештину стријељања показиваше он и на пароброду: баци му се наранча колико се може више у висину, а он опали из штуца и зрном погоди наранчу.
Сви путници, што су на пароброду, радо гледаху на владику, на господара црногорског и сваки желијаше, да што проговори са владиком – он опет не одбијаше никог, већ се са свакијем радо разговараше, али му је најмилије било разговарати се са људима од знања и науке.
На пароброду бјеше међу осталијема и свештеника и богослова латинске вјере, који приступаху к њему и разговараху се ш њиме о свему. А кад би му ови примјетили, да су и они Славени и да дишу за славенство и ако су латинске вјере; а владика хитро на то одговори: „Сви смо ми браћа – и – брат је мио ма он које вјере био.“
Владика својијем владањем, кретањем и своијем говором бјеше у стању да очара људе, па да их поведе за собом куд гођ хоће. Владика представљаше Црногорце тако, да су они, који не познаваху Црну Гору и Црногорце, мислили да су и највећи и најљепши људи у свијету…“
(М. Медаковић)
Извор: РТС
