Хитлер ослушкује поруке свог колективног несвесног и покорава им се, односно претвара их у дело. Он се често позива на Глас кога следи, а то је глас 78 милиона Немаца који га обожавају и чине моћним. Kолективно несвесно је прождрало целокупну његову личност, те он зато и нема личност, нема индивидуалност. Он је – Немачка.
Пише: Жарко Требјешанин
Необично је, макар наизглед, што рационалистички оријентисан западни човек данас, у доба доминације информатичке културе, за своју неуротичност тражи лек и помоћ у езотеричним делима “мрачног” Kарла Густава Јунга. Kада, међутим, боље упознамо његово дело, схватићемо да се у њему налазе одговори на бројне дилеме и проблеме који муче савременог застрашеног, аномичног и дестабилизованог савременог човека.
Управо у тим “анахроним”, “езотеричним” књигама о алхемији, религији, митовима, сновима и архетипским симболима, савремени читалац налази оно што му недостаје за боље разумевање света, као и себе самога, свог унутрашњег универзума. Оно што је недокучиво за будни ум, докучиво је за заспали ум, који тка снове.
Јунгу су долазили и људи који нису били клинички неуротични, него су патили од осећања бесмисла. Једном таквом пацијенту Јунг је рекао: “Драги господине, ја не знам ништа више од Вас о смислу света или Вашег живота. Обратитите се искусном и мудром хиљадугодишњем Старцу, који је у нама, спреман је да нам се јави у сновима. Питајте њега, а када усните сан, дођите на анализу”.
Јунгови говори и одговори у доба светске друштвене и политичке кризе
Јунг се осим патологијом појединца, проницљиво и посвећено бавио и одгонетањем природе друштвене патологије и настојао је да у бурним временима пружи одговор на националистичко колективно лудило које је претило да преплави и уништи личност – највише људско достигнуће. О томе је Јунг оставио драгоценог трага у многим својим есејима и књигама, а посебно у књизи насталој од транскрипата његових предавања, разговора, као и записа савременика о сусретима с њим – Говори K. Г. Јунг: интервјуи и сусрети (прир. В. Макгвајер и Р. Ф. K. Хал) (Федон, 2022).
Тридесетих година 20. века, Јунгови савременици – баш као и ми данас – потресени догађајима у Европи (Русији, Шпанији, Немачкој, Италији), збуњени, разочарани и уплашени, питају се “вреди ли овако живети кад су се све вредности у које су веровали урушиле… Питају се може ли се још увек говорити о прогресу цивилизације”. На ово Јунг, између осталог, одговара: “Што се тиче садашњих невоља, не смемо заборавити да је човечанство кроз сличне ситуације прошло више него једном, доказујући да у дубинама несвесног поседује изванредан адаптивни систем”. Kада је појединац у кризи, он се обраћа управо том древном систему у дубини психе. “Пацијент и ја се заједно обраћамо том човеку од два милиона година који обитава у сваком од нас. На крају крајева, већина наших потешкоћа потиче од губитка контакта с нашим инстинктима, с том прастаром али никад незаборављеном мудрошћу коју чувамо у себи” (Јунг, “Човек од два милиона година”, у Говори K. Г. Јунг)
Вишедеценијска клиничка пракса открила је творцу аналитичке психологије да све чешће код средовечних људи преовлађују психички поремећаји попут осећања празнине, безнађа, као и неурозе које немају свој корен у осујећењу сексуалног нагона, него у незадовољеним религиозним или уметничким потребама. Kроз терапеутски рад са хиљадама пацијента, каже Јунг, “уверио сам се да је психолошки проблем данашњице духовни, религијски проблем. Данашњи човек је гладан и жедан безбедног односа са психичким силама у себи самом. Његовој свести, која у страху узмиче пред тешкоћама савременог света, недостају умирујући духовни захтеви. Услед тога је неуротичан, болестан, уплашен. Наука му говори да нема Бога и да је материја све што постоји. То је људски род лишило онога што му помаже да процвета, осећаја благостања и налажења сигурности у сигурном свету”. Средњовековни човек је имао складан и леп однос са Богом. Он је живео у свету који је доживљавао као смислен, праведан и безбедан. “Бог је бдео над сваким створењем на земљи; награђивао је добре а кажњавао рђаве. /…/ Његове молитве неко је чуо. Био је духовно збринут”. За разлику од средњовековног, савремени човек, кога разум учи да нема Бога који се о њему стара, лишен је наде, испуњен страхом и стрепњом, несигуран и усамљен. Уместо Бога, његово божанство је материјално – новац, злато (Јунг, Говори K. Г. Јунг, 2022).
Модерни човек, лишен маште и митских творевина, одсечен је од своје најдубље, архетипске природе. Јунг је често указивао колико је погубно гушити машту људи и тако, претераним развојем свесног и рационалног става, стварати неравнотежу у психи. Сваки покушај искорењивања митова је не само илузоран него и врло опасан подухват, о чему сведочи успон тоталитарних идеологија у Европи 20. века, као и Други светски рат.
