Пише: Иван Ђорђевић
Не постоји познавалац фудбала у Србији који није био изненађен када је чуо да се Предраг Мијатовић враћа у Партизан. Какав интерес има човек који је водио славни Реал, и тренутно води безбрижан живот у Мадриду, да дође у клуб којем прокишњавају свлачионице, било је прво питање овдашње јавности навикнуте на интриге и теорије завере.
Предраг Мијатовић у великом интервјуу за НИН даје одговор на то питање, али и на многа друга – од тога у каквом је односу са председником Србије Александром Вучићем и зашто је реаговао на увреде навијача упућене њему, преко тога због чега мисли да Партизан нипошто не сме да заврши у рукама једног човека, до тога да ли га и даље мучи она пречка у Тулузу коју је погодио из пенала против Холандије на Мундијалу 1998. године.
И раније сте добијали позиве да се вратите у Партизан и преузмете неку од функција, али сте увек одбијали. Зашто сте баш сада одлучили да прихватите?
Зато што је Партизану у овом тренутку неопходна помоћ свих нас који имамо искуство у фудбалској индустрији и свих нас којима је Партизан помогао. Истина је да се моје име раније много пута помињало кроз могућност повратка у клуб, али тада нисам желео да долазим у нешто у шта не верујем сто одсто. У животу желим да започињем приче у којима имам аутономију да кажем и урадим оно што мислим. Не кажем да то тада нисам имао, али сада сам потпуно сигуран да имам.
Ко вас је први позвао, како су текли ти преговори, да ли је било неких посебних услова и питања?
Први који је са мном контактирао јесте мој велики пријатељ и бивши саиграч Гордан Петрић. То се десило пре неколико месеци, Гордан је добио информације да су могуће промене у клубу, имао је неколико идеја и касније је договорен састанак мене и Расима Љајића, који је био искрен и отворен. Моје кључно питање је – да ли ћемо имати аутономију да доносимо непопуларне одлуке? Јер кад је криза, онда се морају доносити непопуларне одлуке. Добио сам позитиван одговор и пристао сам. Ушао сам у све врло емотивно, са великом жељом и енергијом, јер волим Партизан. Видећемо колико ће то да траје и шта ћемо урадити, ја сам оптимиста и верујем да ћемо успети.
Ипак, многи су се одмах запитали откуд Мијатовић сад овде, мора да има неки скривени интерес. Човек који долази из Мадрида, има угодан живот, био је директор Реала, који му је мотив да дође у клуб у којем прокишњавају свлачионице. Како одговарате на те сумње у ваш искрени мотив?
Немам ни времена, ни воље да убеђујем људе из каквих сам побуда дошао овде. Једино што могу да кажем јесте да нисам дошао из личних интереса. Рекао сам одмах мом најближем сараднику Данку Лазовићу да ми од овога не треба да очекујемо никакву финансијску корист, већ да смо ту да вратимо Партизану оно што је он нама дао. Ја не живим у Србији, немам српски пасош, немам послове овде, ја сам држављанин Шпаније, некакав Шпанац, мада наравно то нисам. Прича да имам интересе не пије воду, али нећу да се правдам. Имам одређене године, пословно искуство и потребу да увек кажем и радим оно што мислим знајући да то неће свима да се свиди.
Највећи утисак од вашег доласка изазвала је изјава да вам је „мука од увреда на рачун председника Александра Вучића“ које сте чули на трибинама током прве утакмице на којој сте били, против Чукаричког. Колико сте уопште упознати о том сукобу између навијача и њега?
