Пише: Јован Младеновић
Јован Ђорђевић и његов сестрић Стеван Сремац почивају заједно, а њихов одлазак са животне сцене у кратком временском размаку био је огроман национални губитак.
У овој 2025. години, умногоме историјској и националној преломници, и у наредној 2026, поклапају се значајне јубиларне годишњице – рођења и смрти двојице знаменитих српских (грађанских) интелектуалаца и националних радника романтичарског 19. столећа: сто двадесет пет година од смрти Јована Ђорђевића (Сента, 25. новембар 1826 – 21. април 1900) и, догодине, двеста година од његовог рођења; као и сто седамдесет година од рођења Ђорђевићевог сестрића Стевана Сремца (1855–1906) и, догодине, сто двадесет година од избора за правог (редовног) члана Српске краљевске академије (Академија уметности), али и његове смрти. Стеван Сремац, и он по месту рођења Сенћанин (како је и потписивао своје бројне рукописе), судбински је био везан за ујака и под његовим снажним интелектуалним и моралним утицајем. Утицај Јована Ђорђевића на потоњи духовни развој сестрића, књижевничку и професорску каријеру, најбоље је портретисао Милорад Павловић, Миле Крпа (1865–1957), књижевник и Сремчев биограф: „[…] и кад је ступио у живот, он је [Сремац] имао доста сличних особина: обојица су били занесени родољуби, обојица врло предани и побожни православци, добри историци и поштоваоци класицизма, велики хуманисти, словенофили, болећиви према сиромашнима, заштитници и љубитељи животиња, велике естете и обојица, до смрти, нежење…” За разлику од овог мишљења, Јован Деретић у канонизованој „Историји српске књижевности” (с. 849) наводи и следеће: „Формиран под непосредним утицајем свога ујака Јована Ђорђевића, књижевника и значајног културног радника, оснивача позоришта у Новом Саду и Београду, политичара конзервативних схватања, Сремац је и сам постао изразит традиционалист, конзервативац и антидемократа. Био је противник С. Марковића и радикала, ватрени присталица монархије и режима краља Милана, чиме је одударао од већине реалиста…”
Заслуге за оснивање позоришта
Живот, дело, идеје Јована Ђорђевића, историчара, професора, књижевника, политичара, његова узорита и без остатка посвећеност државном, политичком, али и, надасве, просветном и културном препороду српства, сврставају га у сам врх националних корифеја поред Доситеја, Ј. С. Поповића, Б. Радичевића, С. Милетића, А. Хаџића, Ј. Скерлића, Ј. Цвијића, Ј. Ристића, С. Новаковића и многих других који су поставили државне, културне и цивилизацијске темеље Србије у 19. веку!
Његов живот је, у ствари, био велика историјска и позоришна сцена. Потиче из угледне породице економа и трговца Филипа Ђорђевића (мати Ана, рођена Малешевић, цинцарског порекла) из Сенте, града снажне српске традиције, окруженог салашима и ритовима, где су старином досељени њихови преци из Старе Србије, највероватније за време Чарнојевићеве сеобе (1690), и након Мађарске револуције (1848) остали у Сенти! Отац Филип бавио се пчеларством и аутор је једног пчеларског приручника објављеног 1860. године.
Основну школу Јован Ђорђевић је учио у Сенти, три српска и један мађарски разред; у Сегедину нижу гимназију, вишу у Новом Саду, Сегедину и Темишвару; у Пешти је матурирао 1845. као питомац Текелијанума. Студије филозофије најпре је уписао у Пешти, али је убрзо прешао на медицину, коју је студирао три године. Студије је прекинуо када је избила Мађарска револуција (1848), али и услед слабог материјалног стања. Коначно, после готово три деценије странствовања, по позиву (1849) бачког великог жупана Исидора Николића Џавера, такође познатог књижевника, долази у Сомбор у јесен 1850/51, где је службовао у канцеларији Жупаније. Сомбор му је био песничка отаџбина, о чему сведочи његова неоромантичарска и елегична лирика – од укупно 16 аутографа, 13 је раних песама, родољубивих, сачуваних у његовој оставини. Међу њима је и пет аутографа песама које је написао у Сомбору, према његовом датовању, у периоду 1850/51). Значајан аутограф је и спев „Кнез Паво”, епска песма од 310 стихова, са назнаком Ј. Ђ. (1847. у Пешти, печатено у „Славјанки” 1847). У корпусу оставине је и историографски/мемоарски спис „Необични доживљаји мог оца и ујака у рату српско-мађарском 1848–49”.
Извор: Политика Магазин
