Ред пасивне агресије, ред активне агресије, ред омнипотенције, ред личне кукњаве, ред пумпања колективног оптимизма, ред колективне кукњаве, бројке и слова… Јесте био диван пролећни дан, али никоме није лако после овога да изађе напоље чисте главе
Фото: Screenshot
Занимљив је социјално-психолошки експеримент проверити шта добије гледалац телевизије који се одлучи да у суботу увече гледа Хепи, а у недељу ујутру Пинк (а рекло би се да је таквих баш много). Нису Хепијеве „Актуелности“ ништа ново, али је фасцинантно како Миломир Марић већ више од годину дана, свакодневно, успева да у студио доводи махом нова лица, која као да деле један мозак, да кажемо чудан. Па тако у суботње вече, док у позадини као илустрација сатима промичу снимци борби, тенкова, топова и осталог оружја које непрекидно бљује ватру, неко из нечега што се зове покрет „Род“, неки политиколог и неки пуковник суверено објашњавају шта тачно мисле Си Ђинпинг, Путин, Бајден и остали планетарни моћници, детаљно стање на украјинском фронту, светску ситуацију, историју и политику од неолита до данас, шта је „сатанизам на државном нивоу“, шта ће се тачно дешавати итд. Није лако ни неутралном гледаоцу да после свега тога смири узбуркане мисли и заспи, а у недељно јутро стиже нова, много јача доза у виду наступа председника државе Александра Вучића у јутарњем програму Пинка, код водитељке Јоване Јеремић. У том гостовању су гледаоци могли, као и увек, баш свашта да чују, из свих могућих области (није ни то ништа ново, али утисак је да се доза из дана у дан рапидно повећава).
Па ред војске и позив грађанима да 22. априла дођу у Батајницу да виде шта све имамо од оружја (CH 92, CH 95, FK3…), па плата 2000 евра специјалцима од августа, па да је „војска наша 10 пута снажнија него што је била пре 10 година“…
Добар део „разговора“ је, уобичајено, посвећен домаћим непријатељима, кључна реч у недељном обраћању је била „лудак“: „Kада ми кажу да сам лудак, не знам шта да на то одговорим… Хајде да анализирамо резултате, када већ причамо о лудацима. Питам их овако луд, колико су тако паметни километара пруге изградили за 10 година? Нула. А знате ли колико је лудак реконструисао? 735 км пруге, а 108 км нове, али брзе пруге је урађено…“ А нису такође изградили ниједну болницу, „не постоји ништа што су изградили“, а гледамо њихову „хистерију на дневном нивоу која никакве везе са политиком више нема“, а „у њихово време смо имали и највећи одлив људи у иностранство, а данас имамо мањи одлазак него што имају све земље из окружења, почињу да нам се враћају људи из Kанаде и Аустралије“, и до краја 2025. године просечна плата ће бити 1000 евра, и хране морамо да имамо довољно за наредних две-три године, у ствари имамо, само соли немамо, али ће се купити додатне количине, и обезбедили смо гориво за војску, имамо свега у резерви и једни смо од ретких који имају довољно муниције за све…
И поред свега тога га нападају, и „ово не би издржао нико, не постоји нико кога свакодневно нападају“, и Роберт Чобан објавио слику његовог сина Данила Вучића коју је сликао друг Бојана Пајтића, „да ли они мисле да имају право да уништавају животе туђе деце?“, а „сликао је онај Пајтићев најближи пријатељ, да не кажем нешто више, не знам што се тога стиде“, а он (Вучић) нема страх, а „пола владе ми се тресе од Роберта Чобана и његове жене, пошто су много моћни“, „А да вас питам, где ви шта радите? Зато сам ја проблем, што то смем да питам само ја!“…
Има још, Народни покрет у који може да уђе ко хоће, али „не да никога нисам молио, него ми не пада на памет“, па тајне службе, албанске и наше, па колико дугују Звезда и Партизан, за кога навијају Ђорђа Мелони, Хелмут Kол, Џон Мејџор, а он не крије од народа да навија за Звезду, али „онда сам педер зато што навијачима оног клуба, или делу навијача оног клуба, бар сам тако помислио, зато што их ‘пуштамо’ да не плате, а ови други морају сви да плате“, а „Војводина сада има агилну управу и она је, можда, и најздравији клуб код нас, као и Чукарички“…
И тако, ред пасивне агресије, ред активне агресије, ред омнипотенције, ред личне кукњаве, ред пумпања колективног оптимизма попут оног који сарадницима даје Леонардо Ди Kаприо у филму „Вук са Вол Стрита“, ред колективне кукњаве, бројке и слова…
Јесте био диван пролећни дан, али није лако после овога изаћи напоље чисте главе, ни гледаоцу који га подржава (о оним другима да не говоримо), али није лако ни Александру Вучићу. Не само зато што је сигурно истина када каже да ради по 15-16 сати дневно, јер не може се овако нешто свакодневно увежбавати за мање времена од тога, него много више јер делује да зависност од „овога“ не важи само за гледаоце, него и за њега самог. И то у све већим дозама.
Извор: Момир Турудић/vreme