Када сам на првом обраћању пре утакмице позвао на уједињење свих партизановаца како би се помогло клубу, то је прошло феноменално и ја сам тада осетио неке емоције за које сам мислио да су у мени већ потрошене. И онда сам на утакмици чуо то скандирање које нема никакве везе са фудбалом, Партизаном, посебно не са уједињењем свих у клубу које сам помињао. И то ми је јако засметало. Нисам хтео одмах да реагујем, него сам желео да се распитам зашто је то тако. И онда сам сазнао да ту постоји једна групица људи која ту долази и са неким другим идејама осим навијања. То је, колико знам, све почело од неке утакмице репрезентације, када је неки, не могу да га назовем ни навијач, искочио испред камере и повикао „Вучићу, педеру“. Тако је ваљда све то кренуло. То је ненормално, неваспитано, то не треба да постоји. Вучић је председник државе, то значи да вређајући њега, вређате и државу. Осим тога, он је нечији супруг, отац, син… Знам да су многи после тога што сам рекао помислили „шта нам овај сад соли памет“, али суштина је у томе да ћу ја увек, у свакој ситуацији да кажем оно што мислим, свиђало се то некоме или не. И ако треба сутра мени да певају некакву песмицу, немам са тим проблем и неће ме то удаљити од свог циља.
Део ваше каријере је и промашени пенал за репрезентацију на Светском првенству у Француској против Холандије у Тулузу. Колико вас прогони та пречка?
И дан-данас ме мучи. Ево, сад кад помињемо ту пречку, као што за гол у финалу Лиге шампиона имам ту позитивну вибрацију, знам да сам урадио нешто велико, тако овде имам тај жал, ту муку – Боже, да сам дао тај гол, тај пенал, можда бисмо остварили историјски успех, а можда и не бисмо. Можда бисмо примили три гола. Али ме и даље мучи, ево сад ме мучи, али шта ћу.
Ипак, искреност понекад може да буде погрешно схваћена, неће вам помоћи да убедите навијаче да немате никакав скривени интерес?
Како да се борим против тога што нису сви задовољни мноме? Ни као играча ме нису сви волели, па шта да радим, важно је да ме већина разуме. Када сам дошао, прво су се питали чиме ли се он бави, па су чекирали да ли имам неке послове у Србији, а када су видели да немам, прешли су на то да имам некакав линк са Вучићем.
Када смо код Вучића, да ли сте се уопште упознали са њим?
Ја човека не познајем, видео сам га два пута у животу. Упознали смо се на манифестацији Спортске игре младих мог пријатеља Здравка Марића. Ја сам амбасадор тамо, па смо се срели, „добар дан, добар дан“, и то је било то.
Нисте причали уопште са њим ни после вашег повратка у Партизан?
Не. Али ако се то буде десило, и то ћете знати. Немам намеру да кријем, нема тајни, то је нормално. Али, понављам, оно што је ненормално јесте да ако се деси нешто што не ваља, да ја ћутим. Па најбоље да ћу да ћутим. Онда ће с правом неко да ме пита: „Што си дошао ако ћеш да ћутиш? Не радиш ништа, чекаш да неко други донесе одлуку, значи наставиш оно што су радили и пре тебе“? Ја не могу тако да функционишем, имам скоро 56 година и не могу да се мењам. Ако сам дошао у клуб у тренутку када се урушио у свим сферама и ако немам никакав интерес, бизнис, ако ја само треба да будем ја, онда ја морам да будем оно што јесам. Уколико то неко проба да ми одузме, па ми сугерише „немој то, немој ово“, онда ја морам да одем. А ја не желим да одем.
Управо са тим проблемом се пре вас суочила још једна легенда нашег фудбала, Немања Видић. И њему су говорили „немој то, немој ово“, посебно када је причао о корупцији, намештеним утакмицама на које УЕФА упозорава, па су га практично натерали да оде. Да ли сте причали са њим пре повратка у Партизан?
Са Видићем нисам разговарао на ту тему. Када је он био у том процесу, ми смо се срели на једној манифестацији, питао сам га које су му намере, он ми се није жалио на проблеме. Новинари су ме једном питали да ли подржавам његов повратак у наш фудбал и ја сам наравно рекао да подржавам бивше спортисте који ће да допринесу нечем бољем. То су после искористили да кажу – Мијатовић подржава Видића. Искрено, ја се нисам бавио питањем корупције у фудбалу, јер то тренутно није мој фокус.
Откако сте дошли, инсистирате на томе да није време за поређења са Црвеном звездом. Ипак, успех Партизана се мери у односу на Звезду, то нећете моћи да избегнете. Једно од незадовољстава навијача Партизана је мишљење да је Звезда већ дуго фаворизована. Слажете ли се с тим и ако се слажете, како ћете против тога да се борите?
