Пише: Николина Зобеница
Гетеови Јади младога Вертера, роман који одолева времену
Прошло је више од двеста година откад се Вертер први пут појавио међу Немцима – роман Јади младога Вертера (Die Leiden des jungen Werther) објављен је 1774, а прерађено издање је изашло 1787. године. На српски језик га је први пут превео Јован Рајић 1844, а затим су следили Бранко Мушицки 1905, Исидора Секулић 1923, Станислав Винавер 1949, Иван В. Лалић 1954. и Јелена Благојевић 2010. године. Током претходних деценија роман је на српском језику био прештампаван неколико пута, а сада се Винаверов превод поново појавио у издању издавачке куће Лагуна. С обзиром на време које је протекло од настанка дела поставља се питање: шта овај роман може да понуди данашњим читаоцима? Зашто би га читали? Не може се рећи да постоји једноставан одговор на ова питања.
Вертера треба читати не само зато што је првенац једног од највећих немачких писаца свих времена Јохана Волфганга Гетеа (Johann Wolfgang Goethe,1749–1832) и што садржи аутобиографске елементе. Не треба га читати ни само зато што је репрезентативан за доба у којем је настао и за књижевне правце тог времена. Нити зато што представља прекретницу у развоју немачког романа. Не, не треба читати овај роман само зато што је од историјског значаја већ и зато што је универзалан и
увек изнова актуелан. Зато што је роман Јади младог Вертера прича о младом човеку, о његовом бегу од скучености друштва, о осећању изгубљености, о несрећној љубави, о уметности, о религији, о животу и смрти – о темама које кроз векове остају исте у својој различитости, темама од значаја за ликове који живе на страницама ове књиге и у којима читаоци увек изнова препознају и себе и писца.
Многи Вертера називају аутобиографским романом због сличности између аутора и јунака: и Гете и Вертер су рођени 28. августа, Гете је био несрећно заљубљен у Шарлоту Буф (Charlotte Buff, 1753–1828), касније удату Кестнер, из Вецлара (Wetzlar). Иако Вертерова Лота има црне очи Максимилијане Ла Рош (Maximiliane La Roche,1756–1793), брачни пар Кестнер је био прилично увређен због личних ствари које је Гете изнео у роману. Међутим, Вертер није Гете јер је писац ипак доживео дубоку старост и још много љубави после Лоте, за разлику од Гетеовог колеге Јерусалима (Karl Wilhelm Jerusalem,1747–1772), младог правника из Вецлара, који се јесте убио Кестнеровим пиштољем због
несрећне љубави према удатој жени. Вертер је стога спој Гетеа и Јерусалима, литерарни лик створен ради катарзичног ослобађања од младалачког љубавног заноса. Из тог разлога се Гете дистанцирао од Вертера – овај је испунио своју функцију и за њега постао оличење превазиђене младалачке страсти.
Управо емоције представљају окосницу овог романа, који спада у књижевни правац у којем је тежиште на приказивању унутрашњег света ликова уз исцрпно описивање осећања – сентиментализам. У књижевним делима овог струјања нарочито се често уздисало и плакало, будући да немачки језик још није имао довољно разрађен речник за изражавање осећања, што се променило тек с Вертером. Иако и Вертер много плаче, а ни други ликови у роману се не уздржавају од суза, тек је с овим романом немачка књижевност пронашла језички израз адекватан за исказивање снажних емоција.
За овакву садржину требало је одабрати и одговарајућу форму, а као нарочито погодни показали су се дневници и писма, те је и Гете написао епистоларни роман налик дневничким записима. Већина Вертерових писама упућена је његовом пријатељу Вилхелму, осим неколико која су намењена Лоти и Алберту, али пошто њихових одговора нема, читаоци стичу утисак да су писма упућена њима, и као да читају дневник.
Захваљујући овој форми они имају прилике да стекну увид у Вертерова најинтимнија осећања, у његов унутрашњи свет и његов искрен и аутентичан монолог. Динамици и драматичности ових писама доприноси избор емотивно најинтензивнијих тренутака, страствених излива осећања због којих Вертер постаје лирски роман. Епску мирноћу уводи тек на крају дела уредник писама који трезвено извештава о последњим тренуцима живота овог „јунака“, с неутралном дистанцом релативизује његово виђење и супротставља објективни приказ ситуације Вертеровим субјективним емотивним изливима у писмима.
