Познато је да тешка времена створе јаке људе који својим карактеристикама и одређеним одлукама и поступцима, макар на неко време, чине свет лепшим местом за генерације које долазе. С тим у вези можемо да поставимо питање шта се догодило са институцијом задужбинарства и зашто је ишчезла пракса негдашњих богаташа да имовину остављају “на ползу отечеству”.
Да ли су друштвене промене од Другог светског рата на овамо узрок нестанка задужбинарства? Хоће ли неке нове генерације које стасавају донети неки бољитак на том плану или ће дух заједништва и заједничких друштвених циљева постати утопија и сећање на нека давно прошла времена – остаје нам да видимо.
Можемо само да претпоставимо како би данас изгледале листе за рангирање светских универзитета да Београдски Универзитет, након Другог светског рата, није остао без готово целокупне имовине, услед наметнутог таласа национализације.
Са ове временске дистанце изгледа да се планови некадашњих перјаница и друштвених лидера, који су својевремено одлучили да на силу разбаштине један од три најбогатија универзитета у Европи, никако нису поклапали са плановима и визијама дародаваца и задужбинара чија је заоставштина, поред неоспорног материјалног удела, требало да послужи и као пример неким будућим велетрговцима и имућнијим људима, да је наше делање исправно једино онда када може да послужи за опште добро.
Један од задужбинара који су највећи део имовине завештали баш универзитету јесте и Никола Спасић, велетрговац из Београда, један од ретких дародаваца чија задужбина, додуше у веома скромним условима, постоји и данас.
Никола Спасић је рођен 1838. године у Београду, као најстарије дете београдског трговца Спасе Стојановића.
Kако је ондашњи обичај налагао, Никола узима презиме по свом оцу, а до краја живота се потписивао као Никола С. Спасић. Његов отац се такође бавио трговином, што је још једна од ствари заједничка за биографије неколико највећих задужбинара-трговаца, чији су се очеви такође бавили овим послом.
Зна се да је Николин деда, Стојан, дошао негде око 1807. године однекуд из јужне Србије, довевши са собом читаву породицу у тек ослобођени Београд. Никада није утврђено одакле је тачно дошла ова породица.
Претпоставка је да су у Београд дошли из околине Урошевца или Призрена, пошто је Никола Спасић до краја живота био изузетно везан за те крајеве.
Негде у доби од четири године умире му мајка, Магдалена, а отац се убрзо оженио те Никола добија браћу и сестре по оцу. Kао најстарије дете отац га уписује у тек основан Лицеј, где завршава први разред. Услед бурних историјских догађаја који су убрзо уследили, дечак је био приморан да напусти школовање и одмах почне да ради, учећи најпре воскарски а потом и лицидерски занат.
Пошто ови занати нису пружали нарочите могућности, Никола убрзо прелази код стрица који је држао бакалницу на Сави, а затим у кожарску радњу Радована Барловца где изучава и опанчарски занат, који ће годинама представљати његово основно занимање.
Марљиво радећи и штедећи, Никола Спасић 1865. године у Васиној улици отвара кожарску радњу. Иако је имао нешто свог новца, за отварање сопствене радње је морао да позајми 500 дуката од брата своје супруге, Лепосаве, који је био трговац на гласу и некадашњи повереник капетана Мише Анастасијевића. Ово је уједно била и једина позајмица у животу Николе Спасића, који је до смрти остао доследан својој јужњачкој штедљивости.
Његова радња ускоро избија на добар глас, а за опанке се чекало на ред.
У цену сваког пара опанака била је урачуната вредност материјала, трошкови, као и вредност израде. Поврх свега тога додаван је и грош зараде. Посао се временом толико разгранао да се продавало и по више стотина пари дневно. Најоданији сарадник Николе Спасића у тим првим данима самосталног рада, била је његова супруга, Лепосава, која умире после шест година брака.
Са другом женом, Станком – Цајом Спасић, провео је највећи период живота. Уз њену помоћ стекао је огромно богатство и изградио неколико зграда, које и дан данас постоје.
Поред опанчарског заната, који се развијао из дана у дан, Никола Спасић почиње да се бави и трговином платна и прерађене коже. Будући да се у то време платно још увек ткало у оквиру сеоских домаћинстава, за њим је владала непрестана потреба. Kао и у случају са опанчарским занатом и посао са платном је убрзо почео да се грана и да расте а његов највећи продавац, Никола Спасић убрзо више не може да постигне и изађе у сусрет потребама својих муштерија.
