Ко је макар два пута озбиљно прелистао „Вијести“, једном када су биле партијски билтен ДПС-а и други пут сада, када су наручени критичар истог ДПС-а, неће имати проблема да разумије концепцију овог листа, односно пословни резон власника новине Мишка Перовића и његовог главног кербера за егзекуцију, клипана осредњих могућности Жељка Ивановића.
Јасна је ту рачуница, ко не прича нашу причу, па да и посредно зарађујемо на њему, или неће да даје рекет има да га провучемо кроз нашу прљаву машину, односно кроз насловницу и текстове плаво-црне одшампотине коју издајемо.
Кад неко пређе пут од власника новине који је своју насловну страну носио у удбашки кафе „Гранд“ Милану Роћену на одобрење; па до тога да се посљедњих неколико година неукима покушава представити као првоборац демократије и првокритичар ДПС-а, тај је прешао дуг и округао пут. У том кругу може да стане свашта – читав један Жељко Ивановић, приде и надимак МУ.
И када би, рецимо, Миливоје Катнић, или како га овај буздован зове Мурињо, само овлаш прелистао имовинске картоне њега и његових пајтоса из концерна; или да прелиста новине из времена најжешће трговине на берзи акцијама наших, кроз ваучерску приватизацију опљачканих предузећа и текстове о томе, могао би лако посумњати, и не би то била удаљена сумња, да су овај и његови компањони волшебно, онако миловски и дрипачки, намакли макар по неколико стотина хиљада еура. А ако би се ту мало озбиљније загребло у непокретну и имовину породице, браће и сестара, било би ту милиона највише послије њима узорне „прве фамилије“.
Е, ето тај и такав Жељко, као свако просто и убого чељаде које када се засити и докопа великих пара помисли да је чудо, да све зна и умије, и да и Светоме Петру може сасути у брк све што му падне на ум, сад држи банак свима у Црној Гори и региону.
И такав Жељко са зоо надимком изађе одважно међу људе и окрене ноздрве к сунцу ко ован-угич о Илину дану и прти улицом као да је исписник, ни мање ни више него Рада Томова. А оно обични нус производ и продукт тродеценијске владавине његовог господара Мила.
И сад да се ико разуман чуди што тај облик живота има слободе да бљује и пљује на кога год стигне ко се не крсти пред његовим новчаником.
Несрећни Жељко, не чуди ме што ти кевћеш пут његове светости патријарха Порфирија. Из твоје визуре то је и природно и очекивано. Овај коме љубе руку, они који су прочитали више књига него што си ти видио зелених новчаница, свој је живот, немјерљиво вриједнији од твога, поклонио вјери у Бога и добру сваког чељадета на земљи, па и твога, убоги. Ти си, насупрот њему, сав свој сироти живот, малу моћ и своју велику грамзивост, посветио само свом задњем крају. Због тога је природно да ти њега не разумијеш. Поклоник корита не конта сокола.
Једнако ти, иако немам њихов благослов, у њихово име опраштам и јед који усмјераваш ка митрополиту Јоаникију. Како неко ко није могао да контролише саливацију пред Милом може разумјети Порфирија и Јоаникија? Како некога кога једино омами мирис какве заогњене отаве, као тебе и твоје авлијанере Брана и Срдана, може дотаћи мирис тамјана и свјетлост жишка? Некоме је жижак у срцу, а вама у новчанику, или цигари.
Много ти је у свијету гада, говорио је Селимовић. Али, гдје ја тебе мучим са тим кад си ти мијешао Маркса и Хераклита, мој новнинару фабрички из „Дакића“.
Мирко Пламенац
