Сретох мојега пријатеља на излаз из онога малога парка и онако смућен рече ми, држећи у руци кесу и лопатицу… ено га, видиш ли га, ено мојега несрећног пријатеља
Пријатељ једнога мојега пријатеља има проблем. Велики.
Цијела фамилија се забринула. Ђеца му, обоје јединчади, ни не излазе из његове собе. А болесник, ако се тако може рећ, скупио се на они свој лежај, озго, преко прекривача од кадифе. Трепће. Лијепо видиш е му неки немир не да мира. Само дамара.
А јео је, кад неко забринуто рече – да се није од лоше храна отрова?
Неее, јео је младу, динстану телетину, прекјуче, телетину у комад, јуче, а и данас је изио двије велике шницле онога беби-бифа.
Кад је излазио на по сата до парка у шетњу, био је баш топло обучен. И лијепо. Множина су се за њим због те робе и окренула. Жена се преко мјере узнемирила, већ је то примјетио и њен шеф.
А кад то примјети он, ка Јапанац, који и што виђе не виђе, онда су то одавно сви виђели у то представништво.
„Њеног малог нешто боли, њеног малог нешто мучи…“ а они, што ће, не знају како да му помогну. И зато она не може да се усредсриједи на поса.
А поса трпи.
Види Јапанац, види, разумије и јапански ћути.
И пријатељ мојега пријатеља познат ка тврд, не неосјетљив, јер они споља груби, неотесани, а моћни… у ствари су меки, само им треба прић са праве стране. Ето и он, тврдоња, и он је занемарио посао. А поса му баш и није за занемаривање, ради неђе у неку комисију, у неку међународну комисију, у неку селекцију, у неки завод, тамо неђе, е.
И виђи ти сад то.
Хукће, брине, мисли, тражи излаз из те деликатне ситуације.
Мораш разумјет човјека – да би мислио шире, мораш му ријешит оно уже, је ли тако, а? Стан, кола, школовање у иностранство, здравље, је ли тако?
А ђеца, не реко ти, обоје јединчади, пропадоше. Везала се… То нијеси видио на свијет, толику везанос једно за друго. Запоставише социјализацију а успоставише строгу индивидуализацију.
Иако је Агина соба на сасвим другом крају, у другом дијелу њиховога стана и до ње има бар пет соба, не рачунајући оне просторије између, те нико не би ни чуо, све и да цвили или арлауче, они нијесу доводили пријатеље, ни знанце, није више било ни сједељки, ни сеанси с ногу, па је Ага, како су га из милоште звали, био поштеђен буке. Излива саосјећања, жеља за брз повратак у нормално стање.
Али, све бјеше узалуд.
Сретох мојега пријатеља на излаз из онога малога парка и онако смућен рече ми, држећи у руци кесу и лопатицу… ено га, видиш ли га, ено мојега несрећног пријатеља.
Ја погледни кад, насред парка, поред оне фине брезице укочио се чојек, господин чојек који се држи за грану и натеже се… нагнуо се над једно пашче и натеже се и збори том пашчету меко, поучно, стимулативно… И одавде се види колико му је стало, а пас, виши но какво теле, боже ме забрани, оће да дигне ногу… неће. Би, не би.
А мало подаље, иза оног жбуна јагорчевине, жена му и она јединчад сакрили се и ћерају неку туђу малу ђецу да се не играју у тај парк…
Греоте, колико пропати ова породица, а не вјерујем ни да је једина, а како ли је тек ономе њиховоме пашчету кад би, а ето, не не може.
Мука…
Драган Ускоковић (Цетиње, 1950) – писац, драматург и преводилац. Његова дрма Чеговић извођена је у континуитету двадесет пет година. Добитник је Домановићеве награде.
Извор: Јеж, април – јун 2023, год 88, бр. 3175-3177, стр. 12.
