Вјекови ће прохујати ко крилати кратки часи
У бескрајност од вјечности и у тавне магле њене,
А свештени гениј св’јета нови живот да огласи
И да нова поколења на упорне путе крене.
Уминуће дани ови. А тек хладни вјетар смрти
Спокојно ће да ћарлија над пропашћу величина,
И скиптрове и престоле у бл’једи ће пепо спрати,
И шануће густа магла гдје зрачаше свјетлост њина…
Ој, ал’ да л’ ће Вјечна Мисо над гробницом оном стати
Гдје патничког српског рода посијане леже кости,
Гдје је Српство мирним санком изнурено легло сапти
Пред вихором уништења и усудом од вјечности.
Да покаже новом жићу: овдје лежи грешни пепо
Пораженог српског рода!…Он је би роб бескрајни!
Од искона до самрти, носио је срамно иго,
Ал’ свјетлост нит кад виђе, нит васкрсну данак сјајни.
Ил’ ће туди да отпоји узвишену панахиду
Дичном роду што у вјечност божански је спомен дао:
Што но сили од вјекова непомична стијена бијеше,
И борећ се за слободу, што је као Титан пао!…
Јован А. Дучић
Извор: ,,Луча“, Цетиње, фебруар 1896.
