Роналд Реган дуго је био синоним за глумца који је направио велику и непревазиђену политичку каријеру. До појаве Зеленског, који је од подсмијеха политици стекао популарност и онда у њу гурнут, његов случај је био без преседана. Ипак, постојао је и постоји и читав низ глумаца из Србије и остатка (екс)Југославије, чији политички ангажмани нису за потцијењивање
Пише: Мухарем Баздуљ
Многи су глобални и локални медији подсјетили ове године на један од најчувенијих политичких говора у двадесетом вијеку, онај у којем је Роналд Реган СССР назвао „империјом зла“. Збило се то прије равно четрдесет година и био је то сигнал чврсте хладноратовске одлучности Запада. Шест-седам година касније, чинило се да је хладни рат завршен, да би се коју деценију касније испоставило да је прије у питању било тек примирје. У актуелном тренутку, гђе према многим тумачењима Украјина као најисточнији европски дио политичког Запада води рат против Русије као својеврстан прокси рат у име цијелог Запада, у фокусу пажње свјетске јавности је украјински предсједник Володимир Зеленски. Постоји, међутим, једна карактеристична тачка кад је ријеч о овој двојици политичара: обојица су јавну видљивост најприје стекли као – глумци.
Ипак, из актуелне српске перспективе, помињање Регана и Зеленског у контексту глумаца у политици само је глобални оквир. Откад су, наиме, прије неких мјесец дана живот у Београду почели обиљежавати масовни протести против насиља, глумци су изнова у фокусу политичке јавности. Најфреквентији говорници на овим протестима су управо глумци. На неки начин, то и није чудно; глумци су професионални оратори. Међу онима који су се у протекле три-четири неђеље у овом смислу истакли су, између осталог, Драган Бјелогрлић, Светлана Бојковић, Сека Саблић и Милан Марић. Ријеч је о глумцима који овђе нису наступали као политичко-страначке, него као јавне личности – ангажовани умјетници. Међу говорницима, барем досад, није било Сергеја Трифуновића који је (уз Бранислава Лечића и његово кратковјеко руковођење демократама Србије) једини српски глумац који је неко вријеме био предсједник неке политичке партије – овђе се радило о Покрету слободних грађана, партији насталој након пораза Саше Јанковића на предсједничким изборима, партији у коју су многи након њеног оснивања улагали велике наде, а која се врло брзо прилично маргинализовала и коју је, врло могуће, од нестанка спасио управо Сергеј Трифуновић својом јавном видљивошћу, па је свом насљеднику, младом Павлу Грбовићу, могао оставити какву-такву партију и партијску инфракструктуру.
Већина популарних глумаца данас у Србији ближи су у ставовима опозицији него власти, мада постоје и изузеци попут Светислава Гонцића и Лазара Ристовског. Такође, неке врло јаке изјаве подршке Александру Вучићу знао је дати и Предраг Мики Манојловић, што му је у дијелу јавности донијело и поједине јаке осуде. Можда и најчувенији глумац млађе генерације у Србији данас – Милош Биковић, не истиче се превише политичким изјавама, но нашао се на мети једног опозиционог активисте због чињенице да су у једној епизоди серије коју продуцира и у којој глуми ишчитане становите политичке алузије. Такође, његове бројне улоге у руској кинематографији у оваквом глобалном политичком тренутку биле су довољне да и он буде изложен медијско-политичким критикама са (про)западне стране. С друге стране, можда једини глумац млађе генерације који се по популарности може мјерити са Биковићем – Милан Марић – са антизападне стране је препознат као „противник“ због учешћа у кампањама за суочавање са ратним злочинима као и генерално изразитог лијево-либералног политичког опређељења. У постпетооктобарској Србији, политички ангажман глумаца био је више правило него изузетак. Популарни глумци Бранислав Лечић и Воја Брајовић провели су године на позицији министра културе Републике Србије, док је, примјера ради, Неда Арнерић била народна посланица. Њих троје су били на страни ДОС-а и његових чланица и изведеница, док је, рецимо, Лидија Вукичевић изабрана у састав Народне скупштине на листи Српске радикалне странке Војислава Шешеља.
Нису, међутим, ни постпетооктобарске политичке аспирације глумаца „пале с Марса“. Од почетака вишестраначја у Србији, партије су „кастинговале“ глумце као људе одраније популарне, па се ваљда рачуна(ло) да се та популарност може природно прелити и у политику. У првој деценији српског вишестраначја, кључна парадигма глумца у политици био је Велимир Бата Живојиновић. Kао члан и функционер Социјалистичке партије Србије, Живојиновић, деценијама најпопуларнији српски и југословенски глумац, био је и народни посланик и кандидат за предсједника. У парламент је послије првог пута биран још четири пута – на изборима 1992, 1993, 1997. и 2000. године. Био је предсједник Kомисије за представке и жалбе Народне скупштине, непрекидно, од 1992. године до 2000. године. Живојновић је у извјесном смислу био већи од сваке партије, а у Милошевићев СПС се, кружила је анегдота, учланио скоро случајно. Наиме, док је пекао јагње и пијуцкао вино са друштвом испред викендице у Kораћици, наишли су активисти социјалиста и питали га да ли хоће да се учлани. Да би их скинуо са врата, Бата их је прекинуо и само питао гђе треба да се потпише. Пола сата касније долазе људи из Драшковићевог СПО-а са истом причом, а Бата им каже да су закаснили пола сата. Послије петог октобра, ником ипак није падало на памет да „лустрира“ Живојиновића, а он сам се шалио с колегама који су на вријеме „преврнули ћурак“ да је он, ето, за тако нешто превише познат.
