Несагледива трагедија уранијумске сетве НАТО пакта
Од агресије НАТО пакта на Савезну Републику Југославију протекло је 23 године. Сваког пролећа од те трагичне 1999. године српска јавност се подсјећа хронологије и описа тих трагичних дешавања. Рат, по многим параметрима јединствен у дотадашњој историји ратовања, ове године наилази на бројна подсјећања свјетске јавности, правилно га упоређујући са актуелним збивањима у несрећној Украјини. Правилно – пошто ће и епилог херојске битке нашег народа против 19 земаља предвођених САД-ом, моћи да се сагледа тек по окончању руске специјалне операције у Украјини.
О рату 1999. године је објављен велики број научних радова из бројних научних дисциплина, од војне доктрине до екологије.
Међутим, број страдалих ни до данас није утврђен. Не само зато што су владе у Београду и Подгорици пазиле да се не замјере моћним земљама агресора, које су у међувремену постале „пријатељске“, већ и због континуитета страдања које траје до данашњих дана, а трајаће још дуго у будућности.
Зато ће и овај текст бити само још један у низу покушаја да представимо посљедице ратних разарања које је Запад учинио нашем народу, а до пуне истине о трагедији која нас је задесила биће потребна политичка воља наших власти, али и архива бројних међународних институција.
Страдање нашег народа ћемо сагледати кроз три фазе: директна ратна страдања од оружаних дејстава, постратна страдања Срба отетих на територији Косова и Метохије и кроз епидемију канцерогених обољења услед загађења животне средине.
Ратна страдања
Службене информације постратних београдских влада варирају у бројкама, али се оквирно своде на погибију око хиљаду припадника војске и полиције и најмање 2500 цивила. Рањено је 5100 војника и полицајаца и око шест хиљада цивила. Жртве су страдале од НАТО бомби и од дејства терористичких формација на Косову и Метохији.
Тако се наставила традиција, по нас трагичног, 20. вијека да се жртве нашег народа у ратовима вођеним током његовог трајања, никад неће прецизно утврдити. Само у једном вијеку наш народ је дао преко три милиона жртава, а лицитирање са бројем страдалих и покушаји минимизирања црног биланса, неће у догледно вријеме бити заустављено.
Трговина органима
Доласком међународних снага (КФОР) и администрације УН-а у јужну српску покрајину, отпочео је парадоксални период који је дефинисан као окончање рата и почетак „мира“.
У том и таквом „миру“, нетрагом је нестало више од хиљаду становника покрајине, од којих је тек око половина пронађена на разним локацијама широм покрајине, али за судбину више стотина невољника ни данас се не зна ништа.
Срби који су одлучили да остану на својим огњиштима, умјесто да се повуку из покрајине са војском и полицијом, препуштени су на милост и немилост приватним бандама Хашима Тачија, Рамуша Харадинаја и других вођа терориста. Почели су да ничу приватни затвори, од подрума стамбених зграда по Приштини, до приватних фабричких погона гдје су заточени Срби радили као робови, звјерски мучени и убијани.
Они најздравији су превожени на посебне локације, гдје су им вађени органи у импровизованим клиникама и одатле слати широм свијета.
Број жртава лова на Србе такође варира од извора до извора, а по подацима Фонда за хуманитарно право, организације која је позната по глорификацији српских злочина, утврђено је поименично како је од 15. јуна 1999, па до краја 2000. године, отето 1257 људи.
Већина њих је, по извјештајима међународних институција, завршило у бизнису трговине органима, о чему постоји швајцарског извјестиоца Дика Мартија, као и свједочење бивше тужитељке Хашког трибунала Карле Дел Понте, али и бројних других (Хозе Пабло Барајбар, Мајкл Монтгомери, Клинт Вилијамсон…).
Као организатори овог злочина у тим извјештајима означени су лидери косовско-метохијских Албанаца Хашим Тачи, Рамуш Харадинај, Агим Чеку и многи други. Одлучујући материјални докази нађени на сјеверу Албаније, нестали су из архива УН-ових институција којима су послате. Њемачки истражитељи су додатно „загубили“ више стотина узорака ДНК-а породица безгробних жртава, а неки кључни свједоци су мистериозно умрли или нестали. Тужилац Мајк Монтгомери је потврдио да су докази о трговини органима доспјели у Хашки суд – уништени! Све то говори, да правда за српске невине жртве неће скорије бити постигнута.
Црногорске институције званично потражују 39 својих грађана, страдалих у догађајима на КиМ. Незванично, по подацима Удружења породице несталих – потражује се 82 лица нестала у ратним и поратним сукобима на КиМ. Црногорска власт о томе доследно ћути.
Уранијумска жетва
По подацима медицинских институција Србије у тој држави је 2020. године од последица канцера преминуло нешто више од 20 хиљада грађана. Институције црногорског здравства су званично објавиле да је у истој години у Црној Гори преминуло 1700 особа од посљедица ове болести.
Јавност је недавно циљано узбуњивана бројем обољелих и умрлих од посљедица пандемије КОВИД-19, свакодневно објављујући тај број као „ударну“ информацију, без појашњења ријетких опаски да су људи умирали и од здравствених тегоба друге природе. Свакако обдукције и следствени систематични љекарски извјештаји о смрти наших суграђана током трајања пандемије нису обављани, по досадашњој пракси, што је велики дио јавности довео у сумњу око стварних чињеница.
Замислимо следећи почетак Дневника РТС-а и РТЦГ-а који би почео следећом информацијом: „У Србији је данас умрло 55 особа од канцера, док је у Црној Гори преминуло 5 особа од ове болести“!
И тако сваког дана.
Дуго јавност није могла добити збирне податке о порасту канцерогених обољења, што упућује на њихово намјерно сакривање.
Канцери у изузетно малом проценту, чак испод 10 одсто, настају као последица генетских фактора. У већини случајева рак је посљедица нездраве животне средине и начина живота.
Подаци Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић- Батут“ објављени прошле године показали су да је у последњих десетак година број оболелих од леукемија и лимфома у Србији повећан за 110 одсто, док је број умрих од ових болести повећан за 180 одсто. У Црној Гори још нису публиковани подаци, али није потребно убјеђивати икога да здравствени систем није кадар да се избори са повећаним бројем обољелих.
УН су сакриле од јавности извјештај шефа Мисије за просторни план Бакарија Конте, у којем се наводи да је НАТО током бомбардовања бацио на нас десетине тона осиромашеног уранијума. Извјештај објашњава да су НАТО снаге извршиле бомбардовање у вријеме сетве, а извршено је загађење ваздуха, земље и воде, што је изазвало стравичне посљедице у ланцу исхране, које ће трајати још много генерација. Објављени су само дјелови овог извјештаја, захваљујући независном америчком новинару Роберту Џејмсу Парсонсу.
Осим уранијума у НАТО пројектилима су пронађени америцијум, нептунијум, плутонијум, технецијум…
„Наши амерички савезници“ су „о једном трошку“ уништавали војне и цивилне циљеве у СРЈ, али и ослобађали своје депое радиоактивног материјала из својих нуклеарних постројења и трајно нам уништили животну средину вишетонским радиоактивним садржајем који неће нестати хиљадама година.
И овог пролећа се треба подсјетити на последице страховитог рата 1999. године.
Све док не сазнамо пуну истину о размјерама катаклизме која нас је задесила и не добијемо бар извињење САД-а и других НАТО земаља, народ Србије и Црне Горе ће сматрати ово стањем окупације, а не сарадње како нам се лицемјерно поручује.
Горан Ћетковић
