Пише: Јуриј Контенок
Биће тешко победити без реформе Оружаних снага, система обуке мобилизационе резерве, целокупне борбене обуке и без производње наоружања потребног војсци која ратује.
Више пута сам указивао да је фронт на украјинском ратишту у ћорсокаку. Ова ситуација се формирала још прошле године, коју је обележила битка за Покровск (Красноармејск). То је довело до годину и по дана непрекидних међусобних тактичких удара и повлачења непријатеља на запад. Почетком ове године, Покровска агломерација је ослобођена, а напредовање Оружаних снага Русије на више праваца је успорено због покушаја непријатеља да изведе контранападе.
Међутим, то није једини разлог релативне стагнације фронта. Главни фактор је потпуна надмоћ техничких средстава контроле и даљинског уништавања над дејствима живе силе.
У стварности, то доводи до тога да свако распоређивање/приближавање резерви линији фронта и покушаји њиховог нагомилавања за офанзивна дејства усмерена на пробој непријатељске одбране постају, благо речено, проблематични, а у већини случајева једноставно немогући.
Лоренцо Берти: Случај митрополита Арсенија и прогон Православне Цркве у Украјини
Размотримо бројке: 80–90% губитака живе силе настаје у фази распоређивања на фронт. То значи да 8 или 9 бораца гине на путу, а да чак ни не ступе у борбу са непријатељем нити га виде. Већина губитака је од FPV дронова, којима украјинске формације масовно опремају своје јединице. Тип дронова „Баба Јага“ хара, погађајући групе на отвореном и у заклону.
Резултат: нагло повећан број губитака, стагнирајући фронт. У последње две године, стране су прешле на тактику дејстава малих група, што се пре свега објашњава потребом за прикривеношћу. С једне стране, то је исправно ради распршивања живе силе и минимизирања губитака. С друге стране, мали формат је ставио тачку на оно што врховна команда и медији очекују – велика офанзивна дејства и уништење непријатеља. Нема довољно средстава за оперативне и стратешке пробоје, а њихово нагомилавање одмах изазива ударе дронова и ракета. То је ћорсокак. Постоји противречност између извештавања о рату у званичним медијима, очекивања великих победа/ослобођења (медији су ширили наративе о колапсу и скором поразу непријатеља, што се није догодило) и стварности.
Фронт се претворио у зону локалних, односно искључиво тактичких кретања супротстављених страна са напредовањима и повлачењима од нешто више од стотину метара дневно. Овако се може ратовати сто година, и то није претеривање. Системи вештачке интелигенције Пентагона су израчунали да ће, уз садашњи темпо и трендове на украјинском ратишту, Оружаним снагама Русије бити потребно скоро 100 година да стигну до западних граница Украјине, како је саопштено Трампу. Одатле његове упорне изјаве о потреби да се рат оконча, јер доноси мало користи било којој страни осим огромних губитака. Уопштено, ова процена се показала не тако далеко од истине.
Употреба малих група изгледа отприлике овако: парови и тројке јуришних јединица успевају да се брзо домогну линије фронта под окриљем магле, измаглице, лошег времена, ноћу, да преживе и, фигуративно говорећи, инфилтрирају се у систем одбране непријатеља, заузму положаје у рову/бункеру/урушеној згради, подруму, замаскирају се, избегавајући да буду уочени од стране оператера непријатељских БпЛА (беспилотних летилица – прим. СтСт). Они вребају. Чекају наређења. Изводе брзе изласке на површину, па се поново крију. Имамо борце који на овај начин делују месецима, одсечени од главних снага, означавајући наше присуство/контролу на одређеном правцу, сектору фронта, насељу.
Преживљавају захваљујући доставама воде, хране, муниције и средстава везе путем дронова. Физички контакт са њима је практично немогућ због активних дејстава непријатељске „мале авијације“. Они који имају среће бивају ослобођени из изолације напредовањем наших снага или извучени у позадину, награђени високим одликовањима, као, на пример, Сергеј Јарашов, који је месец дана преносио координате команди директно са непријатељских положаја, наводећи дронове и артиљеријску ватру. Јарашов је одликован звањем Хероја Русије. Број таквих подвига мери се десетинама, ако не и стотинама.
