Што нама значи култура?
Како је откривамо, колико је разумијемо и прихватамо, на који начин у њој учествујемо? Због чега културу подређујемо политици? Којим фрустрацијама и конфликтима култура оптерећује наше друштвено биће? На који начин културу повезујемо са традицијом? Намјера ми је да из свог угла одговорим на та и слична питања себи постављена, питања која се, сматрам, по значају могу ставити и изнад политичких збивања у Црној Гори.
Након текста „О културној политици у Црној Гори“ прилажем текст
“Ка детабуизирању културе у Црној Гори”
У интересу детабуизације културе укратко ћу прокоментарисати културу у Црној Гори након великих друштвених преврата, Првог свјетског рата, Другог свјетског рата и оружаних унутрашњих сукоба који су пратили распад Југославије. Урадићу то из разлога што се наше јавно мнење углавном бави историјско-политичким аспектима друштвених преврата и сукоба при чему потискује и осиромашује културу. Недостају нам погледи на културу прије и послије преврата. Културалне аспекте тих догађаја сматрам битним због чега ћу у наредним текстовима покушати испровоцирати дијалоге и расправе на поље културе. Сматрам да би било веома добро фокусирати пажњу на културу у предратним и поратним временима не улазећи притом у друштвено-политичке, националне и државно-правне последице збивања.
1918. година
По питањима развоја културе мислим да је важно уочити предности већих и просвећенијих заједница гдје су нам искуства савремености приступачнија. Без радикалних раскида са традицијом и обичајима уз очување сопствених идентитета сматрам да је за културу једног народа не мање важна и модерност, као и прихватање еманципаторских идеја и атмосфера које из њих проистичу. За културни просперитет друштва важно је његовати климу у којој долазе до изражаја повезивања и стваралачка прожимања, подстицања, надметања и креативна конкурентност. Руковођен таквим ставом сматрам да је 1918. година била увод у обогаћивање црногорске културе како приступањем широј, просперитетнијој и просвећенијој заједници тако и због, преко те исте заједнице, доласка таласа Белогардејских емиграната који су се настанили по црногорским варошицама и постали врли учитељи тадашњој црногорској младежи а у културном погледу драгоцјени комшије и угледни просвећеници црногорском народу.
1945. година
Чињеница да смо предратни период културне историје не само заборавили већ га свјесно гурнули под тепих под изговором раскида са назадним буржоаским друштвом говори да смо се послије 1945. године културу подредили идеологији једноумља. У једноумљу се култура суши као што се суши биљка у недостатку воде. Само у друштвима са великим културним потенцијалом а ми смо далеко и предалеко од таквих могу и у једноумљу процветати велика имена у култрури. Како наша култура има плитке коријене и малу базу она ће се попут биљке истовјетних особина брзо и осушити. Ако је послије болних искустава Првог свјетског рата култура у Црној Гори нашла снаге и мјеста да процвета онда се послије још болнијих искустава Другог свјетског рата култура у Црној Гори преобликовала у једноумље, искључивост и нешто што би се могло описати као јаловост.
Културне теме и ствараоци скоро да су искључиво били везани за рат и друштвену обнову послије рата. Изузимам сентиментализам интимистичког и социјалног типа. У каснијем периоду нарочито шездесетих година прошлог вијека култура се отворила према свијету поготово на пољу ликовних умјетности гјде смо доживјели трансгранична повезивања и утицајна дјеловања.
Данашња Црна Гора, доминантно из визуре политике, баштини посве различите односе према периодима развоја културе послије Првог свјетског рата и послије Другог свјетског рата. Послије Првог свјетског рата смо изгубили државност. Послије Другог свјетског рата државност нам је обновљена као једној од шест федералних јединица нове Југославије која је прешла из монархистичког у републикански систем уређења. Народно-ослободоличка-борба је у дугом периоду давала печат нашој укупној култури такорећи на свим пољима. Као најмања од свих република Црна Гора је била и највише подложна табуизацији културе. У послијератном НОБ- периоду имали смо тек неколико дисидената у култури који су спашавали прави дух културе одољевајући идеолошким оковима.
1990-те године
Отпочео је распад Југославије. Југославија је положена као жртва на олтар Новог свјетаког поретка. У ратним метежима Црна Гора је у својо културној политици актуелне ратне теме допунила ратним темама из 1918. и 1945. године. Обновиле су се приче о пођелама на издајнике и патриоте. Узаврела је прича о окупацијама и отпорима, о фашизму и антифашизму. Глас културе је пригушен, замро је ако не и потпуно се угасио. Враћањем државности на референдуму из 2006. године Црна Гора је почела доживљавати културу из перспективе државних граница и моћи Партије и њеног неприкосновеног вође унутар тих граница. Протоком времена култура на државном нивоу је све више и више обавезивана да прати државне границе, партијске програме и интересе.
Прекогранична повезивања, додуше не у свим случајевима, представљајли су по мишљењу власти углавном саботирања сопствене државе и удар на њене историјске теммеље. Искључили смо се не само са културног простора Балкана сматрајући да тиме доприносимо својој културној самобитности означеној референдумом 2006. године већ смо се и унутар државе подијелили на пожељне и непожељне културне ствараоце и размишљања о култури уопште.
Црногорску културну политику нијесу интересовали процеси у култури већ неки крајњи исходи који су требали да потврде државну самобитност и самодовољност. Културни календар, културне садржаје и догађаје суспендовали смо историјским календаром и политичким догађајима.
И дан данас актуелна црногорска политика инсистира на томе да је наша култура аутономна, самосвојна, независна и да је обликована чојством, јунаштвом, образом, обичајиима и наслијеђеним патриотизмом чији је задатак да брани и чува (не)културу унутар наших државних граница.
Поистовјећивање културе са државним границама и патриотизмом је не само конртракултурно већ антисоцијално и самодеструктивно. О ксенофобичностима на пољу културе другом приликом. Било би ми од користи да прочитам слагања или неслагања са изнијетим ставовима о потреби детабуизације наше културе. Покушајмо да отворимо приче и полемике о развоју црногорске културе током последњих 100 година. Свој скромни допринос том изазову дао сам овим кратким текстом. Да ли ће неко наставити?
Ранко Рајковић
