Пишчад – то су писци у покушају. Писци који никад не стасају и сазрену у пристојне и праве ауторе.
То су они што пабирче некаква штива, саберу их у свезак и зову то књигом.
И они такви, злосрећни и неостварени, морају од нечега да живе.
Обично се прикрпеље каквој власти или неком пословном или криминалном кругу и за њихов интерес кифћу, да би им ови давали за живот и штампање свезака њихових текстова.
Онда им ови још и купе по метар тих свезака који онда чаме, обично у полицама државних канцеларија или дневним собама “нове елите“, личећи на књиге, које нико не чита.
Има ту међу нама једно такво пишче које посљедње двије деценије живи од позиције авлијанера.
Упечатљиво је по одважности срицања и саопштавања општих мјеста и по томе што посљедње двије деценије труни и мути јавни простор својом бистрином и неријетко говором мржње.
И за то добија, годинама, паре из наше – државне касе, плату коју може да сања универзитетски професор.
Оно је (оно није средњи род – оно је просто оно, не оно што сте прво помислили, него Оно) било савјетник некадашњег предсједника парламента. Оног Ранка, што неки дан џогираше на Цетињу, што је вазда био на „правој“ страни историје.
На страни на којој се једино и могла патриотски закучити пензија од 2.000 еура.
То је оно што је туговало што се није активирала подметнута експлозивна направа у пуној спортској дворани „Борик“ у Бањалуци.
То је оно што у једном тексту, говорећи о професору Николи Кољевићу, једном од највећих шекспиролога Балкана и несрећном политичком актеру из деведесетих, каже „он је био потпредсједник онога што је починило геноцид“.
Тако оно зове Републику Српску.
Е, оно је сад остало без плате. И шта му је остало да буде осим бесплатни (без плате) патриота.
Добија оно нешто као бакшиш за превоз и бурек, али нема редовно примање од којег може купити и какву трањицу или ђе, са себи равнима, попити кафу.
Оно је сад у позицији да се бори за голи опстанак.
Кад не знаш ништа конкретно да радиш, а ти изађи пред народ и трућај нешто о држави и историји и озбиљно си у опасности да ти повјерују и да те изаберу за свог представника.
То сада чини ова медијска појава. Оно неки дан у семантичкој и интелектуалној оскудици претвори Цетињане у Конане и поче да им маше својим прстом, препоручујући се ваљда за њиховог представника.
А шта ће друго догодине да раде и остала пишчад која су била иза њега онај дан на бини пред Конанима.
Зато су се онолико раскокодакали јер ће се испразнити државне јасле и онда се мора тражити друго корито. Отуда та језичка варијација корито – комите.
Само ће на муци бити оно ако се са истом грозничавом причом и скромном снагом за гласове Цетињана буде борио са Вељовићем.
Неће му бити лако. Много је и Цетињанима два Конана. А и Вељовић је, ипак, доктор наука.
Заборавих да му негдје уметнем име. Вјерујем да ће довољна бити само слика