Гете је ову форму одабрао под утицајем Ричардсоновог (Samuel Richardson, 1689–1761) чувеног романа у писмима Памела (Pamela, or Virtue Rewarded,1740). У Вертеру су присутни и трагови Стерновог (Laurence Sterne, 1713–1768) Сентименталног путовања (Sentimental Journey,1768), затим приказа сеоске идиле у Голдсмитовом (Oliver Goldsmith, 1728–1774) Векфилдском свештенику (The Vicar of Wakefield, 1766) и Русоове (Jean-Jacques Rousseau, 1712–1778) Нове Елоизе (Julie ou la Nouvelle Héloïse, 1761), још једног романа у писмима. Свакако није случајно што литерарни утицаји нису били из немачке, већ из енглеске и француске књижевности.
Роман је у Немачкој после барока (1624–1680) био озлоглашен као књижевна врста, тек га је привидна аутентичност епистоларне форме ослободила предрасуда, као и лошег гласа да је то фантастичан, чисто фикционалан жанр без икаквог додира са стварношћу. Захваљујући епистоларној форми добио је приступ „вишој“ књижевности и коначно је прихваћен као озбиљна књижевна врста. Из тог разлога се објављивање Гетеовог првенца често означава као рођење модерног немачког романа.
Роман Јади младога Вертера написан је и у духу немачког књижевног правца младих бунтовника – под називом штурм и дранг (Sturm und Drang)– противника крутих правила и феудалног система, поборника слободе, страсти, емоција, непосредности, природности – свих ствари срца, кључне речи овог струјања. Жеља за кршењем правила и за слободом огледа се и у форми и у садржају књижевних дела овог правца. Језик је лирски и експлозиван у својој емоционалности, граматички неправилан и елиптичан у својој спонтаности и природности, слојевит и разнолик у настојању да се прикажу променљиви покрети душе младог човека. Кључне теме у оквиру овог правца, па и Гетеовог првенца, јесу критика друштва, природа, љубав, уметност (сликарство и књижевност) и религија.
Управо у Вертеровом односу према друштву огледа се његово бунтовништво, његова снажна жеља да побегне, што се види већ у првој реченици романа: „Како сам сав радостан што сам отпутовао!“ Вертер не може да нађе своје место у друштву свог времена. Као представник интелектуалаца грађанског порекла, који се у 18. веку суочавају с утврђеном крутом хијерархијом, он спада у оне који нису спремни да прихвате наметнуту друштвену позицију. Стечено образовање овим грађанима даје основ да цене себе и да се боре за своју слободу и заслужено место у друштву, али углавном безуспешно. Поред тога, Вертер је из добростојеће породице, може себи да приушти прилично лагодан живот и да се креће у различитим друштвеним слојевима и добро их упозна. Не прија му друштво образованих грађана који би требало да буду носиоци прогресивних идеја и напретка, али их коче опортунизам, сујета и завист, ситничавост и ограниченост, те се много боље осећа у друштву племића као што су гроф Ц, госпођица фон Б. или кнез ***. Међутим, то није дуго потрајало јер се Вертер случајно придружио вечерњем дружењу племства којем није пријало његово присуство, тако да су га замолили да се удаљи. Избио је скандал, Вертер је понижен и осрамоћен, приче се распредају, а злуради ликују, па Вертер тражи отпуст с места секретара и одлази с двора.
Уточиште од друштва Вертер налази у природи, у сеоској идили, те највећи део времена проводи у малом месту које назива Валхајм и у његовој околини. У основи овог фиктивног имена налази се игра речи: „одабрани дом“ (нем.: Wahl– „избор“, Heim– „дом“). Осим тога, Вертер са собом носи књиге које га воде у неки други свет, просторно и временски удаљен, проводи много времена с децом и ужива у једноставности сеоског живота. Међутим, стварност га на крају ипак сустиже.
Радња романа почиње у мају 1771. године, када је све у цвату, и природа, и Вертерова осећања, и завршава се у зиму, за Божић 1772. године, кад умиру и природа и Вертер. Подељен у два дела, роман приказује узлазну и силазну путању Вертерове љубави и његове душе. Док Вертер пише писма, у савршеном је складу с природом која га окружује јер она одсликава његово унутрашње душевно стање: о радости и срећи пише у пролеће и лето, а о тузи и очајању крајем лета, у јесен и зиму.
