Пише: Бобан Каровић
Могло би се можда данима расправљати о томе да ли се Југославија, с протоком времена, превише идеализује. Око нечега, међутим, нема дилеме – та земља је у одређеним областима држала квалитет и оставила за историју вредан материјал. У музици, на пример. И баш зато је нимало једноставан посао правити спискове најбољих плоча, албума, песама… Тога се пак прихватио рок новинар Душко Антонић, па је својевремено (заједно са Данилом Штрпцем) објавио књигу „YU 100 – најбољи албуми југословенске рок и поп музике“, потом је урадио књигу „Како (ни)је пропао рокенрол у Србији“, која садржи избор „100 најбољих српских албума од распада СФРЈ“, а недавно је светлост дана угледао и његов нови подухват – књига „YU 100 – најбоље ЕП плоче“, с поднасловом „Пионирке/пионири југословенског поп-рока“.
Списак најбољих ЕП плоча је састављен на демократски начин – гласале су 53 личности са постјугословенског простора. Реч је о крајње компетентним људима – осим аутора књиге, поменимо само неке, попут Петра Јањатовића, Пеце Поповића, Гилета Гојковића, Банета Локнера, Синише Шкарице, Сњежане Бановић, Биље Крстић, Николе Чутурила, Др Спире… На првом месту 100 најбољих ЕП плоча из некадашње Југославије (првих 10 места можете погледати у табели) налази се „Група 220“ са плочом „Осмијех“ из 1967, за коју је гласало чак 47 учесника овог избора. На овој победничкој плочи биле су четири песме: „Осмијех“, „Вечер на Роблеку“, „Увијек кад останем сам“ и „Град“.
Шта показује избор
Због млађих генерација, ваљало би најпре подсетити шта су то ЕП плоче. С тим је сагласан и аутор књиге Душко Антонић, који у разговору за НИН објашњава њихову историју.
„Од саме идеје сам знао да ће основни проблем ове књиге бити чињеница да многи и не знају шта је то ЕП плоча – мала плоча сингл формата са четири песме, ређе са три или пет. Како је то био готово једини носач звука који је излазио у том пионирском периоду нашег поп-рока, имало је смисла урадити један овакав избор који покрива тих првих петнаестак година, а опет страховито је тешко – у чему нисам успео – кроз наслов књиге онима који не знају објаснити о којим плочама се ради. Јер, да подсетим, прва ЛП домаћа плоча појавиће се тек 1968, а потом стидљиво по једна-две годишње, све док седамдесетих година албуми нису преузели примат у нашој дискографији“, прича нам он.
Првих десет од 100 најбољих ЕП плоча
Група 220 – „Осмијех“ (1967)
Индекси – „Плима“ (1972)
Ђуза Стојиљковић – Шлагери из филма „Љубав и мода“ (1961)
Ђорђе Марјановић – „Звиждук у осам“ (1962)
Индекси – „Јутро ће промијенити све“ (1968)
Смак – „Шумадијски блуз“… (1976)
Арсен Дедић – „Moderato Cantabile“ (1964)
Вокални ансамбл Предрага Ивановића – „Под сјајем звезда“ (1961)
Корни група – „Dzum-ram“ (1969)
Драган Стојнић – „Била је тако лијепа“ (1965)
Избор ових 100 ЕП плоча је, истиче Антонић, показао више ствари.
„Показао је, с једне стране, колико смо још почетком шездесетих ишли у корак са светом, јер су готово преко ноћи највећи светски хитови препевавани и објављивани на нашем језику. Већ у другој половини шездесетих, а спорадично и раније, појавили су се извођачи који су се истицали својим ауторским песмама које уопште нису заостајале за светским трендовима. И, што је најважније, овај избор је онима млађима показао, а старије подсетио, какво музичко благо и какве дивне песме ми имамо у својој југословенској културној баштини“, наводи.
Додаје да му је посебно драго то да су се међу 100 најбољих нашле „неке плоче са фантастичном музиком“, попут оне из ТВ серије „На слово на слово“, из филма „Специјално васпитање“, али и ЕП прве певачице „Корни групе“ Секе Којадиновић, која, како каже, овом плочом доказује зашто се Корнелије Ковач, дошавши из Сарајева, прво за њу одлучио.