Ми тренутно нити треба, нити можемо, нити је логично да се бавимо било чиме осим нама самима. Имаћемо ми времена да се бавимо Звездом и урбаним легендама о њеном фаворизовању. Ми морамо да будемо ривали, не непријатељи. Ја не делим људе на звездаше и партизановце, не зовем људе на рођендане и славе по том принципу, имам кумове звездаше. Нормално је и логично било и да се видим са Звезданом Терзићем, знамо се тридесет година, он је дуго ту, има искуства. На моју иницијативу смо се видели. Ми морамо да разговарамо, јер у српском фудбалу се спремају озбиљне реформе, суђење и лига ће бити другачији, све ће бити другачије, не зато што то желимо Вучић, Терзић или ја, већ зато што то налаже УЕФА. Фудбал се мења, еволуција игре је константна… И ту више неће бити места за приче „они су фаворизовани, ми нисмо“. Уморан сам од тих прича да је стално неко против нас и да су увек други криви.
Ипак, то је будућност, а садашњост је таква да је дуг Партизана 60 милиона евра, да је буџет три пута мањи од Звездиног, са тенденцијом смањења. Како мислите да решите тај проблем?
Ми смо привремени орган, до формирања нове скупштине клуба, и наш задатак је да детектујемо проблеме. Али ми имамо могућност и да одлучујемо и договор је да то и радимо. Дубоко смо у томе, али је решавање проблема спор процес. Први потез је да свако у свом сегменту изврши систематизацију, па се смањују плате, па су неки људи који су имали велике плате, а нису се појављивали у клубу добили отказ. То су непопуларни потези, али тиме ми показујемо да нешто радимо. На тај начин ћемо уштедети неки новац. Свестан сам да већ у јануару морамо да доведемо нека појачања, али како ћемо када немамо новца? Значи, морам да уложим свој кредибилитет и убедим људе из других клубова да ми дају своје играче, који тамо не играју редовно, на позајмицу. И то је само једна етапа, јер ми морамо да радимо по етапама, па кад прођемо једну етапу у јуну, да видимо где смо и да онда одлучимо како даље.
Говорите о етапама, а шта је решење на дуже стазе? Шта је трајно решење? Можда приватизација или некакав систем „социоса“ као у Реалу или је идеја да све остане као сада – мало помаже држава, мало бизнисмени, легенде?
Овај модел по којем сада функционише Партизан, да се бира скупштина клуба, застарео је. То је превазиђен начин бирања руководства. Модел „социоса“ који постоји у Реалу и Барселони је исто тако превазиђен. Имате и модел потпуне приватизације, као у Енглеској, али питање је колико је и то добро. Колико је добро да један велики клуб буде у рукама једног човека? Моје мишљење је да једна велика институција као што је Партизан, или Реал, свеједно, не треба да дође у руке једног човека, јер никад не знате какве су му намере. Зато ја увек помињем модел Бајерна као најбољи, то је склоп групе људи који клуб заједно воде као компанију. И ту се зна ко колико власништва сме да има, па ће то да заинтересује и „Дојч телеком“ и „Фолксваген“ и „Амазон“ и „Нетфликс“. Али када причамо о Партизану, суштина је да га поставимо на здраве ноге, па да онда видимо у ком правцу ће то да иде. Јер све и да се сада појави неки богати инвестициони фонд који би хтео да купи клуб, не би могао, јер ми немамо законски модел по којем то може да се уради.
Јово Вуковић: Први страни фудбалери у Партизану: Ђиа и Лиу, репрезентативци Кине и љубимци „гробара“
Шта су конкретно те здраве ноге, када ћете рећи да сте поставили клуб на њих и да је ваша мисија успела?
Кад је спортски сегмент у питању, циљ је да Партизан буде екипа која ће поново бити достојан ривал нашем највећем ривалу, Црвеној звезди, да се не догоди више да буду тако супериорни у односу на нас као у претходном дербију. Па затим да им узмемо примат, будемо шампиони и пласирамо се у Лигу шампиона. Тамо нас, на пример, чека 40 милиона евра само за једно учешће, а то су две трећине нашег дуга. Али за то је најпре потребан стабилан клуб који може да се такмичи.
