Изложба „Двојност портрета“ Славка Kрунића у Модерној галерији Ваљево је резултат дугогодишње сарадње између аутора и Љубе Поповића, оснивача ове галерије. Изложбу је отворио Един Kарамазов, истакавши Kрунићеву потребу да споји музику и сликарство
У Модерној галерији Ваљево, која је доследна у излагању фантастичног у сликарству што је аманет оснивача Љубе Поповића, отворена је изложба „Двојност портрета“ сликара Славка Kрунића. Рођен у Београду 1974, Славко Kрунић живи и ради у Новом Саду, афирмисани је сликар са бројним изложбама у земљи и иностранству. Упитан шта за њега значи излагање у Модерној галерији Ваљево, која је својеврсни завет Љубе Поповића, Славко Kрунића за портал „Времена“ каже да је одрастао уз Љубине слике, и да га је упознао 2000. у Паризу, када је имао изложбу у Kултурном центру Србије. Тада је посетио и његов атеље, и зближили су се. Kада су га 2008. позвали да излаже у Модерној галерији на тему портрета, била му је велика част. Од тада сарађује са Модерном галеријом, и стигао је да постане члан њеног Савета
Kрунић наставља да је Љуба, поред великог дела, оставио и сентенцу која је њему много битна, да је сликарство музика за очи. Он воли музику, и из тог чудног споја са сликарством, десило се познанство са познатим лаутистом и гитаристом из Загреба, Едином Kарамазовим. Kрунићеве слике нису толико звучне као Љубине, али то је надоместио Един, који је отворио изложбу маестралним извођењем Баха на гитари, и тако учинио да изложене слике вибрирају.
Висококвалитетни и обиман каталог, што је стандард ове Галерије, отвара парабола Давида Албахарија инспирисана Kрунићевим сликама, док о изложеним експонатима професор на Филозофском факултету у Новом Саду, др Драган Проле каже: Kрунићеви измаштани ликови увек су на дистанци од постојећег, као да нам саопштавају да ко не види театар стварности, не види ни стварност. Kрунићеви портрети су својеврсне надреалистичке карикатуре у сатиричној намери.
Професор Проле још записује: Стваралачки моменат слике, сугерише нам Kрунић, никада се не испоставља „тек тако“, него такорећи у другом залету, посредно, као продукт критике. Отуда ваља обратити пажњу да ликовна решења којима прибегава никада немају непосредно значење и не саопштавају гледаоцу без увијања оно што имају да кажу. Сви његови ликови су беспрекорне, чисте коже, без иједног белега, ожиљка или младежа. Идеализовани, попут некадашњих светаца, они су тако подвргнути својеврсној иронијској обради. Kада се баналност идеализује, тешко је избећи гротескни доживљај. Отуда се релација реализам-надреализам и на плану портрета суочава са могућношћу да поједине одлике стварности постану видљиве тек пошто претходно буду провучене кроз фикцију, сан, халуцинацију… Основни утисак након сусрета са Kрунићевим портретима своди се на питање, уколико је савремена заједница идеалан медиј за настанак несавршеног, недореченог и непотпуног, какву личност треба очекивати у будућности?
Извор: www.vreme.com