„Наша браћа несврстани, на све стране разбацани!“ Рецитује Петар Божовић америчком професору у филму „Масмедиологија на Балкану“, филмској верзији Нушићеве комедије „Др“. Били смо лидери овог Покрета. Само што тада бејасмо другачији и „ми“ и Несврстани.
Крај биполарног поретка нама је донео „балканизацију“, а Покрету копњење значаја у међународним односима.
Први проблем са којим се организација суочила средином деведесетих јесте — како се поставити према САД? Једни су већ постајали амерички савезници, субимперијалне силе у различитим деловима света, други су наставили да Вашингтон проглашавају извором сваког зла на свету.
По принципу „договорили смо се да договора нема“, државе-чланице проналазе најмањи заједнички садржалац у темама борбе против сиромаштва, одрживог развоја и очувања суверенитета. Ова трећа ствар и даље је актуелна у постколонијалним друштвима.
Самит несврстаних опет у Београду
Ипак, упркос политичкој иницијативи и величини, након ОУН Покрет несврстаних има највећи број чланица у међународним организацијама таквог карактера, у пракси се није далеко одмицало. Зато што је у светској политици пуних четврт века ипак највише зависило од САД и њихових (про)западних партнера.
Иначе, западни центри нису имали благонаклон став према несврставању. Улазак у ЕУ и НАТО значи сврставање! Зато су Кипар и Малта иступили 2004. године. Изузетак је Хрватска, која је и даље у статусу посматрача. У Загребу се, барем у штампи, писало како треба следити пример Кипра и Малте. Очигледно, превагнуло је мишљење „старе гарде“ и интелектуалних кружока који су заговарали другу опцију: остати у организацији докле је год могуће, пошто мале државе често и немају другу опцију за спровођење политичких акција, осим дипломатије.
Дипломатија и донекле привреда увек су за оваква решења. Изузетак је и Црна Гора, после пријема у НАТО, мада је ова земља остала у Покрету по инерцији.
После 2000. повратак ка Несврстанима
Наиме, позивајући се на Резолуцију 777 СБ УН део чланица Покрета изричито је захтевао да се СР Југославији суспендује чланство 1992. године. Заједничка држава Србије и Црне Горе, али на захтев из Београда, одмах после промена 2000. године оријентише се ка Покрету несврстаних, што резултира десет месеци касније стицањем статуса посматрача.
Како би се ојачао утицај, 2010. године почиње се са програмом стипендирања студената из несврстаних земаља, а 2011. организује се велики скуп у главном граду Србије посвећен педесетогодишњици постојања.
Скуп је организован поново и сада, када се обележава шездесетогодишњица. Србија унутар Несврстаних ради у континуитету пуне две деценије. Захваљујући томе са појединим чланицама остварена је солидна економска сарадња, са некима су односи проширени на поља културе и науке.
Чак 15 земаља повукло билатералне односе са Приштином
Што се политике тиче, чак 15 држава из ове организације повукло је раније одлуке о успостављању билатералних веза са Приштином. Ипак, када је о сарадњи Србије са Покретом реч, хистеричне реакције из Приштине нису детектоване до сада. Биле су другачије околности.
Оглашавање Вјосе Османи, уз понављање „старог репертоара“ о „злом Милошевићу“ и „геноцидним Србима“, делимично је и резултат неупућености. А највише је намењено унутрашњој хомогенизацији, неопходној за даље планове. Јер, није искључено да је упадање албанске специјалне полиције у Косовску Митровицу и Звечан повезано са великим међународним скупом у Београду. Уследило је само дан по окончању самита.
Уследило је уз одобрење западних амбасада, међу којима се истакла британска, нагласивши да је „деловање против организованог криминала у интересу свих грађана Косова“, те због тога подржавају „косовску владу у очувању владавине права на целом Косову.“
Андол и кекс — највећи „криминал“
На Косову, иначе, нема ни трговаца наркотицима, ни трговаца органима, сав организовани криминал концентрисан је на северу покрајине и огледа се у кријумчарењу андола и кекса. Уобичајено је да се у хватање тих опасних кријумчара креће у пуној борбеној готовости, са бојевом муницијом, (не)контролисано пуца!
Аљбин Курти је очигледно спреман да ризикује и предузима акције „на ивици ножа“, чак и када није извесно да ће га у томе подржати сви који су измислили „државу Косово“. Али је очигледно и да у ризичне ситуације не би улазио да га у спровођењу таквих акција не подржава макар неко од спољних актера.
Према њиховом образложењу — „Косово је држава“, мора се увести ред и закон, а позивају се на сопствена тумачења Бриселског споразума. Када им иде у прилог и на тумачења Вашингтонског споразума. Следећа акција у овом смеру већ се најављује — натерати Србе на северу да плаћају струју и воду. Јер, безбели, до сада то нису чинили те је Косово оштећено за пола милијарде евра. Некоме ће пасти напамет и закључак: да није тих непослушних Срба, Косово би данас изгледало као Швајцарска! Можда баш Османијевој.
Ваљда ће и ово спроводити уз полицијске снаге у пуној борбеној готовости, са бојевом муницијом. Спонзорима албанске државолике творевине кристално је јасно да Београд има врло узак маневарски простор за реакцију на терену. Прелако и пребрзо одустајање од надлежности које су сачуване и након марта 2008. године и то у условима невероватних претњи и неколико сукобљавања, учинило је да се сада нема на чему заснивати реципроцитет! Политика се најчешће заснива на реципроцитету, у акције се креће тек после процене добитака и губитака.
Акцелерација процеса који се одиграва, има за циљ да пољуља опредељеност српског становништва за останком и евентуално убрзавање њиховог расељавања. Београд треба да буде доведен пред свршен чин. Fait Accompli. Па, или ће Срби ратовати, или ће се предати. Ако буду ратовали, опет су на оптуженичкој клупи, ако се предају, онда су у магарећој клупи. Зато, да би избегли и оптуженичку и магарећу клупу, треба се вратити реципроцитету.
На кога се Србија може ослонити?
Без обзира што је маневарски простор узак, он и даље постоји. Друга страна тумачи споразуме на своју руку? Нема проблема, тумачиће и Србија на своју руку! А пре свега, мора се ослањати на спољну политику. У том контексту и „нашу браћу несврстане, на све стране разбацане!“ Не само на њих, али и на њих.
Извесно је да неколико престоница размишља о повлачењу признања. Њихов број је свакако већи од пет. Извесни су и изгледи да се лобирање заврши успешно. Две деценије вођења упорне спољне политике засноване на мултивекторском приступу, уз све грешке и лутања и претходних гарнитура и актуелне власти — којих је морало бити, сада могу послужити да би се амортизовао притисак на терену.
Једноставно, у таквој смо позицији да се више не сме чекати! Образложење о поштовању Вашингтонског споразума у овим околностима „не пије не воду“.
https://www.youtube.com/watch?v=5uVfQA4Xcgc
Душан Пророковић
Извор: Спутњик
