Samo slepi poklonici slučaja mogu da tvrde kako se Kosta Bulatović slučajno upokojio na Blagovesti 2023. godine
Hronika najavljene predaje 12.
Na Blagovesti ove godine, dok je navodni zaštitnik Srba sa Kosova i Metohije primio navodne predstavnike tog naroda i „popustio pred njihovim argumentima“ (!), u Danilovgradu, tužnim izgnanikom upokoji se Kosta Bulatović, vođa narodnog otpora protiv zuluma na Kosovu iz osamdesetih godina prošlog veka. O Bulatovićevom pokretu, dosta se pisalo, naročito od hrvatskih publicista, u želji da se tom Pokretu pripiše odgovornost za raspad Jugoslavije. Jedna važna epizoda iz nastojanja da se u rešavanje položaja Srba na Kosovu uključi i komunistički vrh tadašnje „uže Srbije“ i da se, istovremeno, probudi srpska javnost na tu temu, pre svega protestima u Beogradu, vezana je za hapšenje Koste Bulatovića i kasnije dolazak kosovopoljskih Srba u Beograd, na Blagovesti 1986. godine. Sticajem okolnosti i potpisani je bio svedok dela tih događaja i ovde će izneti svoja sećanja, tada „starijeg maloletnika“, učenika trećeg razreda gimnazije. No, da bi se dobila slika predstavljanja tih događaja u ondašnjim srpskim medijima, koja ni do danas nije bitnije dopunjena, ekstenzivno ću citirati članak Aleksandra Tijanića u NIN-u, br. 1841, od 13. aprila 1986. godine. Tijanić, docniji medijski savetnik svih srpskih predsednika i opozicionara, imao je u to doba i posebnu ulogu u održavanju komunikacije između čelnika srbijanske i kosovske partije, Ivana Stambolića i Azema Vlasija.
Aleksandar Tijanić: Dijalog o iskušenjima
Šta je pokrenulo protesnu akciju u Kosovu Polju i kako se ona odvijala. Neposredno obraćanje narodu, uvažavanje njegovog nezadovoljstva – ta pomalo zaboravljena obaveza rukovodilaca sprečila je da ovaj skup zapliva u opasne vode
Bila je to rutinska akcija za već prekaljene kosovske milicionere. Njih jedanaest – šest u uniformi, pet u civilu, sa četiri automobila – privelo je prošle srede, bez otpora, Kostu Bulatovića, inženjera agroekonomije iz Kosova Polja „zbog osnovane sumnje da je načinio krivično delo neprijateljske propagande (član 133).“ Sve što se nakon toga dogodilo – nije bilo rutinske prirode.
Naime, Radoje Spasić, zemljoradnik iz Velike Hoče, kraj Orahovca, uhapšen nešto ranije istog dana (isti član Krivičnog zakona) priznao je da „materijal neprijateljske sadržine“, nađen u njegovoj kući, potiče od Bulatovića. O samom događaju meštani Hoče ćute kao zaliveni i samo „pretpostavljaju“ kako se radi o foto-kopijama „apela srpskom narodu“, nekim peticijama i pismima penzionisanog pukovnika Filipovića iz Beograda, koji već desetak godina vodi svoj privatni rat šaljući neverovatan broj pisama najvišem državnim i partijskim rukovodstvima, novinskim urednicima i skupštinskim delegatima, zahtevajući uvođenje „vanrednog stanja i vojnu upravu na Kosovu“.
Spisak zaplenjenih stvari rekonstruisan na osnovu izjava najverovatnije je nepotpun u oba slučaja. Svedoci tvrde da su, pred dvojicom građana kako to zakon i nalaže, iz kuće Bulatovića organi odneli: nekoliko knjiga o Kosovu (autori – Batrić Jovanović, Dimitrije Bogdanović…), „kosovsku“ peticiju beogradskih intelektualaca, nekoliko fotokopija potpisa peticije „2011“, pismeni protest zbog prebijanja najmlađeg Šarića (jedina srpska porodica u selu kraj Đakovice), pismo-zahvalnicu patrijarha Germana zbog priloga od 50 hiljada dinara za obnovu nekog crnogorskog manastira i, naravno, nekoliko pisama penzionera Filipovića. (…)
Pošto je akcija odvođenja izvedena dosta bučno, oko kuće u Kosovu Polju počelo je okupljanje ljudi koji su na taj način formirali grudvu lavine koja je, u svom konačnom efektu, razlog svog neposrednog okupljanja pretvorila samo u povod za nešto ozbiljnije i značajnije no što je protest zbog hapšenja čoveka koji je poznat kao jedan od „animatora zbijanja nacionalnih redova“.