Ова пракса је донекле опустила део команданата на тактичком и оперативном нивоу, који су вишим инстанцама подносили извештаје о заузимању и контроли различитих насељених места. Данас се такви извештаји називају „извештаји на кредит“. Усамљени борци-камиказе, који се налазе у „сивој зони“ и на територијама означеним као под контролом непријатеља, ратују у име читаве јединице или формације. Захваљујући њима, вишим инстанцама се шаљу оптимистични извештаји о борбеним дејствима. А ко би рекао да борби нема? Такође се организују церемоније подизања заставе, такозвано „забадање заставе“, ради фото и видео-документације, како би се пријавило заузимање насеља.
Такви случајеви нису ретки. Сви су задовољни – команданти, који на основу „успеха“ могу да поднесу предлоге за одликовања, висока команда, која не квари статистику и која извештава о победама самом врху. Мислим да у том контексту треба посматрати и двоструко „заузимање“ Купјанска, о чему је редовно извештаван председник. У стварности, Купјанск је сада у најмању руку велика „сива зона“, над којом најактивније делују беспилотни системи непријатеља. И ми смо тамо – и на земљи и у ваздуху, али… у мањој мери. Ако говоримо реално.
Још један недостатак тактике малих група је њихова рањивост. Аутономно деловање два до три борца захтева веома озбиљну обуку, готово на нивоу специјалних јединица, рецимо војне обавештајне службе. Јуришник би, у суштини, требало да уме да изводи напад и одбрану, да буде сапер/минер, снајпериста, митраљезац, нишанџија са бацачем граната, радио-оператер, болничар итд. Такође мора бити способан да сам себи помогне у случају рањавања и настави извршавање борбеног задатка. Сам себи – јер нема ко да му помогне, а евакуациона група неће доћи. Ако је један од јуришника тешко рањен, група као целина постаје неспособна за борбу: један или двојица неће моћи да га изнесу из „сиве зоне“ (зоне уништења) под контролом непријатеља.
И не говоримо чак ни о обуци на нивоу специјалних јединица. Пракса је тужна, и то нису само неосноване тврдње. Мој добар познаник нестао је са целом јуришном групом код Артјомовке (Софијевке) у Доњеској Народној Републици. Потписавши уговор са Министарством одбране последњих дана октобра 2025. године, нашао се на линији фронта већ 17. новембра. О каквој борбеној обуци можемо говорити за 48-годишњег цивила за недељу дана? Не о обуци, већ о њеној имитацији. Такви случајеви су масовни. Сурова истина рата је да је рад у паровима или тројкама често карта у једном правцу.
Иначе, такве ствари су биле искључене у најефикаснијој борбеној структури Русије у новије време – „Вагнер“. Главне тактичке шеме „оркестра“ подразумевале су деловање „петорки“ као основних тактичких јединица, које су по потреби биле потпомогнуте специјалистима.
Технологије убијања људи се усавршавају из месеца у месец, а средства заштите у овој трци очигледно заостају, не успевајући да заштите људство од повреда.
Нажалост, наша оклопна техника, која је, као што знамо, најбоља и најпоузданија на свету, показала се неспремном за борбена дејства овакве природе и интензитета. Реч је о БМП-овима, БТР-овима (оклопним возилима), уопште техници за довођење људства на линију фронта, медицинским евакуационим средствима, као и тенковима. Рат у Украјини нас је спустио на земљу и отворио очи за многе ствари. Понекад се чини да конкретне лекције и искуства СВО не само да не брину, већ чак ни не интересују представнике домаће индустрије у позадини.
Током Специјалне војне операције, тенкови су се претворили у покретна средства ватрене подршке која подржавају пешадију са безбедне удаљености, делујући искључиво са затворених ватрених положаја (ЗВП), јер гађање директним нишањењем, односно у директном видокругу непријатеља, може изазвати одговор не за неколико минута, већ за неколико секунди. Заштита тенка од непријатељске ватре постала је приоритет. Са тим постоје проблеми. У просеку, уз КДП, „Мангал“ и друге модификације, тенк може да издржи 2–3 поготка непријатељске ватре, што омогућава посади да напусти оштећено возило. Нема времена за луксуз – преживљавање је приоритет.