„Ту је и готово заборављени Гордан Балабанић, о коме ни у једној музичкој књизи или енциклопедији нећете наћи ни ретка, иако сви знају његову предивну баладу ’Јесен је, шта да ти кажем, Ана’. Подсетићемо се и какав је рокер – наш Адријано Ћелентано – био Златко Голубовић, кога на плочи, са његове две ауторске песме, прати група ‘Аласи’ у којој, много пре ‘Џентлмена’ и YU групе, свирају легендарна браћа Јелић. А таквих занимљивости у књизи има још много“, открива Антонић.
Упитан да ли је помало изненађујуће што се на првом месту најбољих ЕП плоча налази „Група 220“, које се многи данас баш и не сећају, саговорник НИН-а каже да једино у шта је био сигуран и пре почетка рада на књизи јесте да ће та плоча убедљиво освојити прво место.
„Осим што је значајна, јер је једна од првих на којој су четири изванредне домаће ауторске песме, и мада сам тада имао тек 14 година, ја сам још тада осетио да ова плоча на неки начин представља прекретницу и покреће револуцију на домаћој музичкој сцени, што су Драго Млинарец и друштво доказали већ након годину дана издавши и прву ЛП плочу у Југославији. А то што је од 53 учесника овог избора њих 47 ову плочу ставило на своју листу 20 најбољих, од чега је њих шесторо ставило и на своје прво место, показује да `Група 220` са легендарним ’Осмијехом’ никако није заборављена“, сматра Антонић.
Приметна је, иначе, једна помало необична ствар – велика имена поп-рока Хрватске и Словеније ЕП су издавали за ПГП РТБ и Дискос, док су многи из Србије издавали плоче за загребачки Југотон или сарајевски Дискотон. Шта то говори?
„Да ли је претерано рећи да и то говори о ‘братству и јединству’ као тековини о којој се данас говори углавном у негативној конотацији, али је очито да није било затварања у ’своје границе’, јер једна од најбољих хрватских група – ‘Црвени кораљи’ – тих су година чак осам плоча снимили за ПГП РТБ, а најпопуларнија српска група ‘Златни дечаци’ све три плоче за загребачки Југотон, док су две најбоље словеначке групе – ‘Камелеони’ и ‘Млади леви’ – своје плоче снимали за Дискос из Александровца, односно ПГП РТБ. Или, да су нишки `Далтони` своју једину антологијску плочу, са четири изванредне ауторске песме, снимили за загребачки Југотон и прва су српска група која се осмелила да на плочу стави све своје ауторске песме. А таквих примера незатварања у своје републичке границе има још много“, објашњава аутор књиге.
Чак и летимичним погледом на песме са ових 100 ЕП плоча закључује се да велики број њих слушамо и дан-данас, док највећи део оних које се снимају сада буду скоро заборављене после неколико месеци. Антонић каже да то није само наш специјалитет, већ да је и у свету слична ситуација.
„Пуно би нам времена и простора требало да ту ситуацију анализирамо, али све то има много везе са временом у ком се дешавало, за које многи кажу да су шездесете најсрећнија деценија у историји човечанства, па и та музика и те песме одишу духом тог времена кад је све рађено са много више љубави и искрености. Што рече чувени редитељ Рајко Грлић – ми тада нисмо мислили о новцу, док су многи рокери тога доба често изјављивали како су свирали и стварали своју музику, пре свега, како би се допали девојкама“, наводи он.
„Југословенска репрезентација“
Антонић објашњава по ком критеријуму је бирао људе који ће гласати за најбоље ЕП плоче.