Od ranog jutra pa do večeri sledećeg dana masa je neprekidno rasla. Obližnji sokaci bili su zakrčeni automobilima (mnoge registracije van Prištine), kuća prepuna rođaka i novinara. Naokolo je kružila nova peticija sa samo jednom rečenicom – „Hapšenje Koste Bulatovića je hapšenje svih nas.“
(Dalje, Tijanić opisuje kako su rukovodici, kasnije čuvene, XVII mesne zajednice, bili, kako je napisao, „demokratski izviždani“ kada su čitali saopštenje Okružnog suda iz Prizrena. Od tada do dolaska Ivana Stambolića u Kosovo Polje, niko od zvaničnika se nije usuđivao da izađe pred masu. Dramatičnost situacije, pod navodnicima piše Tijanić: „samoniklog bunta“, pojačavala je okolnost da nije bilo uličnog osvetljenja, iako je Kosovo Polje udaljeno samo tri kilometra od Obilića sa njegovim termoelektranama. U toku noći rešeno je da se jedna delegacija uputi Dušanu Čkrebiću, predsedniku Predsedništva Srbije, a druga u Pokrajinski komitet u Prištini, obe sa samo jednim zahtevom: oslobađanje Bulatovića. Iz Pokrajinskog komiteta, Kolj Široka je nagovestio mogućnost „ubrzanja istrage i mogućnosti da se pritvoreni brani sa slobode.“ Takođe, ponudio je okupljenim Srbima da pozovu bilo kog saveznog, republičkog ili pokrajinskog funkcionera u Kosovo Polje da im se obrati. „Ubedljivom većinom“, piše Tijanić,“na najneposrednijim izborima ovog proleća, pobedio je Ivan Stambolić, predsednik CK SK Srbije“.
Sledeći dan, petak, 4.4, započeo je pričama među narodom o tome da je hapšenje tempirano za 2. april dan Prizrenske lige i najžešćih separatističkih demonstracija 1981. Postavljano je i pitanje zašto za slučaj nije bilo zaduženo tužilaštvo u Prištini, već u Prizrenu; govorilo se da je Bulatović prebijen u zatvoru…
Onda je Tijanić stupio u akciju:
„Pošto je Prizren udaljen samo sat vožnje od epicentra događaja, a takvim pričama je nekoliko stotina okupljenih od ranog jutra elektriziralo atmosferu, NIN-ov novinar je, izražavajući zdravu skepsu, seo u kola i zajedno sa foto-reporterom odveo Bulatovićevu kćerku do istražnog zatvora.“ Tamo je, pretpostavljate, sve prošlo ne može bolje biti (ostala je i jedna fotografija Koste Bulatovića sa lisicama na rukama i ćerkom i milicionerom u istražnom zatvoru), pa su umirujuće vesti ohladile atmosferu u Kosovu Polju. A to je itekako bilo potrebno jer se oko 18 sati tu skupilo, po Tijanićevoj proceni, više od pet hiljada ljudi. Počelo je skandiranje „hoćemo slobodu!“, i „svi, svi…“, sa značenjem ako ovako ostane svi ćemo se odmah iseliti sa Kosova. Starina Boža Marković iz Batusa pozvao je da se u ponedeljak krene za Beograd. U zbinjavima te večeri, Tijanićeve oči skeniraju publiku:
„Pažljivom posmatraču nisu mogli izmaći neki ljudi, koji su, kao mravi, neprestano cirkulisali kroz masu i nepogrešivo najavljivali novinarima šta će se dogoditi u sledećem trenutku. S druge strane, bilo je isto toliko nekih drugih ljudi koji su foto-aparatima i video-kamerom slikali sve i svakoga, mada niko od prisutnih novinara nije znao iz koje su redakcije pomenute ,kolege’.“
Sledeće večeri, u subotu, pred masom se pojavio narodni heroj Uroš Bulatović (Kostin rođak) koji je narod pozvao da se raziđe, dajući mu garanciju (neka mu pljunu na obraz ako ne bude tako), da će Kosta doći kući za dva sata. „Pokazalo se da su narodni heroji, kao i uvek, bili u pravu“, piše Tijanić, „nešto pre 22 sata, Kosta Bulatović je izašao iz kola SUP-a i praćen skandiranjem ušao je u kuću. Prisutne je samo zamolio da ,ako vole Jugoslaviju i žele dobro njegovoj porodici neka se raziđu i ne idu u Beograd’.“
Međutim, Srbi sa Kosova su se organizovali sa ranije prognanim rođacima koji su živeli na teritoriji „uže Srbije“ i spremali su se da se njih dvadeset hiljada okupi pred Skupštinom u Beogradu. Onom ko je živeo u to doba ne treba objašnjavati koliko bi takav skup predstavljao nelagodni izazov za režim. Zato je u nedelju u Kosovo Polje došao tada prvi čovek partije, a i države, Srbije, Ivan Stambolić. Dešavanja su nalikovala na mnogo poznatiji nastup koji je Slobodan Milošević imao godinu dana kasnije na istoj sceni. Započelo je susretom pokrajinskih funkcionera i Ivana Stambolića sa odabranom publikom („političkim aktivom“) u Domu kulture u Kosovu Polju. Iznosile su se priče o nasilju u svakodnevnom životu, a veća masa okupljenog naroda, čekala je na ishod sastanka ispred Doma kulture.
