Piščad – to su pisci u pokušaju. Pisci koji nikad ne stasaju i sazrenu u pristojne i prave autore.
To su oni što pabirče nekakva štiva, saberu ih u svezak i zovu to knjigom.
I oni takvi, zlosrećni i neostvareni, moraju od nečega da žive.
Obično se prikrpelje kakvoj vlasti ili nekom poslovnom ili kriminalnom krugu i za njihov interes kifću, da bi im ovi davali za život i štampanje svezaka njihovih tekstova.
Onda im ovi još i kupe po metar tih svezaka koji onda čame, obično u policama državnih kancelarija ili dnevnim sobama “nove elite“, ličeći na knjige, koje niko ne čita.
Ima tu među nama jedno takvo pišče koje posljednje dvije decenije živi od pozicije avlijanera.
Upečatljivo je po odvažnosti sricanja i saopštavanja opštih mjesta i po tome što posljednje dvije decenije truni i muti javni prostor svojom bistrinom i nerijetko govorom mržnje.
I za to dobija, godinama, pare iz naše – državne kase, platu koju može da sanja univerzitetski profesor.
Ono je (ono nije srednji rod – ono je prosto ono, ne ono što ste prvo pomislili, nego Ono) bilo savjetnik nekadašnjeg predsjednika parlamenta. Onog Ranka, što neki dan džogiraše na Cetinju, što je vazda bio na „pravoj“ strani istorije.
Na strani na kojoj se jedino i mogla patriotski zakučiti penzija od 2.000 eura.
To je ono što je tugovalo što se nije aktivirala podmetnuta eksplozivna naprava u punoj sportskoj dvorani „Borik“ u Banjaluci.
To je ono što u jednom tekstu, govoreći o profesoru Nikoli Koljeviću, jednom od najvećih šekspirologa Balkana i nesrećnom političkom akteru iz devedesetih, kaže „on je bio potpredsjednik onoga što je počinilo genocid“.
Tako ono zove Republiku Srpsku.
E, ono je sad ostalo bez plate. I šta mu je ostalo da bude osim besplatni (bez plate) patriota.
Dobija ono nešto kao bakšiš za prevoz i burek, ali nema redovno primanje od kojeg može kupiti i kakvu tranjicu ili đe, sa sebi ravnima, popiti kafu.
Ono je sad u poziciji da se bori za goli opstanak.
Kad ne znaš ništa konkretno da radiš, a ti izađi pred narod i trućaj nešto o državi i istoriji i ozbiljno si u opasnosti da ti povjeruju i da te izaberu za svog predstavnika.
To sada čini ova medijska pojava. Ono neki dan u semantičkoj i intelektualnoj oskudici pretvori Cetinjane u Konane i poče da im maše svojim prstom, preporučujući se valjda za njihovog predstavnika.
A šta će drugo dogodine da rade i ostala piščad koja su bila iza njega onaj dan na bini pred Konanima.
Zato su se onoliko raskokodakali jer će se isprazniti državne jasle i onda se mora tražiti drugo korito. Otuda ta jezička varijacija korito – komite.
Samo će na muci biti ono ako se sa istom grozničavom pričom i skromnom snagom za glasove Cetinjana bude borio sa Veljovićem.
Neće mu biti lako. Mnogo je i Cetinjanima dva Konana. A i Veljović je, ipak, doktor nauka.
Zaboravih da mu negdje umetnem ime. Vjerujem da će dovoljna biti samo slika