„Основни критеријум је, наравно, био тај да познају музику из тог пионирског времена нашег поп-рока, с краја педесетих, кроз целе шездесете године и нешто касније. Ту сам прво позвао људе са којима сам сарађивао и на својим претходним књигама, њима сам придодао и неке од најуспешнијих и најпознатијих колекционара плоча, од којих су неки прави експерти за домаћу музику, а по први пут сам имао прилику да саставим екипу – југословенску репрезентацију – са људима из свих бивших република земље чију музичку заоставштину заједнички делимо. Успут сам додао и неколико млађих који су тих шездесетих можда тек били рођени, али су се по природи посла којим се баве морали разумети и у те темељне вредности наше музичке заоставштине. И, да би све било у том ’фазону’, свим учесницима у овом избору тражио сам да ми дају своје фотке из ’тог времена’ кад су били тинејџери или чак деца, што верујем да књизи даје посебан шарм, па читаоци могу видети, на пример, хевиметалку Јадранку Јанковић на трициклу, Пецу Поповића као хипика, а универзитетску професорку и књижевницу Сњежану Бановић у крилу Деда Мраза“, прича он.
Омоти плоча
Важан сегмент Антонићеве књиге су и омоти плоча, на основу којих се такође доста може сазнати о времену у којем су настали. Ти омоти су у књизи, каже наш саговорник, подједнако битни као текстуални сегмент књиге.
„Независно од текстуалног дела књиге, омоти плоча сами за себе причају причу о духу тог времена, о моди, фризурама, тадашњем дизајну и, ако смем да приметим, некој лепој атмосфери у којој смо живели, са уочљивом срећом и оптимизмом којима све то заједно одише“, истиче Антонић.
Занимљиво је да је Антонић објавио и списак оних који замало нису ушли на листу 100 најбољих ЕП плоча, међу којима су неке плоче „Индекса“, Наде Кнежевић, Габи Новак, Арсена Дедића, КУД „Идијота“, Сенке Велетанлић, Бети Јурковић, Мета Колинса… Сам аутор књиге нам каже да је свака од њих могла да буде и међу 100 најбољих, али да му је можда највише жао због изванредне певачице Азре Халиловић.
„Она је свој квалитет доказала нешто после тога када је изабрана за улогу Марије Магдалене у мјузиклу ‘Исус Христос Суперстар’ у Атељеу 212, да би касније отишла у иностранство и нестала са наше музичке сцене. Или због Џимија Станића, чија је песма ‘Замагљен прозор’ касније препевана за потребе ТВ серије ‘Позориште у кући’ и у интерпетацији Ђузе Стојиљковића ушла на ову листу, а жао ми је и због Павла Живојиновића, чија једина плоча из 1962. година прва код нас у називима две песме има Rock and Roll“, наводи.
Књига има и такозвани „бонус (60+1)“, односно листу култних синглова југословенске поп-рок музике. Међу њима је и 10 култних синглова афирмисаних имена (Беби Дол, „Зана“, „Стијене“, „Генерација 5“, „Лабораторија звука“…) са песмама које најчешће нису објављене на њиховим албумима. Антонић открива откуд овај бонус.
„Пошто ова књига, на неки начин, представља крај трилогије која вреднује домаћа музичка издања у протеклих шездесетак година, остале су ‘необрађене’ сингл плоче, са по две песме. Зато сам, уз помоћ неколицине пријатеља који су учествовали у овом избору, првобитно хтео да сачиним бонус од топ 30 култних сингл плоча. Но, како је тих плоча било много више, у ходу сам одлучио да то ипак буде топ 50, покушавајући да смањим избор на тих 50. Како се углавном ради о плочама које су често једине у дискографији неких група и аутора, а притом се нигде више не појављују – на албумима – а јако су квалитетне, то ми је ‘одбацивање’ сваке од њих било као да ми од срца отпадају. Па сам стигао до 60 култних сингл плоча + једна која, као у ‘Господару прстенова’, све обузима и све спаја. А то је ван конкуренције ‘YU рок мисија’ као можда најсветлији тренутак југословенске рок музике, за коју се већ тада говоркало да је једна од најјачих у свету – трећа у свету, а друга у Европи. Отуд и овај бонус у књизи, који ми је посебно драг, а за који се искрено надам да ће сличан избор неко други преточити у посебну књигу“, закључује саговорник НИН-а.
Иначе, дизајн за плочу „За милион година“ „YU рок мисије“ радио је илустратор НИН-а Југослав Влаховић.
Извор: НИН