У природи се Вертер осећа близак Богу, за њега су природа и Бог једно (пантеизам), емоције му бујају, инспирација се буди и он жели да ствара уметничка дела. Међутим, његове слике су само пуко подражавање природе, он није у стању да ствара ништа ново и оригинално јер се расплињава. Упркос умирујућем дејству и стваралачком импулсу природе, чак ни Вертер не може да превиди њену деструктивну страну, поготово кад је реч о људској природи. У природности Вертер налази објашњење за реакције и поступке страствене душе (не само своје), али и оправдање пред собом и пред другима. Међутим, свестан је опасности препуштања емоцијама јер то може понекада да води ка неконтролисаном насиљу и смрти. Бранећи сеоског момка који је убио због љубави, Вертер препознаје себе у њему, потпуно свестан да нема спаса за тог момка, али ни за њега јер је и он обузет мрачним мислима о убиству и самоубиству.
Вертерова унутрашња стања у складу су и с књижевним делима која чита. На самом почетку романа налази уточиште у прошлим временима Хомеровог света, који га умирује и у савршеном је складу с његовим емоцијама. Вертер доживљава себе као Одисеја, а заједничко им је лутање на путу кући. Иако Вертер у прво време мисли да је нашао свој одабрани дом, он одлази на двор, затим на кнежево имање, после обилази и место свог детињства, па се поново враћа у Валхајм и на крају бира повратак Оцу.
Осим античке књижевности помињу се и савремена енглеска и немачка књижевност. Док се возе кочијом на игранку, Лота хвали Векфилдског свештеника, а током олује након плеса помиње и име немачког писца Клопштока (Friedrich Gottlieb Klopstock, 1724–1803), с јасном алузијом на његову чувену химну Слављење пролећа (Frühlingsfeier) која обједињује дубоку религиозност и дивљење природи, али и најављује олују која ће уследити у животу ликова.
Док пати због љубави, Вертер постаје све туробнији и окреће се књижевности у којој се тематизују смрт и трагична страдања јунака. Чита и преводи Осијана и препушта се мрачним тоновима острвских балада. На крају, последња књига која остаје на његовом столу након смрти јесте Лесингова (Gotthold Ephraim Lessing, 1729–1781) драма Емилија Галоти (Emilia Galotti, 1772) у којој отац убија кћерку да би јој спасао част. Вертер своју смрт посматра као „сједињење“ с Оцем који своју децу шаље у свет, а онда их поново прима к себи – чак и кад својом вољом долазе пре времена. Библија је књига која се провлачи кроз цео роман, Вертеров последњи оброк су хлеб и вино, а пиштољ назива хладним путиром. Самоубиство се одиграло у поноћ уочи Божића, иако је Вертер још сатима умирао, све до поднева следећег дана.
Вертер чита да би пронашао утеху у књижевности, налази у литерарним делима паралеле за оно што се њему дешава, али не предузима ништа да би то променио. У покушају да изађе из зачараног круга патње због љубави, он на неко време одлази из Валхајма, ради као секретар, али се враћа након још једног разочарања. Вертер није у стању нити да се бори за Лоту нити да се удаљи од ње. Само на крају, кад је већ донео одлуку о свом „одласку“, он је страсно грли и љуби, што неминовно доводи до њиховог растанка. Вертеров једини успешан чин јесте и његов последњи – самоубиство. Тим поступком он крши и правне и црквене прописе свог времена, али њега не занимају институционална правила, он оправдање налази у људској природи.
У једном разговору с Албертом, Вертер исказује своје мишљење о самоубиству као последици болести душе која једноставно не може да зацели, да оздрави, као што то у појединим случајевима не може ни болесно тело. Исто као што се не може пребацити ономе ко подлегне грозници, тако се не може кривити ни онај чија је душа толико болесна да не може више да поднесе своју меру патње у животу. Вертер једноставно није могао да поднесе своју.
Његова неутажива и неостварива тежња да успостави јединство с природом, вољеном женом и Богом заснива се на изразитој субјективности и емоционалности које му, с једне стране, омогућавају да се врло успешно повеже с децом и сеоским становништвом, али, с друге стране, он због тога пати у стегама друштва којем припада. Конфликти у Вертеровој души се не решавају, његова емотивност и маштовитост не налазе одушка у уметности, он не ствара – упркос сликарским покушајима он остаје дилетант, концентрисан на бол свог срца, неспособан да га преточи у дело било какве врсте и да тај бол барем донекле себи олакша, да зацели. Сукоби са стварношћу не воде ка отрежњењу, већ ка меланхолији, пасивности, жељи за смрћу као другим начином постојања и нестајања у бесконачности.
