Пише: Милорад Дурутовић
Јерго није имао талента за фудбал. Покушао је друге спортове. Ишао на фолклор, свирао фрулу, похађао модерне плесове. Помишљао је да се окуша у свирању гајди – нешто егзотично. (Јерго, никада није ни припадао овом сељачком поднебљу – волио је Јерго причати о себи у трећем лицу) — истина је, међутим, да није имао слуха за музику.
Јергови родитељи нијесу сумњали да њихов синчина посједује несвакидашњи дар. Било је потребно само пронаћи то скривено благо. Новца у Јерговића никада није мањкало, али се није пуно ни трошило. Не може се рећи да су шкртарили. Само су водили рационалну економију домаћинства. Знао се ред. Прва инвестиција био је синчић, Јерго. Отац се знао нашалити: Cogito, Jерго sum.
Пролазиле су дуге зиме и кратка љета, али потрага за златним руном у кући Јерговића још се оријентисала једино према маховини, која је шеретски окупирала кућу и двориште. Јергови отац и мати остајали су без јасног компаса, а богме и без новца. Њихов поглед, њихова племенита инвестиција за удобне старачке дане, њихов вољени Cogito, постајао је неочекивано предмет њиховог највећег разочарања.
Јерго је и сам увиђао да нешто није у реду с њим. Срце му је пропадало као ластавица у слијепом лету. Али Јерго није плакао. (Зашто би плакао у тридесетој, када није био плачипичка ни у десетој години).
Јерго је стао испред огледала.
Ко си ти?
Ко си ти?
Ко си ти?
Глас му се ломио у ваздуху. Понављао је као мантру, глас му дрхтао. Осјетио се као вјештица испред огледала. Пожелио је да поломи огледало. Сјетио се приче из дјетињства. Могло би то донијети још седам година несреће.
То би докусурило тату и маму!
У огледалу је видио обрисе очеве библиотеке, угледао књиге које је мати брижљиво поређала по величини и бојама…
Писац! Па ја сам писац!
Јерго је полетио као да је ношен летећом метлом до дневног боравка.
Тата, мама… Па ја сам писац! Нашао сам свој дар.
Родитељи су упутили мртав поглед. Празан. Као да не виде ништа. Слушали нијемо.
