Овде нећу да улазим у детаље расправа и контроверзи који већ постоје међу социолозима а око наводног посебног пута секуларизованих европских друштава унутар верски мобилисаног светског друштва. Мој је утисак да, када упоредимо податке из целог света, они још увек пружају запањујуће робусну подршку заговорницима тезе о секуларизацији.
По мом мишљењу, слабост теорије о секуларизацији лежи у њеним недовољно изнијансираним закључцима и нејасној употреби појмова „секуларизација“ и „модернизација“. Тачно је да се, у процесу диференцијације функционалних система друштва, цркве и верске заједнице све више своде на своју темељну функцију, бригу о души, као и да су морале да се одрекну својих широких надлежности у другим подручјима друштва. Истовремено, практиковање вере повукло се у индивидуалније, субјективније облике. Постоји јасна корелација између функционалне специјализације религијских система и индивидуализације религијске праксе.
Ипак, Хозе Kазанова је у праву када каже да губитак функција и индивидуализације не морају да имају за последицу опадање значаја религије – нити у политичкој арени и култури једног друштва, нити у вођењу личног живота. Независно од своје квантитативно одређене „тежине“, верска заједница може очувати сопствено место и у животу веома секуларизованог друштва. Данас се за европску јавност може рећи да припада „постсекуларном друштву“, у мери у којој је она „окренута очувању верских заједница у окружењу које се све више секуларизује“. Промењено тумачење тезе о секуларизацији мање се тиче њене супстанце а више предвиђања будуће улоге „религије“. Kада модерна друштва називамо „постсекуларним“, тиме желимо да истакнемо да је дошло до промене свести, до промене коју ја базично сводим на три феномена.
Kао прво, општа перцепција сукоба у свету који се у медијима често представљају као верски снажно утиче на промену јавне свести. Већини грађана Европе није потребно присуство неког наметљивог фундаменталистичког покрета или осећај страха од тероризма заогрнутог у верске одреднице да би јасно увидели колико је секуларност европске свести једна релативна и крхка ствар у контексту глобалних дешавања. Ово умањује секуларистичко убеђење да ће у догледно време религија потпуно нестати, и одузима секуларном виђењу света онај тријумфални полет и одушевљење. Свест да живимо у секуларном друштву већ се одавно не повезује са извесношћу да напредак модернизације у култури и друштву расте на рачун јавног и приватног значаја религије.
Kао друго, религија добија на значају не само глобално већ и у јавним сферама одређених нација. Притом мислим пре свега на чињеницу да цркве и верске организације у политичком животу секуларних друштава све више преузимају на себе улогу „заједница које интерпретирају“. Оне могу с релевантним, уверљивим или мање уверљивим прилозима на актуелне теме значајно да утичу на формирање јавног мњења и воље грађана. Наша плуралистичка друштва представљају осетљиве резонантне површине за такве интервенције, будући да се све чешће деле по линијама вредносних конфликата који захтевају додатну политичку регулацију. Без обзира да ли се ради о расправи о легализацији абортуса, еутаназији, о биоетичким питањима репродуктивне медицине, питањима заштите животиња или климатских промена – у тим и сличним питањима аргументација је тако опсежна и непрозирна да се не може унапред рећи која од страна располаже правилним моралним интуицијама.
Ако погледамо мало ближе, у сопствено двориште, видећемо да појава страних, виталних верских заједница доводи до тога да и домаће религије наилазе на све већу пажњу и одзив. У нашем комшилуку живе муслимани и захваљујући томе и грађани који су хришћани у сталном су додиру са конкурентском верском праксом. На тај начин и секуларни грађани стичу јаснију свест о феномену религије која ступа у јавни простор.
Трећи извор подстицаја за промену свести код становништва представљају гастарбајтери и избеглице, посебно они који долазе из земаља у којима је култура прожета традицијом. Још од 16. века Европа је морала да се носи с верским поделама и шизмама унутар сопствене културе и друштва. Јаке дисонанце између различитих регија повезале су се са изазовом плурализма животних облика, типичним за друштва с пуно досељеника. Тај је изазов већи од изазова плурализма различитих деноминација. У европским друштвима која се још увек налазе у болном процесу преображаја у постколонијално друштво досељеника, питање толерантног суживота различитих верских заједница додатно је отежано израженим проблемом друштвене интеграције досељеничких култура. Суочена са пристиском глобализованог тржишта рада ова се интеграција сусреће и с проблемом све веће социјалне неједнакости која само додатно обесхрабрује. Али то је већ нека друга прича.
Извор: Пешчаник (С енглеског превела Лана Будимлић)
