На Сајму књига промовисан је интерактивни уџбеник “Оживите цртеже” Растка Ћирића, издавач је Клио. Намењен је свима, а првенствено студентима анимације. У њему је пет делова о основним областима филмске анимације. Ово је јединствен уџбеник, зато што је уз сваки пример анимираног филма наведен и његов QRР код. Текст који следи, о политици у анимацији, писан је поводом књиге, и није објављен у књизи
Политика се на разне начине увлачила у цртани филм или се служила њиме. Током Другог светског рата, анимација, као ефикасан и директан комуникативни медиј, стављена је у службу пропаганде. По речима режисера Френка Капре, ратни пропагандни филмови израђивани су као ратно оружје. Пошто су најпопуларнији и најкомерцијалнији цртани филмови били дечји филмови, исти јунаци (Паја, Три прасета, Плутон, Седам патуљака…), нацртани и анимирани на исти начин, искоришћени су овог пута као носиоци наметљивих моралних и родољубивих врлина за одрасле. Занимљиво је да најпопуларнији Дизнијев јунак Мики Маус није никад коришћен као главни јунак ратних филмова, већ је у већини главни актер био Паја Патак. Очигледно да је прзница и намћор Паја био реалнији, и као карактер ближи обичном човеку тог времена. Мики, као идеал доброг, могао је да буде или жртва или апсолутни победник, па се очигледно није показао као довољно убедљиво средство идентификације код гледалаца.
После рата, аниматори су користили овај медиј за исказивање свог политичког мишљења, неретко у протестном и оштром сатиричном тону. У најновије време, интернет, због своје интерактивности и брзе двосмерне комуникације, није више тако ефикасан за једносмерно наметање пропагандних садржаја као што је био случај са штампом, филмом и телевизијом.
У близини Ирске, 7. маја 1915. немачка подморница је без упозорења торпедовала и потопила британски путнички брод Луситанију, на путу из Њујорка за Ливерпул. Брод је потонуо за свега 18 минута, са 1198 људи, међу којима су била и 124 Американца. Овај догађај је био један од кључних фактора уласка Сједињених Америчких Држава у Први светски рат. Огорчен, Винзор Макеј је одлучио да прикаже ову трагедију што је могуће детаљније. За Потапање Луситаније направио је око 25.000 цртежа на целулоидним фолијама и то је трајало скоро две године. Филм је приказан 20. јула 1918. и изазвао је снажне емотивне реакције гледалаца, којима није било речено да је Луситанија била добро наоружан брод. Ово је један од најнеобичнијих цртаних филмова икада направљених и више личи на документарни него на анимирани филм.
Одмах на почетку Другог светског рата, после Чаплиновог Великог диктатора из 1940, Дизнијев студио се укључује у општу кампању против Хитлера и земаља Осовине. Током ратних година настају десетине пропагандних и едукативних анимираних филмова. Први у серији били су “рециклирани” стари филмови: од доцртаних делова из Снежане настао је Седам мудрих патуљака, а од Три мала прасета из 1933. настало је Штедљиво прасе. Доцртане измене такође су штедљиве: цигле којима треће прасе зида кућу замењене су “неуништивим” сертификатима грађанског зајма држави, а злом вуку су доцртани хитлеровски брчићи а на капи и око руке свастика.
Иако је Лењин прогласио филм најбољим медијем за информисање маса о славној колективној будућности, анимирани филм у Русији после Октобарске револуције није био рађен пре 1924. Најбољи аниматори, као Старевич и Алексејев на пример, пребегли су у Француску. Већ почетком Другог светског рата, патријарх руске анимације Иван Иванов Вано анимира пропагандни филм Фашистичке чизме неће газити нашу домовину, где је Немачка приказана као стилизована зла и крвожедна свиња, а руски коњаници у надреалистичким пропорцијама и глорификованог изгледа.
Необуздани Текс Ејвери 1942. режира Блиц вука у коме Хитлер добија пародично обличје анимираног вука-губитника. Ејвери ће овог вука наставити да користи као главног јунака многих својих каснијих филмова. Ови филмови су наступали на фронту заједно са живим певачким и глумачким звездама да би подигли морал војника.
Током 1943, Дизнијев студио прави веома забаван филм Фирерово лице, а улогу поверава већ популарном Паји Патку. Паја игра беспомоћног и искоришћаваног просечног Немца ухваћеног у ратну машину. Поред Хитлера, ту су и карикатуре Мусолинија и Хирохита. Овај филм је ипак изузетно ретко приказиван после рата, јер је студио сматрао да би, иако у контексту пародије, лик Паје са кукастим крстом нашкодио његовом имиџу. Извучен ван контекста сигурно и би.