Узгред, непријатељ, који је сада углавном опремљен оклопном техником западне производње, има још већу стопу преживљавања, како захваљујући самом оклопу, тако и „додацима“. Стално смо упоређивали техничке карактеристике наше и америчке оклопне технике, истичући наше предности. Али, у стварности, два борбена возила пешадије „Бредли“ могу својим брзометним топовима да „ослепе“ и имобилишу домаћи Т-72. Задња рампа „Бредлија“ не само да штити посаду, већ помаже и при искрцавању/евакуацији људства из минског поља, под непријатељском ватром итд. Ово су само неки детаљи целокупне слике.
Штавише, изнећу можда контроверзну мисао – наш војно-индустријски комплекс се у великој мери показао неспремним за вођење борбених дејстава савременог типа, и то се пре свега односи на оклопну технику, као и на самоходну и вучену артиљерију. Штавише, током четири године рата, индустријски гиганти војно-индустријског комплекса нису успели да понуде војсци ништа осим додатака типа „Мангал“ у области заштите оклопних средстава од напада FPV дронова, њихове издржљивости и опстанка у условима фронта. Ребрендирање борбених возила из 70-их и 80-их година прошлог века, по правилу, не одговара изазовима времена. Оклопна возила не штите људство, већ се претварају у масовне гробнице за пешадију.
На пример, одељци за превоз пешадије наших БМП-ова нису погодни за транспорт људства, а додатни резервоари за гориво у задњим вратима постају смртоносна замка у случају поготка муниције. Серија борбених возила (БМД) са алуминијумском оклопном конструкцијом показала се неприкладном за савремени рат, а чак ни покушаји модернизације то нису исправили.
Али говорити о овим и другим неуспесима код нас некако није уобичајено и практично је забрањено. Када јавне личности, волонтери, ратни дописници и сами војници покушају да подигну свест о проблемима, добијају претње, па чак и оптужбе за покушај дискредитације војске. Лакше је ћутати и остати безбедан. Будалаштина.
Има много тога да се каже о ономе што се дешава на линији фронта. Али суштина је јасна – без реформе Оружаних снага, система обуке мобилизационе резерве и целокупног система борбене обуке, без радикалне реформе војно-индустријског комплекса и хитног преласка на производњу модела технике и наоружања потребних војсци која ратује, биће тешко постићи победу. И то без узимања у обзир чињенице да би борбена дејства у Украјини могла бити обустављена кроз хипотетичке преговоре.
За сада, барем, непријатељ не показује спремност на уступке, стално најављујући ширење зоне дејства ракетно-дронских удара дубоко у Русију и истичући да неће одустати од свог главног циља – да нам нанесе пораз.
Дакле, биће рата. А то значи да су реформе и трансформације неизбежне, јер без њих ризикујемо да изгубимо чак и оно што имамо.
Јуриј Петрович Котенок је руски војни дописник, блогер и аналитичар, познат по извештајима са „врућих тачака“ на територији бившег СССР-а, укључујући Нагорно-Карабах и Украјину.
Котенок је рођен 7. фебруара 1971. године у граду Шуши (Нагорно-Карабах) у породици војног новинара. Након завршетка школе уписао је Вишу војно-политичку школу у Лавову, Факултет војног новинарства. Јуриј Котенок је извештавао о догађајима у Чеченији током оба рата, као и о оружаним сукобима у Грузији, Јужној Осетији и у Донбасу.
У октобру 2020. године Котенок је тешко рањен током напада азербејџанског дрона на храм у Шуши: код новинара су дијагностиковане бројне ране од шрапнела, преломи обе ноге и повреда плућа.
Такође је главни уредник портала „Segodnya.ru“ и уредник информационо-аналитичке службе Донбаса. После блокаде YouTube канала, извештава преко Telegram-а, а његов канал прати више од 300.000 људи.
С руског посрбио и белешку о аутору написао: Јован Татовић
Извор: Стање Ствари
