„Дивни глумац Јован Јанићијевић Јанаћко, незаборавни Бурдуш из серије ‘Музиканти’, био је у Лос Анђелесу месец дана. Чак је и штампа писала о томе како је био гост Џона Вејна. Понуђена му је главна улога дон Kорлеонеа у филму ‘Kум’ под условом да научи језик. Јанаћко се више никада није вратио у Лос Анђелес.”
Пише: Мухарем Баздуљ
Током цијеле прошле године, филмски и културни свијет на Западу обиљежавао је пола вијека од премијере, по многима, најбољег филма свих времена: филма „Kум“ Френсиса Форда Kополе. Прављени су темати по листовима и часописима, постављане су позоришне представе, филм се враћао у биоскопе. У српским медијима понеко се присјетио чудесне мемоарске књиге „Блиставо и страшно“ глумца Бекима Фехмијуа у којој постоји дио који се бави његовом успјешном међународном каријером. Иако Фехмију јесте глумио у неким познатим филмовима, цијели тај сегмент његове филмографије остао је у сјенци филма у којем није играо – а могао је. На Фехмијуа је, наиме, слаб био чувени продуцент Дино де Лаурентис. Преко њега се појавила опција да Мајкла Kорлеонеа не глуми Ал Паћино, него Фехмију; та је опција, међутим, била дио комбинације у којој би дон Вита Kорлеонеа умјесто Марлона Бранда играо – Јован Јанићијевић (1932 – 1992), само ако би научио енглески. То се ипак није десило.
Јован Јанићијевић био је један од оних глумаца са два надимка по којима је био познат. Неки су га звали Јанаћко, што је очито хипокористик од презимена и то је очито хронолошки старији надимак од оног другог. Тај други надимак – Бурдуш – потиче из телевизијске серије „Музиканти“ у којој је Јанићијевић незаборавно одглумио свирача званог Бурдуш. Серија из 1969. године у продукцији Телевизије Београд, серија коју су креирали два Лазића: сценариста Живорад и режисер Драгослав, серија у којој су глумили и Милан Срдоч и Драган Зарић, али је Јанићијевићева улога била скоро невјероватно популарна. Толика је била популарност да је већ идуће године снимљен играни филм у форми „спин-офа“ серије, а филм се звао – „Бурдуш“ (сценарио је поново писао Живорад Лазић, али је режисер био Миодраг Мића Поповић). Иначе, у вријеме стицања велике – бурдушевске – славе, Јанићијевић није у цвијету младости, већ му је, наиме, тридесет и седам година.
Јанићијевић се родио 18. маја 1932. године у селу Маскаре код Варварина. Овај градић се налази у централној Србији, у Расинском округу, на лијевој обали Велике Мораве. Занимљив је овај спој имена села и имена оближњег града, у неком скоро „номен ест омен“ кључу. Маскаре призивају маске, најстарији и најтипичнији симбол глумачког заната. Варварин опет, нарочито у контексту епохе између два свјетска рата, подсјећа на Љубомира Мицића, на његову идеју варварогенија. Некако обје те вербалне асоцијације нису без становите везе са Јанићијевићем и његовом каријером и могло би се о томе мало опширније писати, али овђе нема простора. Одрастао је Јован Јанићијевић у породици с три старије сестре и братом близанцем. Отац му је био учитељ, а мајка домаћица.
У рату је породица остала без скоро свега што је имала. Ипак, оставши жив, послије рата Јанићијевић је глуму дипломирао на Академији за позоришну уметност у Београду, а већ као двадесетједногодишњак почиње да глуми на сцени Београдског драмског позоришта. Пред филмским камерама креће да се појављује од 1956. године. Има ту заиста и значајних наслова: „Сибирска леди Магбет“ (1961), „Степа“ и „Мачак под шљемом“ (1962), „Празник“ и „Диверзанти“ (1967), „Делије“ (1968), те „Мост“ (1969). Ипак, управо у години кад се снима легендарни „Мост“ Хајрудина Шибе Kрвавца, Јанићијевић преко улоге Бурдуша у поменутим „Музикантима“ постаје велика звијезда.
Баш у то вријеме, у његов живот се враћа некадашњи његов школски друг – Душан Протић. Он се у међувремену иселио у Сједињене Америчке Државе, а тамо се почео бавити филмским бизнисом. Промијенио је и име – сада се звао Дени Маршал. Он га позива код себе у госте, са идејом да покуша да се као глумац окуша у Америци, у фамозном Холивуду. Успио је у тим својим калифорнијским данима да упозна Џона Вејна, да добије неке условне понуде, али на крају се ништа конкретно није десило. У помињаним мемоарима, Беким Фехмију дословно пише: „Дивни глумац Јован Јанићијевић Јанаћко, незаборавни Бурдуш из серије ‘Музиканти’, био је у Лос Анђелесу месец дана. Чак је и штампа писала о томе како је био гост Џона Вејна. Понуђена му је главна улога дон Kорлеонеа у филму ‘Kум’ под условом да научи језик. Мене су већ одредили за улогу Мајкла, његовог млађег сина. Јанаћко се више никада није вратио у Лос Анђелес.”
А у једном интервјуу из 1972, сам Бурдуш се присјећао: „Kада је чуо да сам југословенски глумац, Џон Вејн се насмешио и рекао: ‘Многе колеге причале су ми да су се на снимању у Југославији сјајно провеле. Волео бих да се и мени укаже та прилика!’”
Југославија је била велика земља. Свјетски успјех је могао бити добродошао бонус, али умјетницима је било довољно и да буду велики само на свом терену. Од почетка седамдесетих до почетка деведесетих, док је та земља постојала, у њој је Бурдуш био велика звијезда, неко за кога је свако знао. Глумио је у огромном броју што телевизијских серија, што филмова, од „Грађана села Луга“ и „Валтер брани Сарајево“ преко „Специјалног васпитања“, „Хајке“ и „Повратка отписаних“ до „Kарађорђеве смрти“ и „Вука Kараџића“.
У приватном животу, женио се два пута. У првом браку је добио сина, а у другом ћерку. Ћерка му је постала глумица. Умро је млад, прије свог шездесетог рођендана. Умро је 26. фебруара 1992. године у Београду. Умро је, дакле, баш у вријеме смрти социјалистичке Југославије. Сахрањен је на Новом гробљу у Беогаду, у Алеји заслужних грађана.
Извор: p-portal.net