Каква ће бити трансфер политика клуба? Сведоци смо да играчи одлазе из Србије већ после неколико утакмица, под изговором да њихова цена тада достиже врхунац. То је можда добра тржишна логика, али да ли је фудбалска?
Ни Звезда ни Партизан немају амбицију да њихови играчи целу каријеру проведу у Србији, нити то играчи желе. Шта ће ми играч који жели да целу каријеру проведе у Партизану? Сви клубови на свету су продавци, само су Реал и још неколико највећих клубова купци. И ми морамо тако да се понашамо. Ако играч дође у Партизан са 18 година, уђе у први тим, а Партизан игра Лигу шампиона и он ту експлодира, па боже драги, наравно да ћемо га продати. И Барселона би продала Јамала да није Барселона, да није клуб који купује, а не продаје играче, да је Валенсија или Виљареал. Наш посао је да правимо играче и пласирамо их даље и да то буде наш имиџ.
Били сте најбољи играч Европе („Сребрна лопта“ иза Бразилца Роналда) и директор гиганта какав је Реал. Шта сматрате већим достигнућем?
Све је то некако проткано, повезано, зависи од животних етапа. Када сам отишао у Валенсију 1993, били смо под ембаргом, нисам играо ни за репрезентацију, ни у Европи за клуб. Они нису знали кога доводе, питали су ме на којој позицији играм. А ја сам овде био неки капитен, носио сам неку шарену трачицу, фризуру, то је био мој имиџ. И онда одем у Валенсију и схватим шта је реалност. Тако да мерило наше важности нисмо ми сами, већ нас увек мере други. Бити фудбалер је најлепши посао на свету, а када још себе дигнете на виши ниво, па постанете утицајни, постављате трендове, то је онда свеукупан успех. Имао сам дивне моменте, гол за европску титулу Реала после 32 године, али сећам се и када сам постао директор Реала да је преда мном био посао да променим целу генерацију, а последњи трансфер ми је био довођење Кристијана Роналда. Али о томе мало ко прича.
То јесте нормалан пут за клубове, али није баш увек нормалан пут за фудбалере, па имамо пример играча који је из Лучана отишао у Манчестер сити, тамо га послали на позајмицу у другу белгијску лигу, а сада игра у Бачкој Тополи?
Ево, објаснићу то једним хипотетичким примером – замислите играмо Лигу шампиона и имамо у тиму суперталентованог клинца за кога знамо да ће да оде. Јави нам се за њега Реал, понуди новац. Шта да радимо? Ја могу да упозорим његове родитеље, менаџере да можда за његов развој није идеално да одмах оде у Реал, али ако они то желе, то је њихова одлука. Не бих оптуживао клуб зато што га је продао, јер то је пословна политика, тај новац може после да се уложи у друге играче, у академију, суштина је у процени играча и његове породице шта је за њега најбоље.
Ни ви нисте отишли одмах у Реал, већ сте играли прво три године у Партизану, па у Валенсији, па тек онда у Мадриду?
Одличан пример. Биле су то деведесете, много компликоване године, имао сам три понуде – Атлетико из Мадрида, Јувентус и Валенсија. Партизан би ме продао свима. Атлетико је нудио да због санкција ништа не плати Партизану, па сам ту опцију одбацио. Нисам хтео да ме прати лоша карма. Што се тиче Јувентуса, када сам видео ко тамо игра, упитао сам се кад ћу ја тамо добити шансу. И тако сам изабрао Валенсију, коју сам најмање познавао. Знао сам да је то шпанска лига, која ме је привлачила и да је тамо играо мој идол Марио Кемпес. Али суштина је у томе да сам имао могућност да бирам шта је најбоље за мене.
Сада су друга времена, играче продају и за 200 милиона евра, плаћени су и по 30-40 милиона годишње. Да ли је то нормално, вреди ли то тих пара?