Несрећна љубав према Лоти послужила је као повод за одлазак с овог света, али предиспозиције за Вертерову болест душе већ су одавно постојале. Иако Лота за Вертера представља отелотворење свих његових чежњи, за њега је недостижна јер је вереница, а затим и супруга другог човека. Посматрао ју је како с љубављу води рачуна о својој браћи и сестрама, повезао се с њом преко књижевности, музике и плеса, осетио је сагласје њихових душа и није више могао да се одвоји од ње. Мада је јасно да Лота гаји извесна осећања према Вертеру, будући да не жели да се растане од њега, већ жели да га задржи као брата или пријатеља, она о својим осећањима ни са ким не разговара, и не прихвата Вертерову љубав јер је срећно удата жена која воли и поштује свог мужа. Њено одбијање се може тумачити на разне начине – можда Лота заиста није заљубљена у Вертера, можда је само везана снажним осећањем одговорности према Алберту, можда је то једноставно одлука практичне младе жене која бира стабилнијег, поузданијег мушкарца. Извесно је да је суштинска разлика између Вертера и Лоте у ономе што њу везује за њеног вереника, а касније и супруга: окренутост ка стварности и љубави према породици која се исказује у поступцима, а не у пасивности и препуштању свету маште и осећања.
Алберт је чиста Вертерова супротност, послован и разуман човек чврстог карактера и трезвеног начина размишљања који је нашао своје место у друштвеној хијерархији, задовољан је собом и својим животом, посвећен породици, поуздан човек који представља стабилност и сигурност коју је Лота тражила и одабрала и пре него што се Вертер појавио. Лота свом избору остаје верна упркос немиру који је овај необичан гост унео у њен живот – већем него што је она хтела, а мањем него што је он желео.
Можда се у Лоти води борба између емоција и разума који су отелотворени у ова два мушкарца, то не можемо знати јер нас о свим догађајима извештава Вертер из своје крајње субјективне перспективе.
Чак ни уредник на крају романа не решава ову недоумицу у потпуности: да ли Лота, у ствари, воли обојицу? Сасвим је извесно да су њих двојица оличење две стране њене сопствене природе – рационалности (Алберт), с једне стране, емотивности и страствености (Вертер) с друге стране. Вертер јесте пробудио њена осећања, али она је на крају одабрала трезвеност. Читаоци су такође бирали: Гете је Вертером утицао на младе писце правца штурм и дранг, док су га старији књижевници критиковали због неразумности његовог јунака. Упркос забранама и критикама, роман је постао немачки бестселер (први после хуманистичког Брода будала Себастијана Бранта из 1494. године), одјекнуо је европском литерарном сценом и увео Немце у светску књижевност. Након што је Вертерова исповест објављена, уследила је читава поплава вертеријада, дела насталих по узору на Вертера. Иако су она у највећем броју настала у 18. веку, и у 20. веку ово дело је послужило као инспирација за веома успешан роман Нови јади младога В. (Die neuen Leiden des jungen W, 1972) источнонемачког писца Улриха Пленцдорфа (Ulrich Plenzdorf,1934‒ 2007). Чак је и Лаза Лазаревић 1881. године објавио приповетку Вертер, пародију Гетеовог дела, у којој описује Јанкову несрећну љубав према Марији, младој удатој жени коју познаје од детињства.
Многи су се идентификовали с Вертером, те је вертеризам, подражавање Вертера, попримио широке размере у Немачкој. Младићи су се одевали као Вертер, у модерном стилу преузетом из Енглеске (плави фрак са жутим дугмадима од месинга, уске жуте панталоне, браон чизме, бели шешир са жутом врпцом), опонашали су његов начин живота, а у екстремним случајевима су чак прибегавали и самоубиству. Немачку је потресао такав снажан талас самоубистава да је Гете у новом издању још више нагласио дистанцирани став према свом јунаку и његовом коначном чину, што није умањило популарност ни писца ни романа.
Много је разлога да се роман Јади младога Вертера прочита. Упркос времену које је прошло од његовог настанка, и данас се из њега може нешто научити, нешто осетити, нечег се и присетити. Роман и његов јунак се могу волети, могу изазвати осећање сажаљења или одбојности, али тешко да ће било кога оставити равнодушним.
Извор: Феномени