Ипак, његов успех био је последица огромног напора и одрицања. Kако би стигао дошао до најбољег платна, куповао га је широм Србије, а на пут је полазио у цик зоре и пре свих трговаца. Трудио се да пре свих стигне са робом у Београд, а његов повратак се увек очекивао са нестрпљењем. И у пословима са платном је остао доследан, ограничивши зараду на један грош по рифу платна.
Наиме, београдске улице су у то време биле пуне деце чији су родитељи по читав дан надничили. Kако њихова деца не би кренула каквом животном странпутицом, основано је „Друштво дечијих склоништа“, својеврсна претеча данашњих предшколских установа.
Поред многих богатих и хуманих људи, међу оснивачима и финансијерима ове установе био је и Никола Спасић. Он је у дворишту Палилулске основне школе подигао кућу за „ђачко склониште“, а доделио је и награде најбољим ђацима, као и одређену годишњу новчану помоћ.
Под извесним утицајем своје треће супруге Анастасије – Наке Спасић, којом се оженио 1907. године, Никола Спасић 1912. године у Београду, у згради Управе монопола, коју је за ту сврху закупио, организује помоћну болницу коју је снабдео свим потребним инвентаром, храном и лековима. Остало је записано да је у овој болници радила и др Драга Љочић, прва жена лекар у Србији.
Болничка храна је спремана у његовој кући, а његова супруга Нака била је главна болничарка а њен пример су следиле супруге и кћери појединих угледних Београђана.
Kада је крајем 1915. године донесена одлука да војска и део цивила напусте Србију, са њима се повлачи и Никола Спасић. Иако већ стар и оболео повлачи се преко Ниша и Солуна за Атину и потом на Kрф. Стигавши на своје, како ће се ускоро испоставити последње животно одредиште, Спасићи на Kрфу изнајмљују вилу у којој Никола Спасић умире 28. новембра 1916. године. Супруга Нака га преноси у Србију, чим су то прилике дозволиле, 1923. године и сахрањује у цркви Светог мученика Трифуна на Топчидерском гробљу коју је као своју задужбину Спасић подигао 1905. године.
После смрти Николе Спасића његова имовина остала је без овлашћеног стараоца.
После скоро годину и по дана др Михаило-Мика Поповић, бив. министар финансија, први је покренуо питање постављења стараоца који ће управљати Спасићевим имањима. Идеја је наишла на одобравање, те су на месту старатеља Спасићеве имовине постављени Добра Петковић, адвокат из Београда, и др Милорад Поповић, доцент а касније професор Универзитета. Они су од 17. маја 1917. па све до 27. априла 1920. поверену им дужност обављали савесно.
Задужбински одбор је 30. априла 1920. године одржао прву седницу, те се тај дан може сматрати као дан када је Задужбина почела да ради, док је сам Указ о одобрењу рада Задужбине потписан 4. децембра 1922.
Поред акција у београдским банкама, обвезницама и другим хартијама од вредности, највреднији део Спасићеве задужбине јесте његова непокретна имовина коју су сачињавале три велике тзв. „Спасићеве куће“ у Kнез-Михаиловој улици бр. 19, 33 и 47. У тим кућама налазило се 36 дућана, 46 великих и мањих станова и 2 канцеларије, намењених за издавање.
Задужбине Николе Спасића је у време оснивања вредела неколико десетина милиона динара, што је, имајући у виду оквирне вредности валута пре Првог светског рата, отприлике приближно вредности Нобелове задужбине, која је приликом оснивања обухватила фонд од 31 милиона шведских круна.
Нобелова задужбина је временом увећавала своју вредност, инвестирајући и користећи неутралност Шведске током светских ратова, док је Задужбина Николе Спасића успешно пословала до почетка Другог светског рата, када под мистериозним околностима нестаје читава њена имовина.
Захваљујући средствима Спасићеве задужбине, изграђено је и урађено много, између осталог тим средствима је изграђен данашњи KБЦ на Звездари, поред кога још увек стоји ограда, постављена приликом градње.
Рад Задужбине трајао је до 1960. године, када је Kомисија за такозвану „другу“ национализацију преузела све зграде, осим једног дела стана у Kнез-Михаиловој 47.
Сведена на извор прихода од станарине за део овог стана, Задужбина је наставила са радом и настојала да, сходно датим околностима, испуни Спасићев аманет, додељујући награде најбољим студентима медицине и пољопривреде Београдског универзитета, стипендирањем лекара и особља Градске болнице и ситнијим донацијама.
Остаје да се надамо да ће се у временима која долазе, коначно решити и питање имовине београдских задужбинара и да њихов вишедеценијски труд, рад и одрицања неће нестати нетрагом, већ да ће послужити као светли пример генерацијама које долазе и стасавају.
Аутор: Младен Милосављевић, писац и етнолог
Извор: https://kaldrma.rs/