Kао резултат потискивања митотворачког мишљења и слабљења хришћанског мита, у Немачкој је 30-их година 20. века из колективног несвесног Немаца изронио мит о старогерманском божанству Вотану. Према Јунгу, нацизам је резултат регресије маса на архетипове колективног несвесног (Јунг, Цивилизација на преласку, 2006). После разочарења у хришћанство, архетип крвожедног Вотана појавио се из подземља германске психе и запосео колективну свест изазивајући “помаму, лудило Немаца”, фурор теутоницус. Он је древни бог махнитости, вођа “бесних ратника”, који спопада људе и изазива у њима немир, демонски бес и деструктивност.
У Јунговом уму, на основу клиничког искуства, као и на основу проучавања бурних и трагичних социјалних збивања у трећој деценији двадесетог века, све јасније сазрева мисао о значају психологије као науке која му открива да је највећа опасност за човека он сам!
“Најстрашнија опасност са којом човек мора да се суочи јесте моћ његових идеја. Ниједна космичка сила која се обрушила на Земљу никада није убила десет милиона људи за четири године: човекова психа јесте. И може то опет да учини”, упозорава Јунг. И додаје: “Плашим се само једног – људских мисли (…) Сви смо ми подложни масовној зарази. Те епидемије су јаче од појединца. А појединац је њихова жртва. Урла, парадира и претвара се да је вођа, али је заправо жртва. Масовна бунила су изливи биолошких и духовних сила из дубина психе. Окренимо око свести ка унутрашњости психе да бисмо открили шта се тамо крије (…) Савремени човек мора потпуно освестити страховите опасности које се крију у масовним покретима”, каже Јунг у једном интервјуу 1934. године.
У временима политичке пометње и друштвене кризе, упозоравао је Јунг 1933, људи се осећају узнемирено, збуњено и тада им је потребна помоћ психологије, која може да их освести, да им помогне да васпоставе стабилан, целовит поглед на свет и да поврате веру да је могуће пронаћи смисао живота. Уколико у томе не успеју, људи постају жртве хипнотичког дејства масовних покрета, чија ће их идеологија и ирационална снага надвладати и учинити својим оруђем. Зато, да би се човек одупро колективном лудилу, психологија наглашава да су посебно данас “развој и самоостварење индивидуе потребнији него икад” (Јунг, “Интервју за Радио Берлин”, у Говори K. Г. Јунг, 2022).
У време велике фрустрације и очајања Немаца, појавио се Хитлер као архетип Спасиоца, архтеип Вође који има свету мисију да уједини и спасе немачки народ.
Према Јунгу, постоје два различита типа диктатора: тип поглавице и тип врача. Адолф Хитлер је био тип врача, видовњака, шамана, мистика, пророка, који има нуминозну снагу, јер му је маса придавала натприродне снаге и божанску природу. Он је гласноговорник богова, медијум кроз који се обелодањује Божја воља, који му се јавља у виду откривења у осами или у сновима. Мусолини и Стаљин су диктатори типа племенске поглавице или цара, који се ослањају на своју физичку силу или на оружане снаге. “Хитлерова моћ није политичка; она је магијска” (Говори Јунг). Он је своју харизматску, магијску моћ црпео из снаге 80 милиона Немаца који су га деификовали, а чије је тежње, осећања, намере и жеље он, као хиперсензитиван медијум интуитивно осећао, артикулисао и затим их остваривао. Без немачког народа, Хитлер је ништа.
Његова хипнотичка, опчињавајућа моћ почива и на томе што је он у дослуху са својим колективним несвесним и што га пушта да га оно води. Хитлер ослушкује поруке свог колективног несвесног и покорава им се, односно претвара их у дело. Он се често позива на Глас кога следи, а то је глас 78 милиона Немаца, који га обожавају и чине моћним. Kолективно несвесно је прождрало целокупну његову личност, те он зато и нема личност, нема индивидуалност. Он је – Немачка.
Хитлер никада није успео да успостави исправан и здрав однос са Анимом, женском представом у несвесном, и управо зато га је она запосела. Отуд је он нескладан, нестабилан, деструктиван и опасан, а не креативан, складан и уравнотежен (“Јунг поставља дијагнозу диктаторима”, интервју, 1939).
Јунг помаже савременим људима да друштвене, духовне и психолошке кризе свог времена и своје културе сагледају из једне шире, историјске, преисторијске и свевремене, као и транскултуралне, архетипске перспективе. Он им говори да њихови савремени проблеми и тешкоће нису настали данас и овде, као и да оно што не могу да реше помоћу разума и стеченог знања, могу решити ако се ослоне на интуицију, нагон и на урођена архетипска знања и осећања.
Извор: www.vreme.com
