Ухапшен је Саша Чађеновић, специјални тужилац и десна рука Миливоја Катнића, како рече премијер Абазовић. О тандему који је „гиљотинирао” десетине невиних људи ће се тек говорити.
Присјетимо се само оних мученика из „државног удара”, старих, болесних, обезнањених… Људи које су, на правди Бога, држани мјесецима, неки и годинама у Спужу. И све је било тако очигледно, силна патња, вапаји, сузе и бол невиног човјека. Упркос свему, тандем Катнић – Чађеновић је ревносно и бездушно испуњавао програм „државног удара”. Они су, на уништавању њихових живота, покушали да се домогну крајњег циља – да осуде политичке лидере ДФ-а, добију западне аплаузе у борби против „руског малигног утицаја”, али и да коначно легитимишу изборни инжењеринг 2016. када су акцију сузбијања наводне терористичке пријетње спровели на сам изборни дан.
Кључно питање је како трагом нечовјечних и незаконитих поступака двојца Катнић – Чађеновић доћи до формалне кривичне одговорности врха њиховог „коамндног ланца”. На самом врху је наравно, Мило Ђукановић. Непосредно потчињени, Зоран Лазовић, био је оперативна веза између политичких циљева, али не само политичких, Мила Ђукановића и тужилачких поступања Миливоја Катнића. Дакле, Лазовић је трансформисао жеље свог налогодавца у конкретне полицијске и тужилачке радње које је спроводио бивши главни специјални тужилац. И његов помоћник, дакако. Зато је суштински важно питање је како формално доказати ту околност, с обзиром на то да је вјероватноћа да ће Лазовић свједочити о тој вези јако мала.
С друге стране, Катнић би у одређеним околностима и могао да укаже на неке елементе „командног ланца”, прије свега у покушају да се отресе најтежих инкриминација о злоупотреби свог положаја. Међутим, у том суровом свијету који су и сами марљиво градили добиће очекивани, брутални и безосјећајни одговор Ђукановића.
„Никад нисам ни покушао да утичем на поступке бившег специјалног тужиоца, јер бих тиме грубо прекорачио своја уставна овлашћења. Поред тога, то свакако не би имало никаквог ефекта, јер је он по мојим сазнањима, потпуно аутономно и независно доносио све своје одлуке.”
Има ли у претодном пасусу довољно цинизма за уобичајену, очекивану „изјаву” Мила Ђукановића? Да, толико му она личи, да му можемо унапријед препустити ауторска права. Управо зато, треба добро да размисле Катнић, Чађеновић, а богами и (посебно) Лазовић. Ко зна с колико страна све ове покренуте истраге могу доћи до њих, а углавном зато што су годинама (неформално) испуњавали захтјевне и опасне задатке великог шефа. И учинили га прилично (формално) недодирљивим. Нека им судбина неких других са којима се Ђукановић без трептаја савјести „опростио” у претходном периоду буде озбиљна опомена.
Милија Тодоровић