Azem Vlasi je rekao da poznaje većinu govornika na skupu, da su to „dobri i lojalni građani, dobri radnici“ i da se njihove žalbe ne smeju shvatiti olako. Ali, kakav će trag u istoriji ostaviti ljudi koji olako popuštaju iredenti i odlaze da žive drugde, navodno u miru, a zna se da mira ne može biti nigde dok postoji iredenta. Kako ćemo, dodao je, ako odu Srbi i Crnogorci, da ostanemo ovde sami, progresivni Albanci komunisti: „Ne priznajem teoriju – sve su to Albanci, oni će lako naći zajednički jezik i nagoditi se međusobno“.
Ivan Stambolić je „vidno potresen“ uzviknuo:
„Dalje ruke od Kosova i Jugoslavije, jer nema te cene koje nismo kadri platiti za njih!“
Potom je, mimo protokola, izašao pred narod okupljen ispred Doma kulture i obratio mu se. Ta vrsta „neposredne komunikacije“ bila je sasvim izuzetna u uznapredovalom „samoupravnom socijalizmu“ sa njegovim „delegatskim sistemom“. Poenta Stambolićevog govora bila je da je „ovde (na Kosovu) pravo mesto gde se vaši problemi mogu stvarno rešiti. Svako drugo je pogrešno mesto. Ne tražite to drugo mesto i ne idite od vaših pragova. Ne dajte da vas neko manipuliše. Ne dajte da neko na vašem opravdanom nezadovoljstvu pokuša da sprovede svoju zlu nameru, svoje opasne namere po sve nas.“ Drugim rečima, savezni vrh (opet taj Dolanc) mi je naložio da vas ne pustim u Beograd.
***
Ipak, uz mnogo muke, Kosovopoljci su vozom došli u Beograd u rano jutro, u ponedeljak, na Blagovesti 1986. Te noći ih je na železničkoj i autobuskoj stanici čekala velika masa rođaka koja je pristizala iz drugih krajeva Srbije. Kako je policija uspela da ih skloni do jutra ne znam, nisam tome svedočio. Ali sam dočekao sa drugom, i kasnije kumom, Draganom Ve Ignjatovićem (1968 -2008), Kosovopoljce predvođene Božom Markovićem iz Batusa na peronu železničke stanice koji je bio „pokrivena“ fino odevenim muškarcima, kojima su iz sakoa „zvrckale“ motorole. Plašili smo se da nas „drugovi“ ne privedu, a nismo imali ni lične karte. Ohrabriše nas Kosovci koji su odmah po izlasku iz voza počeli da skandiraju: „Hoćemo slobodu!“, „Idemo na Skupštinu!“ Bile su to prve opozicione parole koje sam čuo u životu. Ispred železničke stanice bili su parkirani autobusi kojima je vlast htela da ih preveze, da ne dozvoli mešanje sa Beograđanima. Nešto dalje stajala su dva vodena topa za razbijanje demonstracija.
U autobuse su prvi ušli Aleksandar Tijanić i urednica TV-dnevnika, Gordana Suša. Za njima krenuše neke umorne bake. Ostali su počeli da uzvikuju: idemo peške, idemo peške, došli smo da nas vide! Policija popusti i pusti masu da se kreće, ali ne ka Skupštini, već putem Starog mosta ka Sava centru. Kum i ja krenuli smo sa njima, ali kako su povremeno agenti u civilu upadali među protestante izvodeći iz mase pojedince za koje su pretpostavljali (znali?) da ne pripadaju grupi koja je doputovala, kretali smo se malo sa strane uz vrh kolone. Tako sam, nedostojan, ostao ovekovečen na legendarnoj fotografiji Tomislava Peterneka sa Starog mosta, novoj Seobi Čarnojevića.
Kosovce je u Sava centru primio Lazar Mojsov sa drugim funkcionerima. Usledila je petočasovna priča o raznim zlostavljanjima, koja je kasnije i objavljena.
Vuk Žugić, urednik kulturnih programa Sava centra, svedočio je da se tog dana tu zatekao i Đorđe Balašević. Sve vreme je slušao izlaganja Kosovaca i potom napisao Ne lomite mi bagrenje.
Tako je Kosta Bulatović, krstonosac kosovski, bio i blagovesnik Kosovskog zaveta.
Aleksandar Živković