Комични лик Хитлера појављује се и у пропагандно-едукативном филму Зауставите тај тенк из 1943. У њему Хитлер возећи тенк не успева да се одбрани од напада специјалне противтенковске пушке коју с лакоћом користе храбри браниоци. Као и код Ејверија, Хитлер неминовно доспева у пакао, а наставак филма представља техничко упознавање са овом пушком и упутства за обуку.
Дух ‘43. поставља Пају у моралну дилему: да ли да новац потроши на задовољство на шта га наговара његово друго ја Денди Паја, или да изврши своју патриотску дужност и уложи новац у рат, за шта се залаже његово треће ја, штедљиви Паја Шкотланђанин. Филм се срећно разрешава, јер Паја, наравно, улаже у бомбе.
Послератни цртани филм Григорија Ломиџеа Теби Москво из 1947, описује историју Москве и нападе освајача током историје. Занимљив део који се односи на револуцију из 1905. приказује веома добро анимираног царског двоглавог орла коме громови (рата) скидају круну и из канџи избијају одличја империје да би на крају пао и разбио се на плочнику.
Филм Суседи Нормана Макларена из 1952, рађен је техником пиксилације (анимације људи), а звук је цртан директно на траку. Овај филм, који је те године освојио Оскара, може се назвати једним од најутицајнијих анимираних филмова свих времена. Прича о суседима који уништавају један другог због цвета, тумачила се као метафора глобалних политичких односа у свету и претње нуклеарним уништењем човечанства која је стално лебдела током периода хладног рата.
Неколико година након што су Руси 1968. окупирали Чехословачку, Недељко Драгић режира кратки филм Пут к сусједу који сажето и духовито коментарише ову тешку ситуацију. Човек се тушира и спрема за вечерњи излазак. Уместо у кола, седа у – тенк.
Чувени чешки режисер и аниматор Јан Шванкмајер, од 1964. године бави се разним просторним техникама анимације, као што су анимација предмета, лутака и људи, а често комбинује анимацију са играним и документарним снимцима. Године 1972. режира филм Леонардов дневник, свој осми филм у току руске окупације. У њему су анимирани Леонардови цртежи, од којих неки за веома окрутне ратне машине, који су комбиновани са документарним снимцима протеста против режима. Да ли је овај филм (или само овај) био разлог, али власти су му забраниле да се бави филмом седам следећих година, тако да до 1979. године зјапи празнина у његовој биографији. Јан Шванкмајер није остао дужан руским властима. Године 1990. режира Смрт стаљинизма у Бохемији, што је старо име за Чешку. Филм оставља отворено питање ко је наследник руске политике у Чешкој.
Карикатуре Зуке Џумхура, које су редовно коментарисале светске политичке догађаје на насловним странама “Политике”, биле су инспирација за Веру Влајић да их оживи филом У алеји великана и великих догађаја из 1977. и тако прикаже хронику светских превирања после Другог светског рата.
Филм Британија Џоане Квин, сјајног цртача и аниматора, представља оштро исмевање Велике Британије, њених империјалистичких тежњи, крутих и конзервативних ставова. Велика Британија је осорни и зли булдог који се, падом Империје, претвара у пудлицу.
Деведесете доносе серијале бескомпромисних цртаних филмова за одрасле предвођене намерно несимпатичним Бивисом и Батхедом Мајка Џаџа на које су се наставили сатирични Симпсони Мета Гренинга и Соутх Парк Треја Паркера и Мета Стоуна. Неочекивана комерцијалност ових серијала и јунака дефинитивно уводи анимацију за одрасле међу широку гледалачку публику. Одсуство и најмањих обзира према политици, религији, сексу и осталим табу темама за комерцијалне филмове (за које је Дизни још тридесетих поставио моралне стандарде), дефинише сасвим нову генерацију гледалаца која критички гледа на стварност и којом је много теже манипулисати.
У инсерту из епизоде The Snuke, непреводивог наслова који се игра речима “нуке” (нуклеарка) и жаргонским изразом за женски полни орган, открива се да су терористи поставили нуклеарну темпирану бомбу на најнеочекиваније место – баш унутар жене председника Џорџа Буша. Урнебесан и невероватно безобразно конципиран сценарио (који је истовремено и пародија на шпијунску ТВ серију Алиас), изведен је крајње шематизованим цртежом и поражавајуће редукованом анимацијом, која подсећа на дечје радове. Овакав контраст, какав је познат из романа Агате Кристи која је користила и дечије песмице као структуралну подлогу за мистериозна убиства, још више је појачао ефекат бруталних и бизарних догађања у овој серији.
Растко Ћирић
Извор: Време