Слажем се, то је потпуно ненормално. Како може неки млади играч да остане нормалан поред толиког новца. Надам се да ће и УЕФА да иде ка томе да та луда свест спласне. Јер то није добро ни за играче, ни за клубове, ни за кога… Али са друге стране, са аспекта бизниса, фудбал је друштвени феномен, а друштво је такво да се брзо умара од свега, и од фудбалских и од филмских звезда и сви траже нешто ново. Па зашто Реал онда не би то искористио и неког свог играча продао Манчестер ситију, који има пара, за 250 милиона евра. Ипак, верујем да се иде у правцу да се то доведе у ред.
Репрезентација Србије се пласирала на два велика такмичења, али тамо није остварила запажене резултате. Успех или неуспех?
Као што знате, Драган Стојковић Пикси и ја смо велики пријатељи, играли смо заједно и потпуно је логично да имамо добар однос, да се чујемо и да разговарамо о фудбалу. И ја морам да кажем да је он направио велики успех кад је репрезентација у питању. Зашто то кажем? Зато што је успео да на два велика такмичења Србија буде присутна. И мислим да је то најважнија и најреалнија ствар. Наш проблем је био што смо ми направили нереалну атмосферу због победе над Португалом да ћемо на том Светском првенству бити најмање у четвртфиналу. Бога ми сам чуо коментаре и да ћемо бити најмање у полуфиналу. Али ми смо почели те квалификације са два бода која није требало да буду наша, ако се сећате оног гола Роналда који није признат, а ушла лопта оволико. Нисмо направили добро анализу. То није урадио ни Бразил, којег нигде нема последњих година. Нема Италије која се није ни квалификовала. То би исто било као да Партизан из ове позиције уђе у Лигу шампиона и онда дође неко и каже како је реално да је освојимо.
Наши играчи се и даље добро котирају у Европи, али увек их је пратила та прича о балканском менталитету. Ви сте, са друге стране, важили за неког ко је сасвим супротног карактера. Да ли нам је тај менталитет проблем, не само у фудбалу?
Искрено, мислим да није. Зашто? Зато што није проблем менталитет, него свест. Морамо да се модернизујемо, да схватимо да није све наше најбоље. Ствар менталитета јесте да нас у нашој земљи мрзи да радимо неке ствари, али када одемо у иностранство онда смо најбољи, најбржи, сви нас воле. Нашег човека је овде срамота да узме лопату у руке, али када оде у иностранство он је најбољи копач. Рецимо, у Шпанији су увек на најбољем гласу били Аргентинци и играчи са Балкана. Бразилци су атрактивни, али не можеш увек да им верујеш. Чувени шпански тренер Луис Арагонес је увек за наше играче говорио – са њима знаш на чему си, гладни су успеха, концентрисани, талентовани. Дакле, није менталитет проблем, он је супер, ми смо храбри, здрави, страсни – него свест.
Ваш пут је специфичан. Рођени сте Подгоричанин, Црногорац, афирмисали сте се у Србији и сада сте се вратили у Београд, а славу сте стекли у Шпанији, са породицом живите у Мадриду. И делује да вам никада није било битно ко је одакле?
Најпре, ја сам потпуно оперисан од било каквог национализма. Чак и када су током ратова неке моје колеге користиле национализам за добијање поена, ја сам био неутралан, јер сам веровао да треба да ценим људе искључиво из личног искуства. Када нас је НАТО бомбардовао, изашао сам испред амбасаде у Мадриду да протестујем, јер је то била неправда и нешто ненормално. Али када је током ратова репрезентација Хрватске дошла у Валенсију да игра против Шпаније, ја само отишао у хотел да се поздравим са Шукером, Јарнијем и Бобаном, својим другарима из репрезентације са којима сам постао првак света у Чилеу. То ми је тада било жестоко замерено, био сам издајник. Али то сам ја. Највише ме нервира кад ми неко каже „немој то да кажеш“ или „немој то да радиш“. То је резултат страха, а ја страха немам. Нисам га имао ни тада, а немам га ни сада када сам се вратио у Партизан.
Извор: НИН
