Ovde neću da ulazim u detalje rasprava i kontroverzi koji već postoje među sociolozima a oko navodnog posebnog puta sekularizovanih evropskih društava unutar verski mobilisanog svetskog društva. Moj je utisak da, kada uporedimo podatke iz celog sveta, oni još uvek pružaju zapanjujuće robusnu podršku zagovornicima teze o sekularizaciji.
Po mom mišljenju, slabost teorije o sekularizaciji leži u njenim nedovoljno iznijansiranim zaključcima i nejasnoj upotrebi pojmova „sekularizacija“ i „modernizacija“. Tačno je da se, u procesu diferencijacije funkcionalnih sistema društva, crkve i verske zajednice sve više svode na svoju temeljnu funkciju, brigu o duši, kao i da su morale da se odreknu svojih širokih nadležnosti u drugim područjima društva. Istovremeno, praktikovanje vere povuklo se u individualnije, subjektivnije oblike. Postoji jasna korelacija između funkcionalne specijalizacije religijskih sistema i individualizacije religijske prakse.
Ipak, Hoze Kazanova je u pravu kada kaže da gubitak funkcija i individualizacije ne moraju da imaju za posledicu opadanje značaja religije – niti u političkoj areni i kulturi jednog društva, niti u vođenju ličnog života. Nezavisno od svoje kvantitativno određene „težine“, verska zajednica može očuvati sopstveno mesto i u životu veoma sekularizovanog društva. Danas se za evropsku javnost može reći da pripada „postsekularnom društvu“, u meri u kojoj je ona „okrenuta očuvanju verskih zajednica u okruženju koje se sve više sekularizuje“. Promenjeno tumačenje teze o sekularizaciji manje se tiče njene supstance a više predviđanja buduće uloge „religije“. Kada moderna društva nazivamo „postsekularnim“, time želimo da istaknemo da je došlo do promene svesti, do promene koju ja bazično svodim na tri fenomena.
Kao prvo, opšta percepcija sukoba u svetu koji se u medijima često predstavljaju kao verski snažno utiče na promenu javne svesti. Većini građana Evrope nije potrebno prisustvo nekog nametljivog fundamentalističkog pokreta ili osećaj straha od terorizma zaogrnutog u verske odrednice da bi jasno uvideli koliko je sekularnost evropske svesti jedna relativna i krhka stvar u kontekstu globalnih dešavanja. Ovo umanjuje sekularističko ubeđenje da će u dogledno vreme religija potpuno nestati, i oduzima sekularnom viđenju sveta onaj trijumfalni polet i oduševljenje. Svest da živimo u sekularnom društvu već se odavno ne povezuje sa izvesnošću da napredak modernizacije u kulturi i društvu raste na račun javnog i privatnog značaja religije.
Kao drugo, religija dobija na značaju ne samo globalno već i u javnim sferama određenih nacija. Pritom mislim pre svega na činjenicu da crkve i verske organizacije u političkom životu sekularnih društava sve više preuzimaju na sebe ulogu „zajednica koje interpretiraju“. One mogu s relevantnim, uverljivim ili manje uverljivim prilozima na aktuelne teme značajno da utiču na formiranje javnog mnjenja i volje građana. Naša pluralistička društva predstavljaju osetljive rezonantne površine za takve intervencije, budući da se sve češće dele po linijama vrednosnih konflikata koji zahtevaju dodatnu političku regulaciju. Bez obzira da li se radi o raspravi o legalizaciji abortusa, eutanaziji, o bioetičkim pitanjima reproduktivne medicine, pitanjima zaštite životinja ili klimatskih promena – u tim i sličnim pitanjima argumentacija je tako opsežna i neprozirna da se ne može unapred reći koja od strana raspolaže pravilnim moralnim intuicijama.
Ako pogledamo malo bliže, u sopstveno dvorište, videćemo da pojava stranih, vitalnih verskih zajednica dovodi do toga da i domaće religije nailaze na sve veću pažnju i odziv. U našem komšiluku žive muslimani i zahvaljujući tome i građani koji su hrišćani u stalnom su dodiru sa konkurentskom verskom praksom. Na taj način i sekularni građani stiču jasniju svest o fenomenu religije koja stupa u javni prostor.
Treći izvor podsticaja za promenu svesti kod stanovništva predstavljaju gastarbajteri i izbeglice, posebno oni koji dolaze iz zemalja u kojima je kultura prožeta tradicijom. Još od 16. veka Evropa je morala da se nosi s verskim podelama i šizmama unutar sopstvene kulture i društva. Jake disonance između različitih regija povezale su se sa izazovom pluralizma životnih oblika, tipičnim za društva s puno doseljenika. Taj je izazov veći od izazova pluralizma različitih denominacija. U evropskim društvima koja se još uvek nalaze u bolnom procesu preobražaja u postkolonijalno društvo doseljenika, pitanje tolerantnog suživota različitih verskih zajednica dodatno je otežano izraženim problemom društvene integracije doseljeničkih kultura. Suočena sa pristiskom globalizovanog tržišta rada ova se integracija susreće i s problemom sve veće socijalne nejednakosti koja samo dodatno obeshrabruje. Ali to je već neka druga priča.
Izvor: Peščanik (S engleskog prevela Lana Budimlić)
