Пише: Марија Маловић
Када причамо о градовима, најчешће свако говори из свог угла. Урбанисти говоре о плановима, саобраћајци о протоцима, инвеститори о квадратима, еколози о зеленилу, родитељи о свакодневном сналажењу, а педагози најчешће остају „у својој зони“, као да је њихово место резервисано само за вртић и школу. Управо ту је проблем, јер је питање уређивања града и те како и педагошко питање.
То не значи да педагогија треба да колонизује „туђе“ теме. Значи нешто друго: да без педагошке перспективе не можемо разумети какве услове за одрастање, као друштво, стварамо. А ако не разумемо какве услове за одрастање стварамо, онда не разумемо ни какво друштво градимо.
Отуда и потреба за ширим помаком парадигме, који савремени научни и стручни увиди већ јасно намећу: да град не треба посматрати као збир одвојених сектора и функционалних зона, већ као сложену мрежу односа људи, институција, материјала, простора, технологија, правила, дискурса и свакодневних пракси.
Из те перспективе, град не постоји као неутрална позорница на којој се касније „дешавају“ живот, породица, детињство и васпитање. Град све ово активно производи, односно обликује. Другим речима: питање како изгледа један парк, где су вртићи и школе смештени, да ли дете може пешке да стигне до школе, да ли између зграда постоји отворен простор, да ли је јавни простор доступан или комерцијализован (…) све су то истовремено и просторна, и друштвено-политичка, и педагошка питања.
Град васпитава, иако се тако не представља
Град васпитава и онда када се нико не позива на васпитање и онда када нико не планира васпитне утицаје. Град усмерава где деца могу да буду и каква искуства могу да имају. Одређује с ким могу да се сретну. Омогућава или ограничава самосталност. Шаље поруке о томе шта је дозвољено, пожељно, ризично, забрањено… На крају, утиче и на слику о детету: да ли је дете неко ко учествује, истражује и изражава се на себи својствен начин или неко кога треба стално водити и држати под контролом.
Зато питање града не смемо препустити логици „свако ради свој посао“. Управо је таква фрагментација и довела до тога да имамо нове саобраћајнице, профитабилне парцеле, „безбедоносне“ стандарде и атрактивне садржаје, а истовремено све дисфункционалнији живот у граду. Ако се свако држи само своје групе, свог узраста и свог ресора, добијамо и град састављен од зона: зоне за куповину, зоне за вожњу, зоне за становање, зоне за децу, зоне за забаву… Али детињство се не дешава у зонама. Живот се не одвија секторски.
Детињство не чине само вртић, стан и понеко игралиште. Чине га могућности за кретање, одласке, доласке и упознавање простора. Чине га сусрети, осећај припадања и присуство у заједници. Чине га отворени и неструктурирани простори на којима се може играти, дружити, истраживати, замишљати и импровизовати. Чини га додир са природом, променом, неизвесношћу и живим светом. Чине га и прилике за дететово аутентично делање: да буде какво јесте а не само какво се очекује да буде и да се изражава на себи својствен начин а не само онако како се захтева, односно намеће. Чини га искуство у ком може нешто да се проба, смисли, промени, освоји, разуме.
Када ово имамо у виду, постаје јасније да проблем савременог града није само у томе што је „ружан“, загушен или неплански развијан. Проблем је у томе што такав град урушава богату текстуру детињства, односно сужава хоризонте детињства.
Зашто правимо библиотеке: Одломак из књиге „Сентиментално васпитање“
Како савремени град сужава хоризонте детињства
Савремени град сужава хоризонте детињства на више повезаних начина: ограничава слободу кретања и просторну аутономију, па се дете све мање креће само, истражује и непосредно упознаје град; брише неструктуриране просторе и замењује их просторима који имају намену; удаљава дете од природе, замењујући земљу, воду, дрвеће, промену и живи свет уређеним, контролисаним и стерилним амбијентима; зонира и издваја децу из заједничког живота града, додељујући им „њихова“ места док се остатак града планира за друге кориснике; институционализује и комерцијализује детињство, тако да игра, боравак, кретање и дружење постају организовани, временски ограничени, вођени од стране одраслих и све више повезани са потрошњом.
Ово није само прича о простору. То је прича о обрасцима живота које простор производи која отвара важна педагошка питања.
Ако у животу у граду преовладавају контрола и надзор, има ли простора за развој самосталности, агенсности и аутономије? Ако су кретање и боравак унапред задати и вођени, има ли простора за проактивност, сналажљивост и самопоуздање? Ако нестају отворени и неструктурирани простори, има ли простора за радозналост, креативност, имагинацију и иновативност? Ако се дете удаљава од природе, промене и неизвесности, има ли простора за резилијентност и учење кроз искуство? Ако су деца издвојена из заједничког живота града, има ли простора за сарадњу, припадање и грађанску одговорност? Ако свакодневицом управљају готови садржаји и логика потрошње, има ли простора за иницијативу, заједничко делање и осећај да је могуће допринети?
Зато је важно да не останемо на фрази да град „утиче“ на децу. Он много конкретније од тога обликује шта дете свакодневно „вежба“ и живи: самосталност или послушност, иницијативу или уклапање, заједништво или издвојеност, грађанску одговорност или потрошачке навике…
У том смислу, простор није само физички оквир. Он је и педагошка порука.
