Пише: Милован Урван
Одлуком Андрије Мандића уклоњена је из скупштинске зграде застава која има некакве везе са Ранком Кривокапићем (нијесам испратио какве тачно). На њено мјесто постављено је једно монументално платно Петра Лубарде. Очекивано, око тога се одмах подигла граја, те се још једном сасвим небитна тема винула на пиједестал кључних питања и проблема.
Ну, добро. Имало би и то смисла, када главне галамџије не би, истодобно, били и главни скрнавитељи заставе. Уз обиље других примјера, о томе говори некакво, скоро хистерично, качење заставе по огради Цетињског манастира. Бог да опрости, иако није елегантно поређење, то најприје наликује „запишавању територије“.
Схватате, потпуно је свеједно ко то чини и са којом заставом, када се већ ради о најприземнијој злоупотреби државних симбола. Том масовном и маничним потребом да се застава пободе или окачи гдје год неко мисли да треба, једино се уништава достојанство саме заставе.
Другим ријечима, умјесто да се користи у за то предвиђене, а законом и другим протоколима прописане потребе, застава постаје инструмент масовне производње и масовне конзумације, попут оне најповршније литературе, која благодарећи томе што је шунд, постаје бестселер, лако штиво за ментално и емотивно варање.
Када се ово има на уму, онда разуман човјек не може а да се на запита како то да једна ефемерна рокада Андрије Мандића јесте, а ово масовно хистерисање са заставом није етички грије или правни деликт!?
П. С. У међувремену је Андрија Мандић наложио да се предметна застава врати у скупштински хол, али не на исто мјесто гдје је била, већ ближе кабинетима ДПС-а и ПЕС-а. То ће, ваљда, ових дана бити још једна насушна медијска и друштвено-политичка тема.