Није Србија једина ексјугословенска држава у којој је вишестраначје донијело политички ангажман глумаца. У Хрватској, примјера ради, одмах пада на памет Борис Бузанчић који је био први градоначелник Загреба након Другог свјетског рата изабран на вишестраначким изборима. Исти тај Бузанчић је касније био и посланик у хрватском Сабору. У Словенији је глумац-имитатор Марјан Шарец дошао и до позиције премијера, а тренутно је министар одбране. Најистакнутнији бошњачки глумац данашњице, Емир Хаџихафизбеговић, годинама је кадар Изетбеговићеве Странке демократске акције, а на тој линији је био и министар културе Kантона Сарајево. На истој функцији је неко вријеме провео и глумац млађе-средње генерације Мирвад Kурић, који је на ту позицију изабран из квоте Савеза за бољу будућност Фахрудина Радончића. Kад је ријеч о Македонији, ту је глумац Тони Михајловски био кандидат за градоначелника свог родног Kуманова, другог по реду најмногољуднијег града у најјужнијој бившој југословенској републици.
У планетарном оквиру, прича о глумцима у политици није стагнирала у времену између Регана и Зеленског. Уосталом, један Арнолд Шварценегер био је гувернер Kалифорније. Да не постоји онај стари законски услов да амерички предсједник мора бити рођен на тлу САД-а, реална је могућност да би популарни „Терминатор“ био и кандидат за усељење у Бијелу кућу. Синтија Никсон из серије „Секс и град“ такође се била политички ангажовала желећи да буде гувернерка савезне државе Њујорк, али није прошла на унутарстраначким предизборима. Имамо овакве случајеве и на „егзотичнијим” дестинацијама. Примјера ради, на Филипинима је глумац Џозеф Естрада ушао у политику 1969. године избором за градоначеника. Доцније је бивао сенатор и потпредсједник. Естрада ће 1998. године постати предсједник Филипина, но смијењен је три године послије тога, и то због оптужбе за корупцију. У Гватемали је с јесени 2015. године за предсједника изабран глумац Џими Моралес, док је његов перуански колега Салвадор дел Солар најприје 2016. постао министар културе, да би послије три године напредовао до позиције премијера. Kад је о Европи ријеч, у посљедњим годинама, а нешто прије Зеленског, велику пажњу је привукао политички успон глумца и забављача Бепеа Грила у Италији. Управо су у случају њега и Зеленског коментатори проналазили велику сличност тврдећи да је њихова изборна популарност најочитији могући доказ потпуне пропасти репутације „регуларне“ политичке класе.
И заиста, кад се сва ова имена и све ове каријере осмотре у цјелини, чини се да, угрубо говорећи, постоје два пута којима газе глумци који одлуче поћи политичком ареном. Један је старински, скоро стандардан, данас, могли бисмо рећи, пут којим се рјеђе иде, а то би био пут скоро уобичајеног „марша кроз функције у етаблираним политичким партијама“. За такве политичаре, а можда би им најбоља парадигма био управо Реган, могли бисмо скоро рећи да су претходно глумци били скоро случајно. Посве је друкчија ситуација са новијим феноменима попут Грила и Зеленског. Они су се најприје подсмјевали свакој политици, а нарочито оној „институционалној“. На трагу те популарности, и сами су постали политичари, мада остајући у много чему антиполитичари. Такву врсту експеримента етаблиране демократије себи лакше могу да допусте, пошто ће четири године касније свакако доћи „поправни испит“ у виду нових избора. У нестабилним друштвима, попут украјинског, међутим, на плећа таквог кандидата може пасти и генерацијски и историјски терет. Управо ће повијест једина заправо јасно показати како се с тим теретом носио Зеленски. Вратимо се на крају домаћој сцени, уз опаску да постоји ипак и „најмањи заједнички садржилац“ и у ова два, наоко дијаметрално супротна, начина на која се глумци баве политиком. Глумци, пословично, мијењају лица и изговарају туђе реплике. Стереотип о политичарима и државницима веома држи до идеја досљедности и карактера. Идеја о глумцу-лидеру јавља се заправо у срединама и временима гђе постоји криза саме идеје лидерства. Може се то односити на цијелу државу, а може и на поједина и врло конкретна протестна окупљања и шетње. Без намјере да се било коме одриче политички став, чини се да су и за друштво и за глумце боља она времена кад глумци политичаре евентуално глуме у позоришту и на филму, умјесто да их глуме или „глуме“ у стварности.
Извор: p-portal.net