Шта то значи за породице и заједницу
Савремени град мења и породичну свакодневицу. Породице постају логистичари детињства, а слободно време организациони напор. Где се иде, како се стиже, шта је безбедно, шта је доступно, шта је скупо, где има хлада, где има места, где дете сме да буде, где „није за децу“… све то постаје део свакодневне исцрпљујуће микрологистике. Заједница истовремено губи децу као видљиве чланове јавног живота (како онда да разумемо децу и нове генерације, ако су невидљиви?), јавни простор губи друштвену и међугенерацијску функцију (и тиме продубљује генерацијски јаз), а град постаје мање заједнички, а више фрагментисан и потрошачки.
Другим речима, град који није добар за децу није нарочито добар ни за живот.
Ранко Рајковић: Отворена хвала традиционалном васпитању и образовању
Градови у Србијикао огледало глобалног тренда и локалног кашњења
У градовима у Србији препознајемо глобални тренд сужавања детињства у урбаним срединама али истовремено и пример нашег локалног кашњења у препознавању проблема. Док се у неким земљама већ деценијама преиспитује логика стерилних, декларативно безбедних и типизованих игралишта, код нас она и даље наступа као знак напретка. Док се другде озбиљно проблематизује близина садржаја попут кладионица местима где деца често бораве и пролазе, код нас је то питање углавном сведено на прописе које се најчешће занемарују.
Док би вртићи, као места на којима многа деца проводе велики део свакодневице, морали да надокнађују оно што град ускраћује код нас се прети рушењем вртића са великим двориштем и природним амбијентом, док се нови често планирају без озбиљног дворишта или као депаданси уклопљени у стамбено-пословне објекте. У свим већим гадовима у Србији се јасно види колико скупо кошта када питање одрастања препустимо логици сектора, пројеката и краткорочних интереса.
Док се у многим градовима одустаје од идеје да комерцијални ентеријери могу надоместити јавни живот, код нас тржни центри и играонице остају замена за трг, улицу, парк, комшилук и заједницу. Ова места популаран су избор зато што представљају ретка места која су затворена, климатизована, предвидива, контролисана и „безбедна“. Проблем није ни у родитељима ни у деци. Проблем је у онима који обликују град тако да је у њему јавни живот мање доступан, мање удобан и мање подржавајући од комерцијалног ентеријера. То је озбиљан друштвени пораз: не зато што људи одлазе у тржне центре и играонице, него зато што град све мање нуди ишта што би им било стварна алтернатива.
Сличну логику показује и идеја акваријума у парку Ушће у Београду: уместо да парк буде место сусрета са природом, променом, светлом, сенком, водом и животом града, он се третира као локација за још један атрактивни и посредовани садржај. Парадокс је тим већи што се све то представља као нешто „за породице“, „за децу“ и „за квалитет живота“. Као и толико пута до сада, оно што се нуди као садржај за децу ради против њиховог најбољег интереса: уместо више природе, добијамо природу у излогу; уместо више јавног простора, још један пројекат; уместо више живота, више спектакла.
Зашто мора другачије – ка граду по мери детета
Овде више није довољно рећи да би „било лепо“ да град буде бољи за децу. Мора другачије, јер парадигма из које се град разуме као збир одвојених функција, зона и интереса производи лоше услове и за одрастање и за заједнички живот. Ако деци свакодневно нудимо више надзора него самосталности, више готових садржаја него отворених могућности, више потрошње него заједничког делања и више уклапања него утицаја, онда озбиљно угрожавамо развој оних диспозиција и капацитета који су важни за учење, заједнички живот и успешно функционисање кроз живот: самосталности, радозналости, креативности, агенсности, проактивности, резилијентности, сарадње и грађанске одговорности. Тиме не угрожавамо само квалитет детињства, већ и садашњост и будућност друштва у целини.
Не можемо деци у једном дискурсу говорити да желимо да буду иновативна, активна и одговорна, а истовремено им градом свакодневно поручивати да се крећу уз дозволу, користе готове садржаје, троше, ћуте и уклапају се.
Зато град по мери детета не треба разумети као уску тему за родитеље и педагоге нити као техничку категорију из урбанистичких докумената. То је питање града по мери детета, по мери човека, по мери живота, по мери заједнице.
Такав град није град „дечјих зона“. То је град у коме је игра добродошла и ван игралишта, у коме је дететов јединствени начин изражавања препознат као вредан а не као антисоцијално понашање. Град у коме се деца безбедније и самосталније крећу. Град у коме постоје отворени, вишезначни и неструктуирани простори. Град који децу не измешта из заједнице, него их укључује у њу. Град који чува јавни карактер простора важних за свакодневни живот. Град који укључује децу и породице у промишљање простора.
То је и најважнији разлог због ког је питање уређења града суштински и педагошко питање. Не зато што град треба да „васпитава“ у неком патерналистичком смислу, него зато што већ васпитава, само је питање какву слику о себи и о свету, односно какве односе и какве могућности у њему производи.
А тренутно производи град по мери профита, а не по мери живота.
Марија Маловић је запослена на Факултету педагошких наука у Јагодини Универзитета у Крагујевцу, а докторирала је на Филозофском факултету Универзитета у Београду на теми „Педагошки потенцијали игралишта у граду за децу предшколског узраста”. У свом истраживачком раду бави се детињством у контексту савременог града, педагошким потенцијалима простора, комерцијализацијом детињства и могућностима учешћа деце у простору и заједници.
Извор: Машина
